Halo halo, Torino
Da li su dva tako krupna pregovarača kakvi su Milošević i Dini silazili u decimale i detalje ugovora o prodaji srpskog Telekoma, ili su samo dogovorili "okruglu cifru", a proviziju provukli kao "posebnu stavku"
Dok DOS već sto dana popunjava vlade i ambasade, dok ministri pravde mrsomude oko haških i ostalih optužnica a srpski tužioci se dosađuju čekajući neki mig "odozgo", dok beogradski parlamenti natenane obavljaju konsultacije o formiranju komisija i anketnih odbora za ispitivanje korupcije, dok ministri telekomunikacija tri meseca raščitavaju stare ugovore o privatizaciji pošte a radnici PTT-a štrajkuju zato što nemaju svetske plate i, sa melanholičnim predsednikom Koštunicom na čelu, bistre pitanja strateškog razvoja elektronskih komunikacija "osloncem na sopstvene snage" – rimska "Republika" objavila je seriju napisa o prodaji polovine srpskog Telekoma italijanskom STET-u i grčkom OTE-u 1997. godine, a torinski tužilac Antonio di Pjetro je tim povodom ekspresno potegao istragu koja bi trebalo da utvrdi je li italijanski ministar spoljnih poslova Lamberto Dini – u kooperaciji sa bivšim predsednikom SRJ Slobodanom Miloševićem – u tom poslu "smotao" neku proviziju od 32 miliona nemačkih maraka. Je li i tu optužnicu inicirala haška tužiteljica Karla del Ponte (dajem ja, nehotice, ideju profesionalnim patriotima)?
Priča je doista zanimljiva – jer, navodno, negde "fali" 32 miliona nemačkih maraka – od poznate gigantske transakcije teške oficijelno 1,568 milijardi maraka, s kojom je Milošević politički preživeo krizu nakon poznatih "građanskih šetnji" u Beogradu, dobio naredne izbore i navodno pripremio ofanzivu na Kosovu. Rimska "Republika", naime, tvrdi da je otprilike tolika provizija, povodom preuzimanja srpskog Telekoma, iz Torina uplaćena na neke račune "nekih tajanstvenih firmi" u Londonu. Ovoga puta ažurna beogradska "Politika" takođe je utvrdila da postoji razlika između objavljene cene 49 odsto vlasništva srpskog Telekoma – od spomenutih 1,568 milijardi maraka i zvaničnog "prihoda" Fonda za razvoj Srbije, koji je "preko Kipra", iz tog posla primio 1,536 milijardi maraka – te da se ta razlika gotovo tačno uklapa u narečena 32 miliona maraka. Ja na sve to, sa "balkanskim" odnosom prema aritmetici – primećujem da od 1,568 milijardi maraka do 1,6 milijardi maraka takođe ima 32 miliona maraka – pa razmišljam da li su dva tako krupna pregovarača kakvi su Milošević i Dini silazili u decimale i detalje ili su dogovorili "okruglu cifru" (ali mi tu teoriju "ruši" okolnost što 1,6 milijardi maraka ne postoji kao celovit iznos u "poslovično pedantnom" talijanskom knjigovodstvu – pa bi proviziju trebalo tražiti u nekoj "odvojenoj stavci", što, uzgred, nije neobično u tržišnim ekonomijama).
U ovu složenu priču ubacio se preko beogradskog "Glasa" i advokat Milenko Radić, koji primećuje da spomenuti ugovor STET-a uopšte i nije zaključila italijanska kompanija, nego njena fasadna firma u Holandiji – STET International Nederland (SIN) – te da provizija konsultantu oko posla, uglednom Natvest Marketsu, nije uplaćena direktno nego preko Frankfurta njenoj samostalnoj filijali Natvest Sekuritis limitid (16 plus 12,45 miliona maraka), te da je dobro zaradila i advokatska kancelarija Vajl Gočal i Mandžis (muka je sve te firme transkribovati na naš jezik u skladu sa pravopisom Matice srpske).
