Odloženo zbog krečenja
Sto dana je potrošeno na priču o tome da Srbija treba da se suoči sa svojom prošlošću, a problem je u tome što ona, zapravo, ne uspeva da se suoči s budućnošću
Tri
čobanina iz sela Jina kod grada Sibiu otišli u zoološki vrt, dugo
posmatrali slona, pa još duže zagledali nosoroga, pa odmeravali dugi žirafin
vrat, da bi jedan na kraju rekao: "Ne, ovakve životinje ne
postoje!"
Da li ta skaska oličava naše političare reformatore?
Skupština Srbije je prošle nedelje ukinula jednu taksu (na brojilo) jedan nepopularan zakon o (informisanju), jednu odluka o opozivu sudija, izabrala je nekoliko predsednika sudova, što je možda napokon početak dugotrajnog i teškog procesa konsolidacije sudova. Da, po četvrti put je zaustavljen zakon o privatizaciji.
Do "zaustavljanja" starog zakona došlo je, kako kaže Miodrag Zec sa Filozofskog fakulteta, inače član radne grupe za izradu novog privatizacionog zakona, zbog toga što je u DOS-u postignut političko ekspertski dogovor da se tzv. insajderski delovi starog zakona ponište. Ta odluka je doneta zato što je u septembru samo 250 preduzeća bilo u igri, a u samo 18 njih proces privatizacije je bio završen – da bi od septembra 1999. do danas taj proces prešlo preko 1000 preduzeća!
Socijalisti su pospešivali taj proces, računajući na odziv radnika i interese svoje ugrožene upravljačke garniture. Oskar Kovač, socijalistički ministar za privatizaciju u prelaznoj vladi koji brani koncept tzv insajderske privatizacije, tvrdio je u nekoliko polemika, na osnovu podataka o američkim firmama čiji su vlasnici zaposleni u vlastitom preduzeću, da taj model može biti efikasan, a da je proces privatizacije ubrzan pre svega zato što je kurs marke sada realniji.
Novi reformatori, međutim, smatraju da insajderka privatizacija nije dobar model za nas jer zadržava postojeći menadžment, ne dovodi do prestrukturisanja proizvodnje, ne uvećava ni efikasnost, niti prihode države. Miodrag Zec procenjuje da je sad teško ubediti radnike da spoljne investitore puste u svoje dvorište, na primer u cementari u Beočinu zaposleni imaju 60 odsto akcija i nikome ne daju većinu. Problem je i u tome što uprave preduzeća nemaju legitimitet, što po Miodragu Zecu plastično pokazuje slučaj u Zmaju gde su direktora jednostavno izneli napolje, zajedno sa foteljom.
Srpska vlada je postigla sporazum najpre sa dosadašnjim državnim sindikatom, koji je zapretio generalnim štrajkom, a onda i sa ostalim sindikatima, ostavivši najviše šest meseci za izradu novog zakona o privatizaciji.
NOVI MODEL: Konture novog komplikovanog modela izašle su u javnost, ali još se traga za rešenjem najdelikatnijeg pitanja – ko upravlja tim procesom. Miodrag Zec kaže da postoji ideja da se napravi jednostavan zakon, a da se detalji razrade vladinim uredbama, što opet može biti opasno, jer vladi se u takvim stvarima ne sme dati previše slobode. Model direktne prodaje koji će možda biti stimulisan, podrazumeva da radnici i preduzeća imaju inicijativu da što pre nađu kupca, a to znači da bi se prodavalo preduzeće po preduzeće, a to opet znači pregovaranje, utvrđivanje ugovora, kontrola, javnost itd.
Stojan Babić sa Ekonomskog fakulteta upozorava da je model direktne prodaje jako skup i spor proces i da se može desiti da čekamo strane investitore, a da ne znamo šta ćemo ako se ti investitori ne pojave. Za očekivati je da će strani investitori oklevati ovde da kupuju, sem po bagatelnoj ceni. Problem bi mogla predstavljati i relativna netransparentnost – možete raspisati tender, ali običan svet neće da čita tendere. Babić doduše uz malo sarkazma citira i američkog ekonomistu i nobelovca Miltona Fridmana koji je primetio da se privatizacija u postkomunizmu na kraju mora izvesti "brzo-prljavo"!
U jednoj studiji slučaja privatizacije kolhoza u Rusiji konstatuje se kako je na neuspeh tog procesa uticalo to što nedostaje "čuvstvo hazjaina". Stojan Babić opominje da bi ipak trebalo uvažiti da kod nas, posle 40 godina samoupravljanja, postoji relativno konzistentna društvena svest da je imovina radnička. To nije samo naš fenomen. U Poljskoj, na primer, u prvih pet godina prodato je stranim investitorima svega 200 preduzeća, jer su radnici jednostavno zazirali od prodaje trećim licima.
