Vreme broj 529, 22. februar 2001.

Zašto sedište RTS-a nije evakuisano

Krajem marta 1999, konvoj od preko sto automobila, kamiona i specijalnih vozila sa ljudstvom i tehnikom, oko dvesta novinara, tehničara i produkcijskog osoblja, otišlo je iz Košutnjaka na jednu alternativnu lokaciju u centralnoj Srbiji. Na drugu lokaciju, bliže Beogradu, otišla je još jedna ekipa slične brojnosti. Ipak, sedište RTS-a nije evakuisano; nije "aktivirano" emitovanje sa terena

Jedna od krupnih nedoumica koja je mučila većinu ljudi iole upoznatih sa funkcionisanjem RTS-a u mirnodopsko vreme bila je i zašto su državni radio i televizija emitovali program iz svojih sedišta u Beogradu kao da se ništa nije događalo, kao da svakodnevno nije bilo NATO bombardovanja i kao da nije postojao nikakav plan za rad u ratnim uslovima. A plan je postojao... Barem na papiru.

Naime, gotovo svake mirnodopske godine, a potpisnik ovih redova iz sopstvenog iskustva to može da potvrdi za period od decenije i po, do kraja ‘80-ih, u RTS-u su organizovane "vojne vežbe" – simuliranje rada sistema u ratnim uslovima. U početku su bile zamišljene i sprovođene kao ozbiljan trening i bile su brižljivo pripremane. Vodilo se računa o svemu – počev od izbora lokacija za pripremu programa i emitovanja, a po pravilu su bile van glavnog i ostalih većih gradova u Srbiji, alternativnih sistema predajnika, releja i repetitora, pa do izbora "proverenih i pouzdanih" novinara. U jednom periodu se izbor u "ekipu ratnih izveštača i produkcijsko-tehničkog osoblja" ili izostavljanje iz tima, bar među novinarima, smatrao sigurnim pokazateljem napredovanja ili nazadovanja u RTS hijerarhiji. Osim tehničkog dela posla koji je rađen na alternativnim lokacijama, provere veza, kvaliteta signala i inih stručnih stvari, pažljivo je biran i sadržaj emisija. Vežbao se rad u uslovima vojne cenzure, a osim izveštaja sa zamišljenog ratišta, tada se udar očekivao sa istoka, majstori propagande pisali su vatrene komentare usmerene na "jačanje borbenog duha vojske i patriotskih osećanja stanovništva", a redakcije su se trudile da emisije obogate servisnim informacijama o racionisanju snabdevanja hranom ili o tome da su "evakuisana deca iz područja pogođenih agresijom bezbedno stigla na odredište", na primer. Tako je bilo u početku, a onda…

TEHNIKA I OSOBLJE: Onda je, na osnovu iskustva, skovana čuvena krilatica da se "akcija ‘Ništa nas ne sme iznenaditi’ – odlaže zbog kiše"! Tako je bilo i sa "ratnim vežbama" u RTS-u, koje su se proredile poslednjih godina pred "događanje naroda", pred kraj hladnog rata, a i ono malo je više ličilo na sedmodnevni odmor u prirodi uz dobru hranu i provod u lokalnim kafanama i sve što uz to ide. Videlo se to i na kraju "vežbi" kada bi se u Beogradu pregledao i preslušavao pripremljeni materijal. Uz obavezne generale i ostale visoke oficire koji su bili zaduženi za "informisanje i propagandu", novinare i kompletno rukovodstvo RTS-a i smeh na pojavu poznatih TV lica u uniformama i na ton i rečnik pojedinih komentatora koji su zvučali kao da su netom probili obruč na Sutjesci. Ono što se desilo ‘99. pokazaće da su mnogi novinari sa vežbi, ondašnji "ratni izveštači" iz RTS-a, već ranije ispekli zanat "propagande", ne samo u ratnim uslovima već i za mirnodopsko vreme.

