Vreme broj 529, 22. februar 2001.

Nema iluzija o tome kakvi interesi i lični motivi dovode potencijalne ulagače u Srbiju. Obostrana želja trebalo bi da budu korist i profit. Pri čemu bi obe strane morale da imaju ne samo korist već i profit. Dakle, i srpska

Oprez iz naslova jeste preporuka koja se u slovenačkim medijima pojavljuje svakodnevno kada je u pitanju obnavljanje privredne saradnje sa SR Jugoslavijom. Ton preporuke treba čitati u korelaciji sa sve brojnijim komentarima kolumnista koji su u Koštunici naknadno prepoznali Miloševića u drugom odelu. Jesu privrednici bez obzira na rizike i upozorenja nekako trgovali i putovali tamo-amo i pre 5. oktobra, ali tek posle Svilanovićevog pojavljivanja u Ljubljani stvari dobijaju zvaničnu dimenziju. I opet kreću karavani privrednika, da bez stega i straha obnove ono što je ostalo od starih veza i poznanstava. Prema prvim izveštajima, uprkos nekadašnjoj kompatibilnosti dve privrede, slovenačke i srpske, slovenačka delegacija je pronašla malo šta što bi mogla da ponudi sunarodnjacima. Ili, kako je istakla potpredsednica Privredne komore Slovenije Marta Kos, "treba samo pogledati šta se vozi slovenačkim drumovima i kako se ljudi nose", pa postaje jasno da Srbija baš i nema šta da nudi.

ULOGA KANABETA: Zanimljivije je šta Slovenija nudi Srbiji. Pre svega Krku, Savu Kranj, Ljubljansku banku, Mercator. Krenimo redom. Fabrika lekova Krka, Novo Mesto, ima sjajnu ličnu kartu i čini se zgoditkom na lutriji u želji da se vrati na srpsko tržište, "gladno svega", kako komentarišu slovenački novinari i privrednici. Da li baš svega? Izvan granica Slovenije se malo zna da ovdašnja farmacija, do sada izuzetno uspešna jer je sama razvila neke od najtraženijih lekova (u čemu joj je pomogla analiza proizvoda konkurencije, pre svega, američkih preduzeća) – počinje da škripi. I hitno treba izlaz, južno i istočno. Američke firme su se u međuvremenu organizovale i zatražile što odštetu, što izuzimanje ciljne grupe lekova sa spiska domaće proizvodnje i ponude, naročito na zapadnoevropska tržišta. U sličnom nebranom grožđu našla se i Nova Ljubljanska banka, koja se uprkos inovaciji u imenu nije izvukla ispod hipoteke koju ima u korenu – dug (stare) Ljubljanske banke prema sve nervoznijim štedišama iz Hrvatske i Bosne. Stoga Ljubljanska banka, onaj novi deo, ne očekuje mnogo na rečenim tržištima, gde zna da ima jaku konkurenciju ne samo u nemačkim i austrijskim bankama, već i u Novoj kreditnoj banci Maribor i slovenačkoj SKB banci, koje se bez (SFRJ) opterećenja nude tržištima južno od Kupe.

I, konačno, Mercator. Slovenački poslovni gigant, koji želi da u bliskoj budućnosti zauzme 200. mesto na rang-listi najuspešnijih u svetu i do 2003. godine postigne godišnji promet od dve milijarde nemačkih maraka! Nije tajna da stiže u Beograd i Novi Sad, za sada. Pre toga je ušao na velika vrata u Hrvatsku i Bosnu. Posao je u dobroj meri završavao agilni direktor Zoran Janković uz pomoć odličnih i moćnih političkih veza. U slučaju Zagreba, ne zna se je li "dil" pao baš na Kučanovom kanabetu, ali je činjenica da se ubrzo posle izbora tada novi hrvatski predsednik Stipe Mesić obreo u Ljubljani. Domaćin Milan Kučan koristi priliku da gostu pokaže Mercatorov centar u Šiški. Opoziciona štampa je vrištala zbog takvog angažmana predsednika, ali Jankoviću to nije smetalo da sa Mesićem ugovori postavljanje kamena temeljca u Zagrebu. Desničarski mediji su poludeli i kada je Kučan nedavno otputovao u Sarajevo, naravno na otvaranje Mercatorovog centra za koji je manevarski prostor utanačio predsednik bosanske vlade.

Operacije na najvišem nivou su konstantna u Mercatorovim poslovima, pa nije čudo da se i u posao u Srbiji krenulo punim zamahom tek posle posete Zorana Đinđića i Gorana Svilanovića, sve uz pomoć Vladimira Kravčuka, Mercatorovog predstavnika u Beogradu. Ili, kako je Kravčuka najavila slovenačka POP TV kada je uživo komentarisao događaje 5. oktobra – "eto ga naš, Slovenac, jedan od glavnih ljudi u Glavnom odboru Građanskog saveza". Na stranu političke manipulacije, Mercatorov plan za Srbiju je sledeći: pronađeno je čak sedam potencijalnih lokacija za podizanje mamutskih tržnih centara. Gotovo sve su na Novom Beogradu, valjda jedna u Zemunu. Još ne otkrivaju prave destinacije, zbog komplikovanih imovinsko-pravnih pitanja, u prevodu – kupovine zemljišta. U svakom slučaju, tri izabrana mesta su "prazna poljančad", tako da se ništa postojeće neće renovirati niti spasavati od propasti.

