Otpor i Antiotpor su najpotrebniji jedan drugom
Poznavaoce inspirativnog opusa Letećeg cirkusa Montija Pajtona najnovije zavrzlame oko Otpora i Antiotpora podsetiće na Žitije Brajanovo (Life of Brian), tj. na večita besmislena trvenja između "Oslobodilačkog fronta Judeje" i "Judejskog oslobodilačkog fronta"; te dve nevladine organizacije (NGO) iz vremena dok je Isus zemljom hodio, naime, toliko su, po mišljenju njihovih zakrvljenih pripadnika, fundamentalno različite i duboko nespojive da niko spolja nije u stanju da primeti nikakvu razliku između njih! No, upravo ih ta jednojajčana međusobna sličnost tera na beskrajno preganjanje na temu koji je oslobodilački front onaj "pravi" (nijedan, ako ćemo pravo); za to vreme, dakako, Rimljani ležerno gledaju svoja posla... Tako je nekako i sa postpetooktobarskim "Otporašima" koji se podeliše na frakcije skeledžija i pesničara, uz nešto prelaznih međuvarijanti i tuce-dva razglašenih vokalnih solista koji još merkaju bolju ponudu.
Moglo bi se reći da to nije preterano slavan nastavak legende o jednoj grupi hrabrih mladih ljudi koja je značajno doprinela (tj. mnogo značajnije nego što bi i na mukama priznali oni koji ih ne vole, a mnogo manje značajno nego što mnogi od njih vole da misle) konačnom ekološkom odstranjivanju jednog radioaktivnog režima koji je godinama-kao-vekovima trovao i zagađivao naše živote i ceo Balkan. Otuda nije preterano reći da je alavo trošenje predrevolucionarnih kredita jedino što je Otpor u svim svojim varijantama zdušno radio nakon 5. oktobra: od famoznog otpor-bager marketinga sa "opominjuće" razjapljenim čeljustima građevinske mašine (možeš misliti!), preko besmislenih i ružnih ulazaka zaslužnih Otporaša-spomeničara u kojekakve Upravne Odbore, pa sve do bizarnih, detinjastih gafova poput autentično autističnih "pretnji" kako će "Otpor" iznenađeno & uvređeno vratiti MTV-ovu Free Your Mind nagradu jerbo "međunarodna zajednica toleriše divljanje na Kosovu i jugu Srbije", baš kao da je lično Bil Klinton šef "borda" MTV-a... O međusobnom, a medijski posredovanom džaveljanju da se i ne govori. Confusion will be my epitaph, što reče King Crimson...
Rezultat svega toga je nešto o čemu se (još) nerado i s razumljivim ustručavanjem govori i piše, ali je i te kako prisutno: svojevrsna nelagoda "javnih ličnosti" da ih se ubuduće povezuje s ovim (post)pokretom. Ovih sam dana to osetio i na svojoj koži, kada je Danas opremio jedan od svojih tekstova o međuotporaškim trvenjima starom fotografijom na kojoj se vidi moja malenkost u društvu nekoliko drugih "javnih delatnika" kako, tobože, sedimo na nekom nedefinisanom "kongresu Otpora", valjda ovom nedavnom, u važnim pozama, kao nekakvo Radno Predsedništvo; poslednjih dana sam morao da objašnjavam svima koji su me zabrinuto cimali za rukav da šta mi to treba, kako se zapravo radi o prizoru s onog prvog, prošlogodišnjeg, osnivačkog kongresa Narodnog pokreta Otpor, u okviru kojeg je održana i javna tribina na kojoj smo učestvovali... Docnije sam se, naročito pred izbore, nahodao po "otpornim tribinama" i susretima po Srbiji i (osobito) Vojvodini, najčešće s Natašom Kandić; razume se da ni jedne sekunde nisam zažalio zbog toga, naprotiv: bilo je časno upoznati srčane i pametne ljude poput Jelene Kleut, Robertina Knjura, Vlade i Gorana Ješića etc. Tih dana smo, i u Otporu i u opoziciji i u nezavisnim medijima, slabo mislili o tome