Vreme broj 529, 22. februar 2001.

Istraživanje Vremena:
Strani novinari i bombardovanje RTS-a

Tri dana pred bombardovanje, ekipe CCN-a i NBC-a su se iselile iz zgrade RTS-a. Ostale TV ekipe i njihovi šefovi upozoravani su da ne ulaze u zgradu u vreme uzbune i noću. "Mi smo upozorili sve naše prijatelje iz RTS-a na opasnost, a kad su nas videli da se pakujemo, nije bilo potrebno biti genije i zaključiti šta i zašto radimo", kaže za "Vreme" Alesio Vinči, reporter CCN-a. Nataša Tasić, iz službe RTS-a, kaže da su joj tog dana dolazile uplakane spremačice, ali da niko iz rukovodstva nije reagovao

Skoro dve godine posle bombardovanja zgrade Radio-televizije Srbije i pogibije 16-oro radnika te kuće, bivšem generalnom direktoru Dragoljubu Milanoviću određen je jednomesečni pritvor zbog sumnje da je izvršio krivično delo izazivanja opšte opasnosti za koje je predviđena zatvorska kazna u trajanju od tri do 15 godina. Sumnja se naime, da je bivši direktor znao da će RTS biti bombardovan, a da pri tom nije evakuisao zaposlene – ostali (eventualno) odgovorni za sada se ne pominju, a "patriotske" snage, predvođene Milanovićevom suprugom Ljiljanom i levičarskim vojvodom Sinišom Vučinićem, ponovo se bude pokušavajući da dokažu kako je za sve kriv neko drugi.

"U našim redakcijama, montažama, studijima, na predajnicima provodimo dane i noći... Neka Klark puca – mi ga čekamo" – ovim rečima Tatjana Lenard obratila se gledaocima državne televizije 8. aprila 1999. godine. Petnaest dana kasnije, 23. aprila, "Klarka" su dočekali radnici RTS-a, ali ne i strani novinari koji su takođe provodili "dane i noći" u Takovskoj 10 – oni, kao i bivše rukovodstvo RTS-a, znali su da mogućnost da "Klark puca" nije mala. Razlika je jedino u tome što su jedni u prvi plan isticali da "zvanične najave bombardovanja nije bilo" (T. Lenard, "NIN", 19. 10. 2000), a drugi da su na vreme upozorili kolege iz RTS-a na opasnost koja im preti.

UHODANOST: Tehničku opremu RTS-a koristili su tokom rata praktično svi strani novinari koji su izveštavali o bombardovanju, a prostorije u zgradi imali su samo CNN i NBC News (ova kuća ih je istina koristila samo jedan dan – istog dana se uselila i iselila). Naime, iako je 24. marta novinarima rečeno da nijedna medijska kuća iz NATO zemalja neće moći da koristi kapacitete RTS-a, a dan kasnije Ministarstvo informacija praktično proteralo većinu stranih novinara iz zemlje, poslednjih dana marta svim stranim televizijskim stanicama dozvoljeno je da šalju materijale iz zgrade RTS-a (po trostruko višim cenama nego pre bombardovanja). CNN je prvih dana rata bio stacioniran u hotelu Hajat, ali im je početkom aprila zabranjeno da koriste satelitsku vezu sa bilo koje druge lokacije izuzev zgrade RTS-a, tako da je selidba u zgradu državne televizije bila na neki način iznuđena. "Stvari su se tada uhodale i izveštači su već ušli u neku rutinu i navikli se na prilično stroga pravila ulaska i kretanja po zgradi RTS-a uključujući i pregledanje materijala pre slanja. Kriterijume po kojima je ova 'cenzura' obavljana nismo sasvim odgonetnuli do kraja rata, mada je instrukcija bila da se ne smeju snimati široki planovi grada, nikako se nisu smele slati slike noćnog dejstva protivvazdušne odbrane, niti se smela slikati zgrada RTS-a", opisuje taj period jedan domaći novinar angažovan kao asistent inostrane TV stanice za vreme rata.