Nekada, kada sam bio nešto mlađi, i ja sam učestvovao u ovoj novinarskoj trci – da naša i strana štampa umesto Vlade Srbije napokon izvesti javnost – ko je oko telefona šta prodavao i ko je nosio novce. Tako sam prvi u jugoslovenskoj štampi, još početkom februara 1997. godine (u "Našoj Borbi"), objavio tekst pod naslovom "Mobilni Milošević", u kome sam gotovo pet meseci pre nego što je obelodanjeno kome se navodno prodaje srpski Telekom – u jednoj "špekulaciji" utvrdio da je Milošević, posle posete šefova italijanskih telefonskih kompanija STET SpA i Telecom Italia SpA (tada još nisu bile integrisane), te iznenadnog beogradskog izleta funkcionera Ministarstva spoljnih poslova Italije Pjera Fasine, čini se utvrdio da "talijanska veza u privatizaciji Telekoma donosi najviše" (pa je zbog "suprotnog mišljenja" naprasno smenio tadašnjeg direktora PTT-a Srbija Miodraga Jakšića). Sada Tanjug javlja da je glavni posrednik između šefa g. Fasine, Lamberta Dinija i Slobodana Miloševića bio nekadašnji britanski ministar inostranih poslova Daglas Herd (blizak Natvest Marketsu).
Moram ovde još da dodam da sam posle objavljivanja cene srpskog Telekoma, u razgovoru za Radio Dojče vele, početkom jula 1997. godine, bio gotovo jedini na "opozicionoj strani" koji je tvrdio da je Milošević u ovom poslu dobio odličnu cenu – što sam na zgražanje svih beogradskih nezavisnih ekonomista i opozicionih aktivista – ponavljao do dana današnjeg (vidi "Vreme" od pre mesec dana). Sada rimska "Republika" navodi ocenu svog tajanstvenog informatora iz STET-a, koga naziva Kontrolor, da to i po ceni nije bila kupovina srpskog Telekoma, nego "poklon Miloševiću", i da niko u Istočnoj Evropi nije dobio ni približno toliko. Tako sam dobio još jednog istomišljenika u licu tajanstvenog Kontrolora (a kunem se da nije reč o istoj osobi).
Celu ovu zamršenu priču oko prodaje polovine srpskog Telekoma STET-u i OTE-u, te poklona (da li?) polovine prve licence za mobilnu telefoniju Karićevom Mobtelu (taj ugovor, takođe, kao da još niko nije video, a Jakšić i Karić su ga zaključili na Kipru, negde polovinom 1995. godine) – dramatizuje tekući štrajk radnika Telekoma u Beogradu i širom Srbije. Njegova težina očituje se i u bizarnoj okolnosti da je predsednik SRJ dr Vojislav Koštunica – primio delegaciju sindikalista Telekoma koji su organizovali štrajk i navodno podržao njihov stav da se Đinđiću ne odobri prodaja treće licence za mobilnu telefoniju u Srbiji.
Kad čuješ takvu vest, gotovo da ne veruješ svojim ušima. Koštunica tako, nasuprot svim predizbornim dokumentima DOS-a koje je potpisao (hajde da se koristimo frazeologijom s kojom on sam ganja Nenada Čanka) – šalje poruku da je protiv privatizacije, da je protiv jačanja konkurencije na domaćem tržištu, da je protiv ulaska stranog kapitala u infrastrukturne delatnosti, da je spreman da se meša u one oblasti za koje ustavno nije nadležan (što mu je s pravom spočitnuo ministar Boris Tadić) – te da, rečju, od nacionaliste naprasno postaje socijalista i "radnička majka". Ne znam zašto mi ovim povodom padaju na pamet reči starog vojvođanskog liberala Mihaila Polita-Desančića: "Teško narodu kome proletarijat dođe na vlast!"
Dimitrije Boarov
