Izjava nedelje
Moji pratioci moraće više da vežbaju gađanje
Dušan Mihajlović, republički ministar policije, odgovarajući na
pitanje da li je zadovoljan reakcijom svog obezbeđenja prilikom prošlonedeljne
pucnjave u Bulevaru kralja Aleksandra
Serafim Bukumira
u rubrici ‘Strelac’ lista ”24časa”:
SRBI: Nemam baš ništa protiv ljudi koji nisu Srbi, ali počinjem da zapažam
da u dosovniku Radio-televizije Srbije slušam reportere sa imenima Erol,
Dževad, Zejne, Omer, Elvir. I još poneko u tom stilu.
Možda to ne bih ni primetio kad bi se na Radio-televiziji Srbije pojavio
iz sveta i poneki Srbin.
HAMLET: Došao Hamlet u Beograd.
Otvorio oči i ushićeno rekao:
- Ljudi, ovu zgradu nisam video u životu.
Znali smo i pre engleskog glumca kakvo je srpsko Narodno pozorište.
Dok Vuk nije počeo da se vere po balkonima tog svetilišta.
A posle dosovskog prevrata u teatar na Trgu pustili i onog Makija sa
nekakvom izložbom, a uleteo i zaslužni Đoka.
Valjda su se kreatori demokratizacije kulture tu i zaustavili.
Kad su već doveli Hamleta.
Dragan Vladomirov,
menadžer, u anketi “Kakav treba da bude idealan policajac”, kaže:
”Da je idealan, ne bi bio policajac.”
Mirjana Popović,
komercijalista, na isto pitanje odgovara:
“Najbolji policajac u gradu je ležeći policajac.”
(“Glas”)
Milena
Arežina,
po doslednom sprovođenju pravde i pravice upamćen sudija beogradski,
ovih dana se i sama našla pred sudom kao jedan od optuženih članova
Savezne izborne komisije na septembarskim izborima. U vezi s tim procesom,
ona kaže: "Ja sam apsolutno i za odgovornost i za katarzu, ali onda
kad su razlozi precizni, a dokazi nepobitni. Ali, pošto ničega nema, a
vreme sumnje se mora održavati, mi ćemo i dalje biti maltretirani
besmislenim pitanjima tužilaca, kao meta još jedino 'znatiželjnih
bliceva' na stepeništu Palate pravde. Zbog te pravne poruge, bez imalo
elementarne učtivosti, postavljaju nam se trivijalna pitanja u stilu: Da
li su se sednice održavale pre ili posle podne, ko je sedeo sa leve, a ko
sa desne strane, kome je data reč pre, a kome posle! Zato ovo optuženje
(??? – prim. ur.) smatram mengelovskim eksperimentom nad svim pravnim načelima
koja su obaveza svakog sudskog postupka." ("Svedok")
Zoran Đinđić,
republički premijer, ocenjuje da se Skupština Srbije pretvorila u
"pozornicu na kojoj paradiraju oni koji nisu uspeli građane da ubede
u svoje ideje", odnosno socijalista i radikala: "Bojim se da ćemo
imati ozbiljnih problema sa njima, jer mi u pripremi imamo oko deset
sistematskih zakona, koji imaju po sto članova, i ako za svaki član izađe
i govori 40 ljudi, onda će to trajati tri godine. Moraćemo da nađemo
neko rešenje..." ("Večernje novosti")
Ivana
Mihić,
glumica, posle beogradske premijere "Hamleta" u izvođenju
Kraljevskog nacionalnog teatra iz Londona, otkriva nešto što je promaklo
svim izveštačima: "Ja sam zaista bila očarana. Zbog toga sam, u
ime tog oduševljenja, i iz poštovanja prema gostima iz Londona ustala među
prvima, aplaudirajući, i dobila neočekivani, meni specijalno upućen
naklon protagoniste, koji je očito primetio moje uzbuđenje predstavom i
njegovom glumom..." ("Večernje novosti")
Voja
Žanetić
odgovara na pitanje da li je zadovoljan brzinom političkih i ekonomskih
promena: "Govoriti o učincima nove vlasti u proteklom periodu bilo
bi isto kao kada bi neko komentarisao prva četiri meseca vladavine Miloša
Obrenovića nakon odlaska Turaka. Toliko je bilo 'kurti', da i ne stižem
da prebrojim ove nove 'murte'. Ako kažem da oni sada vežbaju, baš me
interesuje šta će da rade kada konačno kažu: 'Sada smo naučili'.
Jedina stvar koja me plaši u ovom trenutku je to što su već primećene
bombe ispod njihovih džipova, a pitam se da li su te džipove imali pre
tri meseca." ("Tina")
Petar
Kapisoda,
rukometaš, poznat i kao 'seks simbol sa Cetinja', odgovara na pitanje
zbog čega uvek nosi tesne dresove u kojima pored drugih igrača na terenu
izgleda kao maneken: "Kako tesne!? Pa, takav im je kroj."