Ondašnje ocene urađenog uglavnom su bile najviše, kao i ocena ukupne pripremljenosti sistema RTS-a za rad u ratnim uslovima. Tragična praksa u vreme NATO bombardovanja, međutim, pokazala je da su sve "ratne vežbe" bile u stvari otaljavanje posla i da se ništa ozbiljno nije uradilo u situaciji kada je bilo izvesno da će do agresije doći. U emisiji BBC-ja o razgovorima sa Slobodanom Miloševićem, američki specijalni izaslanik Ričard Holbruk naveo je i detalje koji govore da je državni vrh znao da će biti bombardovanja i ovako to opisao: "Pitao sam ga da li shvata šta će se desiti (ukoliko pregovori propadnu). 'Znam, bombardovaćete nas', rekao mi je Milošević. Onda sam mu rekao da ću biti vrlo jasan, akcija će biti munjevita, biće surova i biće beskompromisna. On je vrlo ravnodušno odgovorio – 'Vaše (SAD) angažovanje je završeno, nema više pregovora, i vi ćete nas bombardovati'. Milošević i (njegov) vojni vrh znali su da će vazdušni napadi početi" ("Vreme", 28.8.1999). I pored toga gotovo ništa nije preduzeto da se u RTS-u aktiviraju "ratni planovi". Policija i vojska, pak, dislocirane su iz većine objekata u Beogradu u kojima su u normalnim uslovima bili smešteni.

Međutim, advokat porodica poginulih radnika RTS-a Slobodan Šišić početkom novembra ‘99. izmenio je i proširio krivičnu prijavu protiv Dragoljuba Milanovića i grupe drugih lica, a posle saznanja da je "po otpočinjanju rata, savezna vlada naložila da se sprovedu mere zaštite državne televizije, a jedna od tih mera bila je i dislokacija za koju su bili zaduženi Milanović i njegovi saradnici". On je pojasnio da je "Milanović ipak potpisao naredbu o dislokaciji iz Aberdareve ulice, ali je nikada nije aktivirao". Deo tadašnjeg obezbeđenja RTS-a znao je za postojanje naredbe o premeštanju tehnike i osoblja, i preko rukovodioca Slobodana Perišića insistirali su kod Milanovića da se taj akt sprovede. Epilog je bila Milanovićeva poruka da "tu naredbu još neće sprovesti", o čemu postoji i službena beleška. Advokat Šišić je ocenio da Milanović odluku da ne izvrši naredbu savezne vlade o premeštanju nije doneo sam, već da je takvo uputstvo njemu stiglo sa višeg mesta. Advokat verovatno ima i pisani dokaz da je vlada Momira Bulatovića naložila i dislokaciju, mada se u jednom drugom uputstvu saveznih organa (vidi okvir) o tome ne govori.

NAREDBE I KONSPIRACIJA: Događaji s kraja marta ‘99. govore drukčije, mada dobrim delom daju za pravo potonjoj oceni advokata porodica poginulih radnika RTS-a. Naime, uoči samog bombardovanja konvoj od preko sto automobila, kamiona i specijalnih vozila sa ljudstvom i tehnikom, oko dvesta novinara, tehničara i produkcijskog osoblja otišao je iz Košutnjaka na jednu od alternativnih lokacija u centralnoj Srbiji. Usred bela dana, bez posebnog skrivanja i konspiracije, baš kao da je reč o "ratnoj vežbi", a ne pretećoj agresiji i avionima avaks nad glavom. Slično je bilo i kada je na jednu drugu pomoćnu lokaciju, bliže Beogradu, otišla još jedna ekipa slične brojnosti. Uz to, alternativne lokacije RTS-a nisu se menjale decenijama, kao da se u međuvremenu nisu raspali stara Jugoslavija i stari JRT, kao da su se svi nekadašnji rukovodioci ili novinari iz bivših republika zakleli u majku da nikad neće reći da su alternativne lokacije RTS-a na Zlatiboru i Kosmaju. Rečju, naredba za dislokaciju je aktivirana, ali emitovanja programa sa tih mesta uopšte nije bilo! Zašto? Na to pitanje još uvek se čeka odgovor.

