Vreme broj 529, 22. februar 2001.

Londonski Hamlet ne može da odigra ulogu "političkog otkrovenja" ne zato što su se naše političke okolnosti promenile već zato što on izvorno nema takve ambicije

"Glumci su stigli, ser" (Hamlet, II, 2)... Putujuća glumačka družina stigla je izdaleka, iz velikog sveta, u zabiti i sumorni Elsinor da, po zamisli mladog princa Hamleta, prosvetli narod, otkrije političku istinu, odigra "mišolovku" u koju će se uhvatiti lokalni, provincijski tiranin. Trupa Royal National Theatrea stigla je iz Londona u zabiti i sumorni Beograd da odigra Šekspirovog Hamleta i... na ovom mestu naše nategnuto poređenje sumnjive duhovitosti mora da se prekine jer su engleski glumci zakasnili, oni svojim Hamletom nemaju više šta da otkriju (u) Beogradu 2001; naša politička mišolovka nikad nije bila mnogo misteriozna – naprotiv, pre je bila vulgarno očigledna za svaku iole misleću osobu – a i lokalni tiranin je već uhvaćen (mada...).

Ovo poređenje je zaista samo stilska konstrukcija; londonski Hamlet ne može da odigra ulogu "političkog otkrovenja" ne zato što su se naše političke okolnosti promenile već zato što on izvorno nema takve ambicije. U svom čuvenom eseju o savremenostima Hamleta, Jan Kot izmaštava dijalog između glumca i reditelja; na pitanje glumca "je li Hamlet politički komad", reditelj odgovara rečima "možda to zavisi od pitanja ko će biti naš Fortinbras". Ovaj Kotov dramolet precizno, jasno i tačno izdvaja jednu od osnovnih zakonomernosti Šekspirove tragedije: političke konotacije Hamleta u najvećoj meri zavise od postavke lika mladog norveškog kralja koji, ni kriv ni dužan, izlazi kao pobednik iz krvavog danskog bratoubilaštva.

OSLOBAĐANJE KOMADA: U predstavi RNT-a Kotova teorijska zakonomernost dobija punu scensku potvrdu: reditelj Džon Kerd nije odstranio samo završnu scenu s Fortinbrasom već i svako spominjanje norveškog kralja i time je, zaista, lišio komad političkih konotacija. Naravno, može se spekulisati tezom da je i odstranjivanje politike politički čin, da ono ukazuje na činjenicu kako je nemoguće razviti izoštren politički diskurs u savremenom svetu, svetu bez oštrih ideoloških razlika – "nije bilo značajnije politizovanog Hamleta još od vremena Margaret Tačer, dakle od vremena poslednje ekstremnije političke koncepcije", informiše nas tumač naslovne uloge Sajmon Rasel Bil. Ipak, ova teza bila bi prenategnuta; zadovoljimo se lakonskom tvrdnjom da je u ovoj postavci "politički komad" oslobođen politike.

Međutim, nisu samo političke implikacije olako relativizovane u Kerdovoj postavci; stiče se utisak da je većina značenjski dubioznih mesta, onih "hamletovski" zamršenih misaonih čvorova, tretirana bez većeg problematizovanja: pojava kraljevog duha, Hamletovo ludilo... Kao rezultat ovog pristupa dobila se jedna isuviše laka, prozračna i jasna interpretacija ovog teškog, mutnog i nejasnog remek-dela. Paradoksalno, i pored radikalnih intervencija na tekstu (predstava traje tri i po sata, dok bi integralna verzija, po Kotovoj tvrdnji, trajala skoro osam), ova postavka deluje klasično, ako pod "klasičnim" shvatamo scenska tumačenja bez izoštrenog koncepta na planu forme i/ili značenja.

U okolnostima takve, neželjeno"neutralne" rediteljske postavke, najveći umetnički utisak ostavlja, pored poslovično dobrog scenskog govora engleskih glumaca (Patsi Rodenburg) i odličnog dizajna svetla (Pol Pajant), igra Sajmona Rasela Bila. Njegova simpatična, dežmekasta scenska pojava ne odgovara našim predstavama o danskom princu, ali u potpunosti odgovara glumčevoj interpretaciji; naime, njegov Hamlet je pre svega plemenit, a zatim i tužan, mek, zabrinut. Njegova inteligencija nije neurotična, njegova ironija nije sarkastična, njegova zabrinutost nije ogorčena. On nije neko ko svojim mladalačkim neiskustvom, neodlučnošću ili hirovitošću raspaljuje strasti "trule Danske"; naprotiv, on deluje kao neko ko bi želeo da ih stiša. Hamlet Sajmona Rasela Bila ponajpre liči na nekog tužnog Pjeroa, čija blaga ironija potiče iz dubokog, superiornog uvida u nesavršenost sveta koji ga okružuje i vlastitu nemoć da takav svet vrati u zglob... Većina drugih likova delovala je dramski nedovoljno plastično i izoštreno.