Već u sledećoj rečenici on ipak precizira: "Istina, nosim za broj
manju opremu jer se tako bolje osećam. Nikada ne razmišljam o tome da li
izgledam seksi na terenu." ("Blic")
Velimir
Velja Ilić,
gradonačelnik Čačka i kako sam kaže 'vođa srpske revolucije', ponovo
o predsedničkim izborima: "Sigurno me je DOS i ostavio bez funkcije
da bi me sačuvao za predsednika Srbije. Valjda i oni vide da građani žele
da to bude tako." ("Nedeljni telegraf")
Nebojša Čović,
potpredsednik Vlade Srbije, o Programu za rešavanje krize na jugu Srbije:
"Kada sam pogledao svoj dosije iz DB-a video sam da sam zaveden kao
'srpski ekstremista i terorista'. Možda mi se pruža prilika da
razgovaram sa kolegama." ("Nedeljni telegraf")
Saška,
koja tvrdi da je 'za četiri godine imala dve hiljade muškaraca', o svom
zanimanju kaže: "Nisam ja ni prostitutka ni kurva, nego dama za
poslovnu pratnju. Kurva je moja komšinica, koja ostavi dvoje dece zaključane
u stanu, muž joj radi u inostranstvu, a ona ide i drnda se sa švalerom
ko zna gde!"
Saškini klijenti ponekad žele samo da se ispričaju: "Kod mene se
zna. Sto maraka za sat, 150 za dva. Da li će mušterija da priča sa mnom
ili će da me drnda, nebitno je. Lakše mi je da se fizički odmorim od
seksa nego od pojedinaca koji me smaraju." ("Nedeljni
telegraf")
U anketi dvonedeljnika “Svet” postavljeno je
pitanje: “Plašite li se bolesti ludih krava?”
Dragoljub
Đuričić, muzičar, odgovara ovako: “Ja se plašim samo ludih
ljudi. Sumnjam da su te krave baš toliko lude da nasrnu na nas, ionako
lude Srbe...”
Olja Ivanjicki, slikarka: “Pošto sam ja Bik u horoskopu, meni je
pitanje krava veoma blisko... Te lude krave postoje još od 1990.
godine... Naša zemlja je još onda kupila to meso, a kasnije je to ludilo
i izazvalo onaj nesrećni rat. Sada će opet neki drugi da vode ratove –
oni koji sada jedu zaraženo meso.”
Vanja Bulić, novinar i voditelj: “Mi smo toliko ludi da ništa
više ne može da nas izludi. Granica našeg ludila ne postoji. Moguće je
da bi ono bilo smanjeno kada bismo jeli lude krave.”
Dragoslav Šekularac: “Ma, samo se žena plašim, nikakvih
krava!”
Vojin Ćetković,
glumac, kaže da mu je neostvareni san da vozi kamion, autobus ili taksi:
“Prilika da vozim autobus ukazala mi se prošle jeseni kada sam sa
pozorištem išao u Maribor. Jedva sam ubedio vozača da mi prepusti volan
i vozio čitav kilometar! Autobus je bio pun glumaca – ceo Atelje 212!
Nisu mogli da veruju da sam to uradio, ali su bili fini i nisu vrištali.
Trudio sam se da izgledam kao pravi šofer, zavrnuo sam rukave, držao
cigaretu, pustio sam i stomak.”
(“Huper”)
Vuk
Veličković,
“umetnik, plejboj, građanin Pariza – Beograđanin”, o Jeleni Karleuši
kaže:
“Izuzetno bih voleo da je odvedem na večeru i da porazgovaram sa
njom... Mislim da će biti veoma uspešna devojka, ali treba da pričamo o
tome...”
(”Glas”)
Dragan Mićanović,
glumac, zamoljen da ispriča neku anegdotu iz Londona, grada u kome živi
više od godinu dana, priseća se:
“Sedeo sam u jednom kafeu i pijuckao kafu, čekajući probu. Pošto je
pepeljara bila prepuna, ljubazno sam zamolio konobaricu da je isprazni.
Ona, međutim, donese veću pepeljaru, u koju prospe sadržaj manje. Opet
je ljubazno zamolim da je isprazni. Ona to besno uradi, ali mi onako kroz
zube sočno opsova na srpskom. Nisam joj rekao da sam je razumeo, da joj
ne pokvarim zadovoljstvo.”
(“Huper”)
Zvonimir Đukić Đule,
rok
muzičar, frontmen grupe Van Gog, govori o manje poznatom segmentu
sopstvenog stvaralaštva:
“...Ta ambijentalna muzika nije novina za mene. Godinama je stvaram za
privatno slušanje dok radim muziku za bend. Možda će jednog dana
osvanuti moja sabrana dela, odnosno sabrane budalaštine moje noćne
pohotnosti uokvirene u instrumentalni doživljaj!”
(“Huper”)
Slavoljub Muslin,
trener fudbalskog kluba Crvena zvezda, komentariše izjavu Žarka Zečevića,
generalnog sekretara Partizana, da taj klub na predstojećem derbiju neće
garantovati bezbednost Crvenoj zvezdi:
“Uzeću šešir koji sam kupio u Australiji, povešću bar dva
telohranitelja i poneću dva pištolja. Biće dovoljno...”
(“Večernje novosti”)
Dejan Pataković
u izmišljenom intervjuu sa bivšim
gradonačelnikom Beograda Milanom St. Protićem:
“Baš Vam hvala što smo verovali u Vas...
- Niste vi verovali u nas, bili ste skeptici i prema DOS-u. Vi mislite da
je lagodno živeti u Americi, hej... Pa valjda je meni lepše u mom rodnom
gradu bez struje, bez grejanja nego u tom preterano uređenom Vašingtonu...
Ja razmišljam o budućnosti, zna se kakav je uticaj i snaga SAD i kakvo
oni mišljenje imaju o nama. Mislite da će biti lako da se to promeni?
Neće ali od deset miliona Jugoslovena možda je mogao neko drugi da ode u
Vašington, a vi da ostanete u Beogradu, kao što ste obećali?
- E, pa ja sam rešio da se žrtvujem.”
(“Huper”)