Naravno, Mercatoru treba partner, da bi i u gostima bio kod kuće. Do sada je pregovarano sa Centromarketom, PKB-om i Jabukom.

KONKURENCIJA JE LEKOVITA: Od Mitje Marinšeka, potpredsednika Mercatora zaduženog za međunarodnu saradnju, saznajemo da su u Srbiji već izdvojili favorita "koji ima odlično razgranatu mrežu trgovina". Pitanje je otkuda napor tako uspešne firme da dođe na osiromašeni jug, gde je glavno sredstvo plaćanja, kako kažu u Privrednoj komori Slovenije – još uvek "solarno"; pare na Sunce. Činjenica je da je Mercator u domovini već dostigao plafon. Potencijalnu domaću konkurenciju ugušio je tako što je preuzeo lanac samoposluga Emone, sve dok mu država nije stala na prste antimonopolskim zakonom. Bilo je i nešto unutrašnjih bitki – konkurencija u obliku Interšparovih gigantskih samoposluga prošla je relativno glatko, ali su se dugo lomila koplja oko ulaska francuske kuće Le Klerk. Le Klerk je posle pritisaka iz Evrope otvorio ogroman dućan dostojan Mercatorovih i porazio ga na domaćem terenu; jer, Le Klerk je pokazao da cene čak i autohtone slovenačke robe mogu biti drastično niže nego u Mercatorovim radnjama. Mercator, koji ulazi u domove Slovenaca kao "najbolji komšija", pokušao je da izgladi bruku oko previsokih marži tako što je snizio cene. Konkurencija se još jednom pokazala kao sjajna stvar, a kupci i danas uživaju i profitiraju na račun tihog trgovačkog rata koji se vodi između tri mamutske organizacije – Mercatora, nemačkog Interšpara i francuskog Le Klerka.

 E sad, kako uopšte izgleda radnja i hoće li Beograđani, naviknuti na usluge Buvljaka, imati tamo šta da traže? Rečju – dućan je bajan. To odlično zna Zoran Đinđić koji je tokom nedavne posete Ljubljani odveden u Mercatorov centar u Ljubljani, iz koga je, tvrde domaćini, "izašao oduševljen". Ljubljanska filijala u Šiški (ostalih devet u Sloveniji i dve izvan – u Puli i Sarajevu... gotovo su identične) prostire se na 30.000 metara kvadratnih. To je površina đuture, što podrazumeva sportsku radnju, piceriju, poslastičarnicu, butik Natura, prodavnicu telefona, frizeraj, banku, dečju igraonicu, par manjih butika odeće i obuće, luksuzne kafiće, knjižaru, prodavnicu Trgoavta, cvećaru... Sama samoposluga zauzima 15.000 metara kvadratnih i snabdevena je od igle do lokomotive, sve zajedno 30.000 do 50.000 artikala! Plus 700 parkirnih mesta, što u etaži ispod zemlje, što na lepo uređenoj površini pored objekta. A što se dubine džepa tiče – Slovenci odande izlaze srećni (naročito u dane vikenda kad je to glavni provod), gurajući kolica prenatrpana robom i novčanika lakšeg za par stotina nemačkih maraka.

Mercatorovi ljudi, istina, tvrde da srpsku besparicu mogu da prebrode iako nisu videli konkurenciju – novobeogradski ili pančevački buvljak, ali su ubeđeni da je to relikt sive ekonomije i da će brzo nestati iz srca Beograđana, ako ništa drugo, "moraće da ga uklone nove srpske vlasti". Mercatorovu žurbu da što pre krene sa izgradnjom (svaki objekat se gradi sedam, osam meseci) objašnjavaju potrebom Beograđana. To jest da nije u pitanju strah da ih ne preduhitri nekakav belosvetski Špar, Metro, Le Klerk... Nekakve garancije po tom pitanju su, čini se, već izboksovali na političkom nivou. A nije džabe ni Kravčuk tamo gde jeste. Zato su uvereni da će im poduhvat doneti profit; za sada računaju na onih jedan do pet procenata bogatih stanovnika Beograda, čiji će džep, dok se ne popravi standard i ostale populacije, moći da podnese nivelisane svetske cene. Ukratko – "Gradimo za sutra!" (Marinšek o Mercatoru). Što se pak lokalne konkurencije tiče, obišli su tzv. hard diskonte (Max) i ne smatraju da im ikakva opasnost odatle preti – "pa tamo ima jedva 800 artikala, metri i metri istog proizvoda".