RASPRODATE KARTE: Dakle, završni utisak jeste taj da je Hamlet RNT-a iz Londona relativno solidno, klasično teatarsko ostvarenje, sa jednim zanimljivim i nadahnutim glumačkim ostvarenjem. Kad se to ima u vidu, euforiju koju je izazvalo gostovanje ove predstave u Narodnom pozorištu u Beogradu – momentalno rasprodate karte za svih pet izvođenja, uvodni govor upravnika Ljubivoja Tadića o "bratskim pozorištima" (zašto ne "sestrinskim", kada je u našem jeziku reč "pozorište" srednjeg roda?), brojni ministri na premijeri i još brojnije obezbeđenje (jedan student Fakulteta dramskih umetnosti doživeo je efekat déja vu kada mu je pandur u civilu naredio da se smesta gubi da ga ne bi...), itd. – treba prevashodno posmatrati kao sociološki fenomen. Naravno, gostovanje Royal National Theatrea iz Londona i to sa Šekspirom, pa još Hamletom, nesumnjivo bi predstavljalo kulturni događaj i za sredinu mnogo razvijeniju od naše. Međutim, u našim konkretnim okolnostima ovaj fenomen pokreće neka zanimljiva pitanja; pre svega pitanje kulturne saradnje sa svetom, a zatim i pitanje prevrednovanja dometa našeg teatra.

PREVREDNOVANJE: U prethodnom periodu, naše pozorište je više od drugih umetnosti stradalo od kulturne izolacije, i to iz jednog jednostavnog razloga: to je "živa", skupa i kabasta umetnost koja se, kao takva, ne može "švercovati" ili "piratisati". Pored Bitefa, jedini podatak o svetskom pozorištu pružala su nam retka gostovanja, organizovana zahvaljujući izuzetnom angažmanu stranih kulturnih centara (ne treba zaboraviti da bi bez njihove aktivnosti i program Bitefa bio siromašniji, ako ne i nemoguć). Međutim, strani kulturni centri ostvaruju kulturnu politiku svojih direkcija (to su uglavnom ministarstva spoljnih poslova), koja ne mora nužno da se poklapa sa potrebama naše sredine (možda je nama značajnije da vidimo neku modernu svetsku trupu, nego stranog klasika na odličnom maternjem jeziku). Zato bi bilo poželjno da se odnos naše kulturne institucije – strani kulturni centri razvija u tom pravcu da ovi centri pomažu u dovođenju onih umetnika i trupa za koje je naša kulturna sredina zainteresovana. Ovakav oblik saradnje strani centri su rado prihvatali; problem je bio u tome što mi, u svojoj hroničnoj neinformisanosti, često nismo znali šta da tražimo.

Što se tiče prevrednovanja dometa našeg teatra, gostovanja stranih trupa su u tom pogledu od presudnog značaja. Tek u širem kontekstu, kroz poređenje stilskih orijentacija i intelektualnih preokupacija, naš teatar će početi da prevazilazi krajnje lokalne kriterijume vrednovanja koji su se razvili u poslednjoj deceniji. Sa otvaranjem prema svetu taj proces će sigurno otpočeti; međutim, izvesna, doduše možda samo orvelovska opasnost leži u tome da se sada ne opredelimo za neku vrstu autoizolacije, jer bi se njome odagnala opasnost od zabrinjavajućeg uvida da je "car go".

Ivan Medenica

Sajmon Rasel Bil je, neposredno nakon gostovanja u Beogradu, dobio nagradu "Lorens Olivije" za ulogu Hamleta u predstavi Kraljevskog nacionalnog pozorišta. Sajmon Rasel Bil već ima dve ove prestižne nagrade, za epizodnu ulogu Moske u Volponu Bena Džonsona i za glavnu ulogu, za likove Voltera i Panglosa, u mjuziklu Kandid. I za ulogu Jaga u Šekspirovom Otelu nominovan je za "Olivijea".

Nakon premijere na beogradskoj turneji Hamleta, Sajmon Rasel Bil je razgovarao sa publikom.

Video je malo inscenacija Hamleta, kao i drugih Šekspirovih dela u kojima je igrao. Izdvaja predstavu Rojal Šekspir kompani sa Aleksom Dženkinsom. "On me je naučio nečem značajnom za ovog Hamleta: kako se glumi bez napora. To je jedna važna veština. Ako sam išta naučio od Hamleta, to je da je napor da bi se nešto iskazalo nepotreban – polako, polako, sve će doći na pravo mesto. Na kraju krajeva, Hamlet je nešto najlepše što je Šekspir napisao, znači neka tekst čini svoje, ne morate vi ništa. Da se vratim na prethodne Hamlete: od filmskih verzija gledao sam Mela Gibsona, Itana Hoka nisam gledao, u verziji Keneta Brane igram jednu malu ulogu, a od svih koje sam video najbolja je ruska verzija. Mislim da je dobro što nisam viđao druge kako igraju Hamleta, svako to treba da uradi na neki svoj način."