Mirosinka Dinkić iz Ekonomskog instituta (sve troje sagovornika su učesnici Pres kluba "New deal u prelaznom periodu", ponedeljak, 19. februara) pak, misli da je pitanje koga zastupaju "stari režimski" sindikati, te da su radnici u privatizovanim firmama često samo prividno kolektivni vlasnici, dok je kontrolni paket u rukama nekoliko ljudi.
DUBINA
RUPE: Miodrag Zec nije sasvim siguran kuda će ta stvar ići – zbog
toga što mnogi ljudi koji su sad ušli u vlast, uključujući tu i
eksperte, nisu bili svesni "dubine rupe", da moraju uverljivo da
kažu da para nema, da je obećana vrednost akcija fikcija i da iznad
svega visi mač težak 12 milijardi maraka duga.
Zec se pribojava da se gube vreme i energija za reforme – u prošlom periodu sedamdeset odsto vremena je potrošeno na "neke druge teme". Ovaj ekonomista može biti u pravu – odsustvo zamaha, surevnjivost iz beogradskog "kruga dvojke" beskrajne rasprave novih političara i ideologa "srpskog oktobra", o lustraciji i televiziji, revanšizmu i televiziji, mestu egzotičnih socijalnih grupa, o šefu policije, pa opet o televiziji, otkrivale su da je DOS počeo da pokazuje da je sam sebi možda veći protivnik, nego što su to njegovi spoljni oponenti. Mešaju se u tuđe resore, u svojima se slabo snalaze, u skupštini pokazuju da im je dosadno, umorni su od uspeha kao Milan St. Protić, ili pak pokazuju da im je do koalicionog ugovora stalo kao do lanjskog snega, kao Nenad Čanak kad otvara autonomaško pitanje uprkos koalicionoj obavezi da to pitanje u početnom periodu ne otvara. U delu medija, nejasno zbog čega, proširena je zabrinutost zbog popularnosti DOS-a, pa su neki počeli malo i da rade na njegovom "rastresanju"; prerano je izvikan sukob Koštunica – Đinđić (jednog su proglašavali za "Napoleona", a drugoga za "zaštitnika Miloševića", "drugog Miloševića" i "trećeg Tita"), dramatizovane su razlike oko Haškog suda, počele su da pljušte paušalne osude "novog nacionalizma" i "novog makijavelizma".
Dvojica ključnih DOS-ovih političara, tako za sada nisu efikasno praćeni u ključnim programskim tačkama: Vojislav Koštunica, kada je naglašavao važnost brze konsolidacije države i podele vlasti (i odgovornosti) na zakonodavnu, sudsku i izvršnu, i Zoran Đinđić kada je ponavljao da ekonomija mora da bude prioritet.
KRVNA SLIKA APARATA: Huan Linc i Alfred Stepan u studiji "Demokratska tranzicija i konsolidacija" govore kako u postkomunističkoj dirigovanoj privredi "nesposobnost države da sprovede svoje regulatorne funkcije uvećava probleme ekonomske reforme i demokratizacije". Tu nije reč o obimu ingerencija već o efikasnosti.
Oni navode Španiju i Rusiju (SSSR) kao dva ekstremna primera koji svojom uspešnošću, odnosno neuspešnošću govore da je za transformisanje dirigovane privrede u ekonomskim društvima potrebno ostvariti koherentnu regulativu i atmosferu vladavine prava. U Češkoj privatizacija je imala najširu podršku, a vlada, uprkos nekim slučajevima korupcije, aktivno se angažovala na konkretnim programima kao što su društveno-ekonomske reforme, programi prekvalifikacije itd. U Rumuniji nije došlo do preuređenja države i postupak privatizacije se odvijao bez uvida javnosti. U Ukrajini i delovima Rusije nova organizacija države nije ostvarena, a stari aparat je u toku 1992. i 1993. ispoljio dezintegracione tendencije i sasvim slabu sposobnost u sferi privrede. Ukratko, država u rastrojstvu ima velike teškoće u sprovođenju zakonite, delotvorne i nemafijske privatizacije.
Posle nestanka totalitarne ili posttotalitarne države i njene dirigovane privrede, državne strukture moraju se brzo i promišljeno dovesti u red. U jugoslovenskom slučaju to je jako otežano, kako zbog Đukanovićevih dezintegracionih težnji, tako i zbog sindroma konsenzusa i oklevanja u preuzimanju državnih odgovornosti u Srbiji. Videće se da li će novoformirana državna komisija nešto uraditi s rasvetljavanjem zloupotreba prošlih pre nego što stignu zloupotrebe sadašnjih.
