Babina privatnost
Neka nas je hiljade i hiljade koji ne mrzimo nikoga i neka se tom generalizacijom osetimo uvređenim, ipak, dokle god je među nama ijedan naoružani, sprejom ili minobacačem, taj jedan je smrtna opasnost za jednog drugog i za to se mora preuzeti odgovornost
"Nemci mrze Jevreje i tačka" – progovara iznenada jedna pitoma bakica, peglajući pantalone preko mokre krpe, usred svoje dnevne sobe, svojoj sestri, echt Nemici, takođe pitomoj bakici, pa nastavlja: "I za hiljadu godina od sad, Nemci će i dalje mrzeti Jevreje."
I onda doda: "Ako bude Nemaca i Jevreja."
Pa tresne crne jahaće pantalone, i pažljivo ih složi u kovčeg sa ostalim delovoma nacističke uniforme, poređa kuglice naftalina – da spreči moljce da naprave štetu jer, nikad se ne zna, možda za hiljadu godina od sad, a možda baš sutra, ta će uniforma ponovo ući u modu.
Ovaj mali kućni antisemitizam scena je iz predstave Pajmanove režije Bernhardovog komada Pred penzijom, izvedene pred punom salom multinacionalne i multirasne publike u belgijskom gradu Liježu, publike koja ćuti, uznemirena, ne zbog toga što je ta izjava tačna nego zato što pitoma bakica zaista svim srcem veruje u njenu istinitost. Čitav taj komad, nikada izvođen kod nas, govori o užasima holokausta i progona svake različitosti baš tako, sasvim direktno, a opet kroz likove običnih, malih ljudi, usamljenih žena u mirovini koje nisu na prvi pogled odvratne ubice, nisu osobe za koje biste verovali da bi ikome mogli zlo naneti, pa one to, zapravo, govore u intimi svoga doma, svoje čajne kuhinje, peglajući svojom peglom svoje pantalone i samo iznoseći privatno svoj privatni stav. Tu bakicu ne možete zamisliti kako se noću šunja Dorćolom sa svastika-stikerima i sprejom u rukama, kako šara fasadu nacističkim obeležjima, ona to u svojoj kući, iznad svoje pegle, samo svoje misli sama sebi iznosi. A upravo ta odvratna babetina i njen privatni svetonazor jeste ono što stvara duhovnu klimu u kojoj je sasvim prirodno da neki ćelavi unuk, jedne noći, sit različitosti, krene da mlati i ubija sve što nije isto kao on. Štaviše, baš da nije te babe, njenog privatnog kovčega mržnje, ne bi bilo ni opasnog unuka da u javnost iznese svoj mali privatni stav. Zato baba nema pravo na takvu privatnost. Zato se njena privatnost mora, na svaki način, vrišteći, izneti u javnost, i to baš tako, direktnim i oštrim rečima.
Nije, naime, dovoljno Rome korektno ne nazivati Ciganima, diviti se, kao naš predsednik, njihovom osećanju za ritam i dert, naprotiv, to je još gore, kao da miriše na naftalin iz onog kovčega pohranjenih kućnih mržnji, baš suprotno, treba insistirati na postojanju netrpeljivosti, pa nek one nisu ni javne ni masovne, već sasvim kućne i privatne, neka su i sporadične, ne znači da nisu opasne. "Srbi mrze Šiptare i tačka." I još: "I privatno ih nikada ne nazivaju, korektno, Albancima, nego baš tako – Šiptarima." Pa zatim i: "Isto je i sa Ciganima" i sa svima drugima.
I, svakako: "Albanci mrze Srbe. I za hiljadu godina od sad, Albanci će uvek mrzeti Srbe."
I neka nas je hiljade i hiljade koji ne mrzimo nikoga i neka se tom generalizacijom osetimo uvređenim, ipak, dokle god je među nama ijedan naoružani, sprejom ili minobacačem, taj jedan je smrtna opasnost za jednog drugog i za to se mora preuzeti odgovornost. Jer za takvu vrstu strašne netrpeljivosti naravno da su uvek odgovorni pojedinci, ali više od svega odgovorno je društvo koje mržnju zatrpava, negira, traži individualizaciju u krivici koja znači svaljivanje odgovornosti na drugoga, a odgovorni smo svi mi. Jer svi znamo da je onakvih baba pun susedni soliter, znamo da svakoga dana, negde pored nas, bar neko, zaštićen neprikosnovenošću svoje privatnosti, sasvim mirno i neometano nekog drugog, a ni zbog čeg, smrtno mrzi. I taj bolan proces samosuočavanja mora početi od jednog teškog priznanja. Pa, umesto da pred decom pucamo iz pištolja na svadbama uz cigansku muziku, počnemo da im govorimo zašto se Srpkinje gotovo nikad ne udaju za Rome, ako uopšte znamo odgovor na to pitanje. Ili, zašto je sada nemoguće da Albanci i drugi žive zajedno. Ili da Cigani nisu samo džeparoši i da, uopšte, ama baš nikada ne lete, ma koliko uporno to tvrdila naša kinematografija. Kao i o tome da im naše društvo ne daje previše mogućnosti u poslovnom napredovanju, od čistača naših šoferšajbni i nosača našeg finog smeća. Kao i da je na Kosovu bilo toliko klanja i paljenja da je to sada jedini jezik na kojem oni hoće razgovarati sa nama. Pa da objasnimo zašto je to tako bilo, ako znamo i ako nas nije sram. Pa onda oni isto tako, a svojoj deci.
Pa zbog toga, zbog svake penzionisane usamljene babe koja bi svoje zablude, makar samo u teoriji, rado rešila nasiljem, zbog svakog ošišanog klinca koji pod Miloševićem nikad nigde nije putovao pa iz neznanja mrzi, zbog svakog onog ko ne kaže ništa kad njegov sugrađanin protivtenkovskom minom raznese autobus i ljude u njemu na komade, svi moramo reći:
"Mi mrzimo svakoga i tačka. I za hiljadu godina od sad, mi ćemo i dalje mrzeti svakoga. Zato nas i neće biti."
Biljana Srbljanović