Međutim, "uhodanost" je poremećena već početkom aprila, kada postaje jasno da RTS nije sigurno mesto. Iako je vrlo brzo demantovana, informacija da je portparol NATO-a Dejvid Vilbi otvoreno zapretio da će državni mediji u Jugoslaviji biti "napadnuti ako ne prestanu da lažu", ukazala je na to da se o RTS-u kao meti bar razmišlja. Prve promene nastupile su 6. aprila – stranim novinarima je tog dana sugerisano ili naređeno da izbegavaju zgradu u Takovskoj i da ne idu na već zakazane večernje termine za slanje materijala: "U to vreme glasine o tome šta će biti gađano sustizale su jedna drugu i bilo je dosta sumnji u njihovu verodostojnost. Budući da je ekipa naporno radila ceo dan da bi napravila prilog, uključujući i dugotrajno ubeđivanje ljudi u pres centru ne bi li se dobila dozvola za rad toga dana, razočaranje je bilo poprilično i isprva smo odbili da se povinujemo naredbi. Koji minut kasnije stigla je naredna. Ne samo da je zabranjeno da se ide u zgradu, već će svako ko to prekrši biti automatski otpušten!" kaže jedan od naših sagovornika. Nekoliko dana pred bombardovanje RTS-a iz zgrade će se iseliti ekipe CNN-a i NBC-ja, a čak i onima koji nisu bili eksplicitno upozoreni, posle toga sve je bilo jasno – član ekipe SKY News-a koji tvrdi da ga šefovi ni o čemu nisu obavestili, podseća da je "pametnom čoveku i komarac muzika" i da se posle 6. aprila i naročito posle iseljavanja CNN-a niko nije previše zadržavao u Takovskoj.

UPOZORENJA: Ono što ostaje nejasno jeste kako to da su zaposleni u RTS-u ipak ostali na svojim radnim mestima, odnosno zašto, poput kolega iz drugih medijskih kuća nisu preseljeni na neku alternativnu lokaciju (vidi tekst "Po planu – bez plana"). Po svemu sudeći, rukovodstvo je, ako ni o čemu drugom, bilo obavešteno o informacijama koje imaju strani novinari: "Imali smo dobre odnose sa strancima i stalno smo dobijali upozorenja. Sva ta upozorenja prenela sam svom nadređenom, glavnom i odgovornom uredniku programa Srbija danas Časlavu Radoviću, ali povratne informacije nije bilo", kaže za "Vreme" Nataša Tasić, rukovodilac Službe međunarodnih usluga RTS-a, tokom rata angažovana na kontroli materijala koje su slali strani novinari. Ljubodragu Stefanoviću, producentu u istoj službi, 7. aprila popodne javila se prijateljica iz Atlante zaposlena na CNN-u i upozorila ga na opasnost od bombardovanja. U razgovoru za naš list Stefanović napominje da je o tome obavestio Službu obezbeđenja, ali da takođe nije dobio nikakav odgovor. Rukovodstvo RTS-a i policija koja je pratila kretanje stranih novinara imali su pun uvid u njihovo ponašanje i u razloge izbegavanja zgrade RTS-a u večernjim satima. Sve to ipak nije imalo previše uticaja, jer nije poznato da je neko pokrenuo pitanje opasnosti boravka u zgradi – s jedne strane bila su upozorenja, a s druge neverica ili nemoć. Jedan od naših sagovornika priseća se da mu je kolega iz Biroa za razmenu na RTS-u, pošto je bio obavešten o opasnosti, rekao samo: "Pa, šta mi sada da radimo?"

U ovoj priči zanimljivo je i to što ni strani novinari ponekad nisu mogli biti sasvim sigurni u informacije koje su dobijali od svojih šefova. Dan posle prve zabrane ulaska u zgradu RTS-a, dakle već 7. aprila, organizovan je odlazak u Prištinu na snimanje zgrade pošte uništene prethodne noći. Tokom povratka, urednici su novinarima javili da u zgradu RTS-a i dalje ne bi trebalo da ulaze, ali da ako stignu do pola dvanaest, mogu da uđu i pošalju materijal. "Izazov da se dobiju slike iz Prištine, prvi put od početka bombardovanja bio je preveliki za urednike, a moguće je da su neki od njih mogli da zaustave bombardere dok se posao ne obavi. Tokom odlaska na Kosovo više novinara zvalo je svoje redakcije da ih obaveste o putovanju, tražeći da se o tome izvesti NATO kako ne bi bombardovao autobus", objašnjava jedan od učesnika tog putovanja.

