Terenac za džunglu na asfaltu
"Moćan je osećaj kad izađeš iz džipa i svi misle da si neko", kaže o svom iskustvu mladi kolega novinar. Zašto? "Pa tako, neko si jer imaš džip"
"Terensko
vozilo visoke prohodnosti za komandno osoblje, izviđanje i kurirsku službu",
kako je opisano u vojnoj enciklopediji, ušlo je na "velika
vrata" u upotrebu u praskozorje Drugog svetskog rata. Prvi i
najpoznatiji model Jeep Willys MB konstruisan je i "pušten" u
serijsku proizvodnju za svega mesec dana. Odlikovala ga je robusna
konstrukcija, spartanska opremljenost, velika vučna sila i niska cena.
Malo međuosovinsko rastojanje i vrlo širok "trag" točkova
kombinovan sa krutim vešanjem, pogonom na sva četiri točka, blokadom
diferencijala i reduktorom omogućavale su mu izvrsne vozne karakteristike
na svakom terenu. Mane su mu bile velika težina i još veća potrošnja
benzina. Iako su, doduše kasnije, slična vozila proizvodili i britanski
Rover, italijanski Fiat ili sovjetski Vaz, svi nose zajedničko ime po
prvom proizvođaču: džip.
U završnim operacijama rata savezničke vojske su u ovu zemlju stizale i u džipovima pa je poneki, kao bratska odnosno saveznička ispomoć, ostajao u trajnom vlasništvu naše vojske. Prvo sovjetski a potom, posle istorijskog "ne" Staljinu, i američki. U njima su se vozili vođe revolucije, komandanti i komesari i svi ostali koji su predstavljali neku vlast. U periodu neposredno posle revolucije kožni mantil, pištolj, jahaće čizme i džip bili su simbol neograničene moći milicije, vojske, Udbe i Ozne i jao si ga onom pred čijom kućom se u toku noći parkira džip. Pomrčina je bila jako gladna.
Kako je vreme prolazilo novouspostavljena vlast se lagano preseljavala u dedinjske vile i limuzine, a džipovi u kasarne. Posle uglavljivanja na udobnija sedišta i našavši se na meti kritike zbog prigrabljenih privilegija, partijski drugovi su Milovanu Đilasu, pred politički odstrel, između ostalog spočitavali što se, mada je visoki državni i partijski funkcioner, vozi u otvorenom džipu a ne, kao i svi ostali "pošteni" revolucionari, u limuzini. "Malograđanski pozer", govorili su.
SAN O NEPALU: Početkom sedamdesetih tadašnja JNA zamenila je izraubovane vilise novim kampanjolama proizvedenim po licenci u našim fabrikama. Stare američke i ruske džipove su na vojnim otpadima otkupljivali lovci, ribolovci, boljestojeći zemljoradnici i zemljoradničke zadruge kao i hipici zaluđeni putovanjem na Nepal. Ovi poslednji, zahvaljujući nedostatku rezervnih delova, colovnim navojima i prevelikoj potrošnji sve skupljeg benzina, a na radost zabrinutih majki, nisu stizali dalje od svojih dvorišta.
Pre otprilike dve decenije, posle neuspelih eksperimenata i loših komercijalnih efekata u pokušaju da standardnim automobilima "ugrade" pogon na sva četiri točka, proizvođači automobila ponudili su već razmaženom tržištu nov proizvod: luksuzni džip, spoj udobnosti limuzine i voznih karakteristika terenaca. Bio je namenjen avanturistički nastrojenim pripadnicima srednje klase kao drugi automobil za "odmor i razonodu". Tada je i ustanovljen novi zakon pakosti koji glasi: "Šansa da ostanete zaglavljeni u bespuću i blatu do kolena najveća je ako imate automobil sa pogonom na sva četiri točka."
Početak novih balkanskih ratova krajem veka doveo je do naglog skoka popularnosti terenaca kod nas. Prvo je policija obradovala svoje "trudbenike" luksuznim terenskim vozilima da bi lakše i ornije obavljali svoje zadatke. U isto vreme sveže pristigli kriminalci iz ekonomske emigracije i ovdašnji podmladak takođe su se spremali za "patriotski rad" na terenu. "Vikend ratnici" su tako mogli brzo da stignu na ratište da bi oslobađali "vekovna ognjišta" i još brže da uteknu sa plenom čim zagusti. Na ulicama gradova režimski batinaši su patrolirali u džipovima bez registracija i motkama uterivali pamet u glavu neposlušnom narodu koji je tražio, o jeresi, neka građanska prava. Džip i sila išli su ruku pod ruku i samom pojavom izazivali su strah, nevericu i ogorčenje.