Njegov Hamlet je počeo da nastaje još pre desetak godina, kad je, kako kaže, "bio u pravom dobu" za Hamleta: "Radio sam Ričarda III sa Semom Mendezom. Rekao mi je da misli kako bi trebalo da radimo Hamleta. Ali ništa nije išlo, stvari se nisu uklopile, i onda mi je svake dve-tri godine ponavljao hajde da radimo, hajde da radimo, ali nije se moglo. I konačno, prošle godine, kad su se sve kocke poklopile i svako je bio slobodan, kad smo mogli da počnemo, Sem je počeo da snima film American Beauty. Rekao je da ne zna kuda će njegov život krenuti, to je rekao pre nego što je dobio Oskara, iako je bilo očigledno da će dobiti Oskara. Rekao sam dobro, u redu, svako neka ide na svoju stranu, mada mi je žao što nismo uradili Hamleta jer smo uradili već četiri Šekspira pre toga. I onda se pojavio Džon Kerd. Bio sam oduševljen što će Džon da režira Hamleta jer smo zajedno radili Kandida. Tih deset godina sam prvo mislio kako moram, moram da radim Hamleta, pa onda bih rekao nema veze, ne moram, a onda sam na kraju odigrao Hamleta zbog sebe, zbog svog ega, mislio sam da imam nešto da kažem o tome, pogotovo što sam pre toga igrao u Galebu, u Avetima, a svi ti likovi imaju nešto zajedničko."

Rad je trajao oko tri meseca, i konačni rezultat je iznenadio. "Hamlet, onako kako ga ja tumačim, princ je koga svi mogu da vole, a Džon, zahvalan sam mu što je imao toliku veru u mene i veru u čoveka, uradio je komad tako da je ceo Hamlet o ljubavi. Da smo Hamleta radili Sem i ja, mislim da bi bio sasvim drugačiji. Uloge koje sam sa njim ostvario, Jago na primer, mislim da nema potrebe da objašnjavam kakav je to čovek i o čemu se tu radi, jedan je od najgorih likova koje sam igrao; a bilo je i drugih takvih – Ričard III nije neko nevinašce, nije čovek koga neko može da voli, čak i moj Ariel u Buri pomalo je zloća – čini mi se da ne bi ispalo ovako da smo Hamleta radili na njegov način... Na kraju, u poslednjoj sceni, a čini mi se da je upravo to ono što razlikuje Šekspira od drugih pisaca iz tog doba i što ga čini velikim, postoji taj oprost i olakšanje: sve pada, sve se gubi, ništa nije važno, ostaje – tišina."

Dva meseca pre prve probe umrla mu je majka. "Znala je da ću raditi Hamleta, želela je da me vidi. Moj Hamlet je na neki način posvećen mojoj majci. I pomislio sam, dobro, ako je to tako, onda da pokušam da izvučem iz sebe najbolje osobine koje sam nasledio od svoje majke. I mislim da su te osobine lepo izašle u mom Hamletu. Ja mislim da je Hamlet svako od nas, samo za nijansu bolji. Još nešto: u Hamletu je dat jedan od najpreciznijih opisa kako se čovek oseća kad doživljava veliku bol. Mislim da to niko nije bolje opisao od Šekspira. Još nešto da kažem: moj pravi problem bio je kako da odglumim ludilo: da li da dubim na glavi, da obučem žensku odeću, šta da radim. I onda sam taj problem rešio onako kako kukavice rešavaju problem u životu – odlučio sam da Hamlet ne bude lud. Eliminisao sam problem. Mislim da nisam pogrešio. Hamlet oseća ogromnu bol, i ljudi kad se nađu u takvoj situaciji ponašaju se čudno, odnosno drugima izgleda da se ponašaju čudno. Ima ona divna scena sa Rozenkrancom i Gildensterom kad on razgovara sa njima pa kaže malkice sam lud, sever, sverozapad, a nisam u centru, što znači da on zna da drugi misle da je on lud. Kad ljudi počnu da govore da ste ludi, i vi sami pomislite da jeste."

Žiri koji je Sajmonu Raselu Bilu dodelio "Olivija" za ulogu u mjuziklu Kandid napravio je presedan: "Smešna stvar je što ja nemam problema sa pevanjem, ali ne umem da igram. I to sam rekao Džonu. Ali stvar je u tome što je uloga pisana za mene, tako su uradili, da ja pevam ali ne igram. Mislim da je nagrada za mjuzikl prvi put dodeljena nekome ko ne ume da igra."

Sonja Ćirić

prethodni sadržaj naredni