šta će biti nakon mitskog Dana D: bilo je važno da se Veliko Smetalo otkloni iz naših života i bager-kontejnerom odveze na civilizacijski otpad. Nije to, ni s "retrospektivnom" pameću, bilo greška: samo tako se i moglo raditi, jer je sva energija morala biti skoncentrisana oko toga: first things first. Problem se pojavio 5. oktobra uveče, i od tada samo narasta: opozicija je postala vlast – čemu je i težila; nezavisni mediji su ostali nezavisni – što su i hteli; Otpor je, međutim, upao u struktur(al)ni vakuum, bez Miloševića & comp. potkopan je "ontološki" temelj njegovog postojanja, ukinuta je sama njegova esencija. Jedini logičan, ozbiljan, odgovoran i dosledan čin – kojim se "smrt" odvažno transformiše u besmrtnost – bilo je promptno i spektakularno samoukidanje Otpora. Koliko znam, nije da nije bilo istaknutih Otporaša koji su predlagali upravo to. Ali, zastrašujuća, svemrveća sila inercije progutala je njihove napore: Otpor je, tržišno gledano, postao isuviše kvalitetan i visoko rangiran brand da bi mogao tek tako biti (samo)ubijen. Ovime ne sugerišem da su oni koji su nesvesno-morbidno insistirali na permanentnom podgrevanju jednog Zaslužnog Palog Borca nužno imali nekakve "niske", profitersko-samopromoterske motive: verujem, dok mi se ne dokaže suprotno, da su hteli da iskoriste proslavljenu "etiketu" da učine nešto korisno i dobro. Ali, mučno rastakanje Pokreta je bilo apsolutno nemoguće preduprediti ili zaustaviti, i to nema mnogo veze s ličnim kvalitetima ovih ili onih u Otporu: ono je zapisano u "genima" svakog "prevratnog" pokreta, kada prevrat postane stvarnost; pogledajte samo neslavnu sudbinu Solidarnosti u postkomunističkoj Poljskoj.
Čini se da je ova aktuelna fertutma između ostalog i jedna autentična, dirljiva drama odrastanja: jedna važna, uistinu zaslužna i časna forma građanskog emancipovanja i odrastanja iscrpla je svoje potencijale u jednom neponovljivom odseku istorijskog vremena, primivši na sebe i tako donekle amortizujući, u veličanstvenom samopožrtvovanom činu, glavni udar jednog zločinačkog režima zatečenog u njegovoj dekadentno-suludoj fazi; zajednički, opštedruštveni, elementarno samozaštitni cilj je ostvaren, i sada je, o užasa, na redu vaskolika beda "politike"; šta da se radi, u demokratskim porecima ima nečega neizlečivo "banalnog". Zato romantičari i nostalgičari, koji negde duboko osećaju da su nekako prebrzo pobedili, i da im je zato oduzeta neprikosnovenost lične vizije pobede – koja je uverljiva samo dok pobede još nema – žele da se, ovako ili onako, pesničarski ili skelaški, još malo poigraju "revolucije koja teče". Radi se o divljenja – ali ne i odobravanja! – dostojnom očajničkom pokušaju zaustavljanja društvenog sata; za to vreme su se oni koji imaju manje problema s identitetom već poduhvatili novih formi građanskog aktivizma i profesionalne afirmacije (dakle, svojevrsne individualizacije svog dometa i mesta u društvu), kako i priliči devojkama i momcima u tim godinama. Kolektivni plašt im više nije potreban. Uostalom, ništa strašnije nego da neko tako mlad postane sluga svoje biografije...
Otpor i Antiotpor su, dakle, podjednako mrtvosani (mada ovih dana napadno mrdaju), i sada su potrebniji jedan drugome nego bilo kome drugom; Otporaši su, međutim, oni koji su važni. Ovog Virusa se establišment više, hvala bogu, neće osloboditi: ili će ga apsorbovati, ili će umreti.
Teofil Pančić