Partneri iz Slovenije, međutim, imaju i hladan tuš za domoroce; na pitanje hoće li izuzev u objekte ulagati i u neko ovdašnje preduzeće, dakle u primarnu proizvodnju (kako se očekivalo), Marinšek je kategoričan: "Ne, ništa ne ulažemo, samo kupujemo i distribuiramo u druge centre!" I dodaje da ionako nisu našli ništa što bi po kvalitetu odgovaralo slovenačkim standardima. Biće, naravno, u onih 30.000 artikala i nešto srpskih proizvoda, dok će glavnina biti slovenački, ostatak strani. Sve zavisi šta će od osiromašenih firmi u Srbiji od danas do sutra izdržati konkurenciju i tvrdi boj sa proizvođačima iz sveta. Naravno, Mercator zna šta radi; svaki tržni centar košta oko 50 miliona nemačkih maraka. Zato treba verovati da će negovati srpske kupce i da neće prebrzo podaviti potencijalnu konkurenciju i radna mesta.

Mnogima u Sloveniji izgleda sumanut i rizičan potez takvog ulaganja u Srbiju, ali Marinšek podseća da je samo Beograd veći od jedne Slovenije, i nada se da će i tu jednom biti dostignut prednovogodišnji rekord tržnog centra u Šiški, gde je za samo jedan dan bilo prodato oko 150 tona robe. Veruje da je jedini rizik celog poduhvata tržišni (ne i politički), kao i da će svojom robom lako osvojiti srpsko tržište jer su "cene robe u Srbiji muške"! Ako se doda da je glavna Mercatorova mana da sebi širi prostor tako što (najčešće) povoljno pokupuje sve što miriše na konkurenciju, kako bi suvereno vladao tržištem, onda je jasno da pored sve hvale i lepote što nam se Mercator vraća u Srbiju – oprez iz naslova nije na odmet. Fer-pleja, a i koristi potrošača radi, bilo bi fino da se uz Mercator u Srbiji pojavi još neko.

Svetlana Vasović-Mekina

Rođen je 1953. godine u selu Saraorci kod Smedereva, gde je proveo 12 godina kod babe i dede. Pošto seljani nisu razumeli emancipovanost Zoranove majke – vozila je motor – roditelji se par meseci po njegovom rođenju vraćaju u majčinu otadžbinu, Sloveniju (gde se rodila sestra). Tek kada je završio četvrti. razred roditelji procenjuju da je zadnji čas da sina integrišu u slovenački kulturni milje, posebno što se u školi u Saraorcima od petog razreda učio ruski, a u Ljubljani engleski jezik. Kada je došao u svoju potonju domovinu, Janković nije znao ni reč slovenačkog. Za sebe kaže da je čistokrvni mešanac.

Zašto je zadržao (nepodobno) Ć u prezimenu i nije ga pretvorio u Č, kao većina "južnjaka": Zbog toga sam imao manjih problema i nekad i sad, s tim što je 1965. godine, kada sam došao u Sloveniju, bila druga srž problema, pošto je svako ko nije govorio slovenački i imao Ć u prezimenu automatski smatran "Bosancem". To je klasika – nije bilo važno šta si po nacionalnosti, već je to bila oznaka za populaciju koja je radila manje vredne poslove, u komunalnim službama, građevinarstvu... Jasno – slovenačko društvo je zatvorenije od drugih i treba više vremena da te prihvati. To sam osetio i kada sam se prihvatio Mercatora. Ma kako uspešan bio, neki ovdašnji novinari su mi stalno prebacivali to što nisam "naš", "kao da nema ko drugi da vodi Mercator" i slično. Podsećali su javnost na to da sam Srbin i time me pretvarali u neku vrstu "neprijatelja". Moj uspeh im nije bio važan. To su ekstremi na koje sam oguglao.

O "našima" i "vašima": Ne podnosim kad mi neko sad dođe i kaže – mi smo "naši". Šta sad znači – "naši"? Gde si bio do sada? Uspeh je merilo. Ako nisi dobar – nisi dobar. A ko je dobar, nema muka. Pogledajte, recimo, Balaševića, koji ovde i svuda puni dvorane.

Ima li moto: Mercator bez granica! To stvarno mislim – Mercator udružuje, spaja ljude. Naši zaposleni će biti svi jednaki, bez obzira jesu li iz Bosne, Hrvatske, Srbije ili Slovenije. Za mene važi samo Mercatorov radnik.

O bliskim vezama sa novom srpskom politikom: Poznajem od pre Marjanovića, kada je Progres imao filijalu u Rovinju. Đinđiću sam predstavljen dok je boravio u Ljubljani. Većinu ostalih poznajem s televizije. Biće prilike za upoznavanje.

prethodni sadržaj naredni