Naime, ekipe na terenu su mesec i po dana samo – vežbale! Ljudi su spavali po kućama u obližnjim mestima, a emitovanje i čitanje vesti vežbali su na različitim mestima, iz kamiona, na primer. Čak i u vreme dok još nisu bili srušeni neki od vitalnih predajnika, antenskih stubova i releja po Srbiji, program se emitovao iz matičnih kuća u Beogradu. Pa i kad se to već dogodilo, kada je srušen predajnik na Avali, na primer, ostaje logično pitanje – zar se nisu mogle na isti način na koji se prenosio program iz Beograda prenositi emisije iz alternativnih studija u unutrašnjosti Srbije, od mobilnih ekipa koje su bar mogle da menjaju mesto emitovanja? To nije učinjeno ni uoči samog bombardovanja zgrade u Aberdarevoj, iako je sada gotovo izvesno da su bar neki od visokih političkih i programskih ljudi u Beogradu znali da će zgrada RTS-a biti gađana. Glavna tužiteljka iz Haga Karla del Ponte rekla je da je Slobodan Milošević to znao, i ova tvrdnja je u javnost plasirana kao novost iako je još krajem prošle godine, kada je krivičnu prijavu proširio i na Milanovićevog pomoćnika Jovana Ristića, advokat Šišić rekao da to čini "na temelju izjave specijalnog izvestioca generalnog sekretara UN-a za ljudska prava u bivšoj Jugoslaviji Jiržija Dinstibira, koji je 2. oktobra u razgovoru sa Nenadom Čankom rekao da su Milanović i Ristić 24 časa ranije bili obavešteni o tačnom trenutku napada na RTS". Ni tada sedište televizije u Beogradu nije evakuisano i nije "aktivirano" emitovanje s alternativnih lokacija iako su ekipe još bile na terenu!

A na terenu su se neki od novinara, poput Mirka Alvirovića, kome je konspiracija izgleda bila najvažnija, bili toliko uživeli u ulogu "ratnog komandanta" da je na jedan telefonski poziv, na primer, Alvirović odgovorio – "petao je na mestu, kokoške su okolo, a pilići u šetnji"! Priča se da je voleo na livadi da postrojava novinare i ostalo osoblje i ispaljuje svakojake naredbe. Naredbu da "emitovanje počinje sutra" – nije nikad dao. Sva je prilika da takvo uputstvo nije dobio od svog pretpostavljenog, Dragoljuba Milanovića. Biće da je na "višem mestu" odlučeno da se "ima sedeti u Aberdarevoj po svaku cenu", da je Milanović samo "postupio po naređenju", ali to ga ne oslobađa odgovornosti. Odbrana po sistemu "samo sam izvršavao naređenja" nije prolazila ni onomad.

Dušan Radulović

Koliko je ondašnja vlast forsirala propagandu a zanemarivala bezbednost novinara i tehničkog osoblja ilustruje i "uputstvo" koje je iz saveznih organa stiglo redakcijama svih glasila pred početak NATO bombardovanja. U tom uputstvu se uopšte ne pominje dislokacija ili preduzimanje bilo kakvih mera za sigurnost, makar i u formi one poznate "postupiti po planovima za slučaj rata".
Rad novinskih agencija i medijskih kuća u slučaju neposredne ratne opasnosti:
Dežurstva u trajanju od 24 časa i stalna veza sa državnim organima;
Spisak dežurnih osoba po danima iz svih medijskih kuća dostaviti ministarstvu;
Tačni brojevi telefona i telefaksa dežurnih u redakcijama;
Kurirska služba između redakcija i Ministarstva u slučaju prekida telefonskih veza;
Stroga zabrana izveštavanja o gubicima u ljudstvu i tehnici VJ ili MUP-a (vrsta cenzure);
Svaki novinar na terenu ili redakciji mora se staviti u službu trenutnih interesa države i učešća u sistemu obaveštavanja i javljanja;
Permanentno praćenje izveštavanja stranih medija, posebno onih radio stanica koje se dobro primaju na teritoriji SRJ;
Akcije policije i vojske obavezno nazivati odbrambenim aktivnostima ili borbom za očuvanje i odbranu zemlje;
Za nanesene gubitke neprijatelju koristiti termine: neutralisan, onesposobljen, paralisan, likvidiran i sl.;
Nijedna informacija koja bi pospešila širenje defetizma i panike ne sme da promakne glavnim i odgovornim urednicima;
U komentarima se treba stalno pozivati na kršenje Povelje UN-a, narušavanje ljudskih prava, samovoljno donošenje odluka jednog saveza, da to nije odluka svih nacija i sl.;
Zaštita poverljive građe i arhiviranje materijala, izveštaja koji bi se u kasnijem periodu koristili u analizama ili za dokazivanje ratnih zločina ili zločina protiv čovečnosti;
Tzv. OVK obavezno nazivati: bandom, teroristima i zločincima;
Snage NATO saveza nazivati agresorom;
Isticati da su pripadnici vojske i MUP-a borci za slobodu zemlje.

prethodni sadržaj naredni