Teza o uticaju nekih urednika potvrđena je već par meseci po okončanju rata. Naime, "Sandej telegraf" objavio je da je na Konferenciji o medijima i ratnim zločinima (održanoj u Barseloni u novembru 1999) Ison Džordan, šef međunarodnog ogranka CNN-a, izjavio da mu je početkom aprila iz Pentagona bilo javljeno vreme napada na RTS. Tom prilikom on je protestovao kod komandanata NATO-a zbog opasnosti po strane novinare koji su se tada još nalazili u zgradi – posle tog protesta, avioni su bili zaustavljeni na pola puta ka meti.

"Prirodno je za novinara i urednika da ima neke svoje izvore u svim važnim institucijama, pa i u vojsci. Uostalom, mogućnost da RTS bude bombardovan najavili su i neki NATO oficiri. O svim ostalim metama nismo ništa znali ni mi, a ubeđen sam ni naši urednici. Da je neka druga lokacija na kojoj smo se nalazili bila meta, verovatno bismo i o tome bili obavešteni iz sopstvenih izvora. Našim urednicima bio je cilj da nas zaštite", kaže za "Vreme" Alesio Vinči, reporter CNN-a.

PRANJE RUKU: Pitanje je, naravno, da li su šefovi CNN-a ili bar novinari te medijske kuće obavestili o potencijalnoj opasnosti i nekog iz rukovodstva RTS-a. Vinči tvrdi da novinari nisu imali kontakte sa rukovodiocima – on sam kontaktirao je jedino sa Tatjanom Lenard, ali je taj razgovor u stvari bio svađa oko optužbi koje je na račun stranih novinara Lenardova iznela u svom TV obraćanju. Ono što se sigurno zna jeste da je bivše rukovodstvo državne televizije moralo da bude bar u poslovnom kontaktu sa CNN-om: prema rečima Nataše Tasić, direktor Dragoljub Milanović bio je nadležan za sve veće ugovore, a ugovor sa američkom televizijom bio je upravo takav. CNN je čak imao i izvesne povlastice (skupo plaćene, kako saznajemo); osim što je izvesno vreme koristio deo video montaže u samoj zgradi, bio je jedina ekipa kojoj je bilo dozvoljeno da koristi alternativni način slanja materijala pomoću TOKO kutije, koja video signal pretvara u digitalni i šalje ga preko dva satelitska telefona. Ovaj način slanja odobren im je u nekoliko navrata tokom rata "s najviših mesta", a svakako ga nisu mogli korisititi na svoju ruku – u svakom slučaju, može se pretpostaviti da je tokom tih "poslovnih kontakata" bilo prilika u kojima su mogli preneti i upozorenje.

CNN je, kako se čini, jedina medijska kuća spremna da javno potvrdi saznanja koja je imala. Šta je, međutim, sa ostalima? Iz RTS-a su među poslednjima izašli producenti i novinari nemačke kuće ARD, koji su nekoliko sati pre bombardovanja poslali svoj prilog. Zoran Ikonić, producent ove kuće, smatra da su upozorenja sa vrha dobile američke kuće koje su imale prostorije u RTS-u, i da su oni o tome obavestili Komrakova.

"Mi (ARD) nismo dobijali nikakva upozorenja od šefova da će bombardovanja biti, o tome se ćutalo. Diskutovao sam sa ARD-ovim dopisnikom o tome, ni on ništa nije znao. Čak smo se zapitali kako je moguće da svi znaju, a nas niko ništa ne obaveštava. Te noći smo najnormalnije otišli na feed point (slanje materijala) oko 10.30, iako smo znali da je CNN izneo svu opremu iz zgrade nekoliko dana pre toga, što je bilo veoma simptomatično. Jednostavno, u to vreme nije bilo alternative za slanje materijala, jedini način da se pošalje prilog u centralu bio je preko RTS-a." Ikonić kaže da su ga ljudi iz Međunarodne razmene RTS-a upozorili da se nešto sprema, videvši da CNN beži iz zgrade: "Ja lično nisam verovao da će do bombardovanja doći, dok su ljudi iz RTS-a predosećali šta će se dogoditi."