Naveliko
reklamirani "žestoki momci" postali su prototip snage, neustrašivosti,
viteštva i rodoljublja sa sve "atributima": zlatan lanac oko
vrata kao oznaka položaja u hijerarhiji (kajla), vatreno oružje svake
vrste za rešavanje problema, mobilni telefon za biti u vezi, plavuša kao
privezak i neizbežno, pored besnog sportskog auta "za svoju dušu",
i luksuzni terenac.
Najveći džip vozio je "prvi među najjačima" Željko Ražnatović. Imao je čak i crveno-plava rotaciona svetla koja inače označavaju "vozila pod pratnjom" i za koja Zakon o bezbednosti saobraćaja manje-više ne važi.
Džip je postao, pored cupi-utoka-mobilni, oličenje samostalnosti, snage, finansijske i hijerarhijske moći, simbol muškosti. Mnogi "ciketan" je potajno želeo, kao što i danas želi, isto.
PREKO CRTE PA NA CRTU: Ničim izazvane sankcije i isključenje ove nesretne zemlje iz Interpola omogućili su vrlo povoljnu nabavku četvorotočkaša svih vrsta, pa i džipova. Neko zlurad bi rekao da je izolacija "sela k'o kec na jedanaest" i da je, u stvari, namerno iskonstruisana. Mnogi "preko crte" ukradeni automobili završavali su na našoj teritoriji sa friziranim papirima i u posedu vlastima bliskih likova.
Danas ih voze, ili se u njima voze, političari, policajci, kriminalci, biznismeni... Zato se često dešava da se nađu na putu metaka, iznad eksploziva ili usred podmetnutog požara. Mnogi su svoju karijeru tako završili ili su na taj način rečito upozoreni da "ako sada nije uspelo ne znači da sledeći put neće" i da "paze šta rade". Naravno, nije u pitanju ljubomora konkurencije zbog posedovanja ovakvog ili onakvog automobila već je u pitanju sukob interesa različitih "džipovlasnika".
"Orden bih dao onome ko ga je zapalio" komentariše jedan građanin paljevinu skoro novog džipa mladog pripadnika nove političke elite koji je izgoreo, je l' da, zbog neispravnih instalacija. "Tako mu i treba kad se kurči", dodaje.
U sveopštom materijalnom i duhovnom osiromašenju društva i poremećenom, bolje rečeno izokrenutom, sistemu vrednosti, kada je za novac moguće kupiti bezmalo sve, svako ko je došao, na ovaj ili onaj način, u posed nekoliko desetina hiljada (puta trideset) dinara mogao je sebi priuštiti "mačo" iluziju. Međutim, bez pomenutih atributa "face" koje to nisu osećaju se kao bez gaća na ulici. Izuzecima, naravno, svaka čast.
SEKS I KILOVATI: Zaista, visina sedišta u odnosu na "obične" automobile, mnoštvo kilovata pod komandom desne noge i zatamnjena stakla koja omogućavaju samo jednosmeran pogled gode vlasniku na isti način na koji je prosečnom Poljaku pre dvadeset godina godio upaljač za cigarete u automobilu koji podseća (tako je napravljen) na mikrofon policijske radio stanice. "Sada svi misle da sam opasan", govorio je sebi samozadovoljno paleći cigaretu. Prevedena na današnji jezik rečenica bi glasila: "Faca sam". Na tom mestu počinje, ali se i završava, ova priča. Gospodin Sigmund Frojd i naš poznati seksolog Jovan Marić najbolje bi mogli objasniti tajnu ovog fenomena danas i ovde.
Ipak, ne treba grešiti dušu. Terenski automobil pruža svome vlasniku osećaj slobode kretanja po svakom terenu, kao konj konjaniku, kao motocikl rokeru. Ali, tu luksuz ne da nije neophodan već je i suvišan. Sloboda kretanja "po šumama i gorama" podrazumeva i slobodu od pranja karoserije i ribanja tapecirunga, slobodu nerobovanja statusnom simbolu.
Proći će i ovo naopako vreme. Ova vojna će se valjda jedared završiti, armija transformisati i ponoviti "hamerima" pa će se na vojnom otpadu opet pojaviti krševi. To je šansa za Ostarelog Rokera da se domogne jednog lepog a jeftinog, robusnog i spartanski opremljenog "pali-radi-ide" džipa, e da bi dobacio, ako ne do Nepala, a ono do Suvobora. Na motociklu, naime, nema mesta za celu porodicu.
Zoran Majdin