Jozef Šumpeter, austro-američki ekonomista i socijalni mislilac, naglašavao je da demokratska vlada u modernom industrijskom društvu mora biti u stanju da rukovodi dobro obučenim činovničkim aparatom. Međutim, mnoge komparativne studije tranzicije govore da efikasnost trpi ako se mnogi lojalni i sposobni činovnici otpuste zbog "asocijativne krivice" ili povezanosti s prošlim režimom, ili, pak, ako antirežimske (ali možda nesposobne) snage odmah "kolonizuju" administrativne položaje. Kako konstatuje Linc, ni masovna čistka (kao u Istočnoj Nemačkoj, gde je to pitanje rešavano "uvozom" viših funkcionera iz Zapadne Nemačke) ili odsustvo bilo kakve čistke (kao u Rumuniji) mogu stvoriti probleme za demokratiju. U Bugarskoj je ovakva dilema razbila savez demokratskih snaga. Nove demokratske vlade u Argentini i Urugvaju nisu imale mnogo uspeha u zatvaranju i kažnjavanju prekršilaca iz prethodnog režima i veći deo upravnog aparata ostao je "na raspolaganju" novim demokratskim snagama u toku i posle tranzicije, kao što je bilo i u postfrankovskoj Španiji.
Kod nas nije nađena srednja linija između "revanšista" i "protivnika revolucionarnih metoda" – revanšisti su glasniji i u izvesnoj taktičkoj prednosti zbog nerešenog pitanja saradnje SRJ s Haškim sudom i međunarodnog pritiska s tim povezanog, ali i zbog " sindroma pobednika"; dok su "protivnici revolucionarnih metoda" opet bliži realnosti, pošto se u privredi, državnim nadleštvima, vojsci i policiji ljudstvo ubrzano prilagođava novim okolnostima.
Miodrag Zec se, pak, pribojava da kod nas i u državnoj upravi i u preduzećima ima "strašno malo ljudi, strašno malo znanja za bilo šta" – "to je kao Troja, sedmi stepen"! Konsolidacija uprave za sada ne ide dobro: "Svako svoje namešta... 18 partija..." S druge strane, mnogi od onih koji znaju teško se prihvataju odgovornog posla. Zec se kritički osvrće na demagošku priču o tome da ministri rade bez plate, ili da ne treba da budu dobro plaćeni za svoj posao: "Koga da dovedete za 4000-5000 dinara, da ga neko vija i da ga tera i da ga na kraju ubije..."
Neka vrsta socijalne blokade vidljiva je u pitanju: "Jesmo li već platili ili tek treba da platimo..."
Miodrag Zec konstatuje da je to što smo do sada platili zapravo cena odlaganja, platili smo što nismo ušli u tranziciju, a sada nas čekaju još veći troškovi.
Mirosinka Dinkić, međutim, konstatuje da su naši radnici već bili u šoku – ima oko 700.000 onih koji faktički ne rade a primaju samo trista dinara mesečno, ti radnici su u stvari već izašli iz preduzeća, svesni su da njihova preduzeća ne rade i da ne mogu da se oporave dok ne dođe neki strani novac. Još toliko (700.000) ima stvarno nezaposlenih, a od toga 45.000-50.000 prima novčanu naknadu, 50 odsto prosečne plate.
Ako bi u toku godine zbog reforme ostalo bez posla 200.000 radnika, za njihovo zbrinjavanje (50 odsto plate plus socijalno) potrebno je oko 200 miliona maraka ili 96 miliona dolara. Mirosinka Dinkić smatra da se fond za ublažavanje socijalne cene reforme može oformiti, na primer, kroz kreditne linije od Evropske banke za obnovu i razvoj. Posle susreta sa nekima od 40-ak stručnjaka iz Svetske banke, koji su boravili u Beogradu, ona je uočila da oni jako dobro shvataju našu socijalnu situaciju. Naš republički zavod za tržište rada nema para, ali očekuje pare iz inostranstva i moguće je računati i na kredit za strukturno prilagođavanje od Svetske banke. Deo novca mogao bi da dođe i iz privatizacije – u ranijem zakonu bilo je predviđeno da oko 25 odsto novca ide u te svrhe. Takođe, postoji mogućnost da se prilikom prodaje preduzeća ugovori i osnivanje novih preduzeća koja bi uposlila višak radnika: "Postoje različiti modaliteti za ublažavanje socijalnih posledica reforme, ali – treba krenuti!"
Milan Milošević