I ostali strani dopisnici potvrđuju da ih "šefovi nisu obavestili" iako se "znalo da će do toga doći". Džeki Roland, tadašnji dopisnik BBC-ja, zvanično kaže da "BBC nije dobio nikakvo upozorenje o bombardovanju RTS-a unapred", a nezvanično dodaje da su "naravno svi znali, zahvaljujući upozorenjima kolega iz CNN-a, o čemu je Alesio skoro i javno govorio u programu BBC-ja". Jedan od producenata američke kuće ABC, koji insistira da ostane neimenovan jer, kako kaže, "nije upoznat s uređivačkom politikom nedeljnika 'Vreme'", oprezno i diplomatski "pere ruke" u svojoj vašingtonskoj kancelariji odbijajući da preuzme bilo kakvu odgovornost za pogibiju radnika RTS-a: "Bili smo svesni toga da su centri za komunikaciju vojne mete, i u skladu sa tim mogli smo pretpostaviti da je i RTS meta, ali nismo dobili nikakvo određeno upozorenje od svojih šefova. Sumnjali smo da će se to dogoditi, imali smo snažno generalno osećanje nekoliko dana unapred da će do tragedije doći. U to vreme se vodila jaka propaganda i mogli smo pretpostaviti šta će se desiti." Amerikanac kaže da su u svakodnevnoj komunikaciji, vođeni verovatno tim "snažnim osećajem", indirektno upozoravali radnike RTS-a, ali "pošto nisu dobili specifično upozorenje, nisu ga mogli ni preneti ljudima iz RTS-a". Da je bombardovanje RTS-a tema o kojoj strani novinari nerado pričaju svedoči stav Rojtersovih vodećih ljudi koji ne žele da budu dovedeni u vezu sa pogibijom nesrećnih 16 radnika. Posle jednodnevne komunikacije beogradskog biroa sa centralom iz Londona, dobili smo odgovor da "Rojters ne želi da učestvuje u ovoj priči zato što ne zna kako ćemo mi preneti njihove izjave, i u kom kontekstu!"

RUKOVODILAČKE FIGURE: Kako bilo, stvari su sredinom aprila počele da se zahuktavaju – desetak dana posle borbenog nastupa Tatjane Lenard sa sve target bedžom na reveru, Goran Matić vodi novinare iz Pres centra Vojske Jugoslavije u obilazak zgrade RTS-a da bi im pokazao da tu ljudi "rade svoj posao". Niži rukovodioci ne pokazuju znake nervoze, ali zato, prema rečima Ljubodraga Stefanovića, Milorad Komrakov "kontaktira sa kolegama koje su imale informacije od stranih novinara". Broj dežurnih u noćnim smenama smanjuje se, a pojedini urednici (poput Branka Matijaševića, šefa tejpa) dežuraju svake noći umesto nekog od svojih mlađih saradnika. Tri dana pred bombardovanje CNN i NBC se konačno iseljavaju, a ostali ponovo dobijaju upozorenje da ne ulaze u zgradu u vreme uzbune i noću. "Mi smo već bili upozorili sve naše prijatelje iz RTS-a na opasnost, a kad su nas videli da se pakujemo, nije bilo potrebno biti genije i zaključiti šta i zašto radimo", ističe Vinči opisujući događaje neposredno pred bombardovanje. Nataša Tasić priča da su joj tog dana dolazile uplakane spremačice koje su videle iseljavanje CNN-a, ali da niko od nadležnih nije reagovao. Rukovodstvo RTS-a je dakle ćutalo, zaposleni iz raznoraznih razloga ostali gde su bili, a strani novinari su tokom večeri 22. aprila poslali poslednje priloge...

Dve godine posle toga, Dragoljub Milanović prošao je (za sada) s jednomesečnim pritvorom. Tatjana Lenard (za sada) nije dobila ni toliko – čak je, ne trepnuvši, objasnila da je gore citirana izjava o Klarku, čekanju i pucanju bila "samo figura" (Treći kanal, 7.11.2000). Ostali (eventualno) odgovorni ne pominju se čak ni u čaršijskim pričama. U noći između 22. i 23. aprila u zgradi RTS-a poginulo je šesnaestoro ljudi. Na spomeniku koji su im podigle porodice u Tašmajdanskom parku, pored njihovih imena piše samo: "Zašto?"

Biljana Vasić
Tamara Skrozza

prethodni sadržaj naredni