Paklena pomorandža
Nikad se Srbi neće složiti oko toga u čemu je zapravo bio Miloševićev
najveći greh. Jedina pouzdana pouka bila bi da ako opet vidite nekoga sličnog
njemu – ne pođete za njim
Slobodan Milošević približio se logičnom kraju svoje karijere i mora biti da ovih dana osluškuje, strepi i čeka da mu sudbina zakuca na vrata kao u Petoj simfoniji. Ako je dosad bio ljubitelj Betovena, sad bi mu se sigurno ogadio. Jedna verzija njegove priče ispričana je u filmu/knjizi "Paklena pomorandža".
Nema više nikoga ko bi bio pre na redu, pošto je i šef Državne bezbednosti obezbeđen, pre njega i bivši šef agitpropa. Sve prolazi glatko, malo kome je do otpora i protesta, bivši kadrovi gledaju kako da se sami izvuku i dokažu da su u duši rođeni dosovci, a nove vlasti pri tom ne deluju nimalo zastrašujuće, nema neke naročite revolucionarne revnosti, što znači da se stari režim zbilja bio totalno potrošio i živeo nekoliko godina posle svoje smrti.
Otuda, valjda, taj manjak energije, izostanak uzbuđenja čak i kod onih čija je koža najviše u pitanju, kao da je stvorena neka opna ravnodušnosti koju ni policija nije u stanju da probije. Nikoga da se uplaši, nikoga da se razbesni, nikoga ni da šenluči, a ni da se sažali... Milošević je nekako odjednom postao nepotreban, možda čak i za sud, bilo ovdašnji bilo haški, mada bih se složio da nekoj zatvorskoj ćeliji nedostaje upravo stanar njegovog profila. Pa zar nije i sam poželeo da se malo odmori?
Hoću da kažem da on zaslužuje kaznu, ali nema suda koji bi bio u stanju da mu je pravično odmeri. U Beogradu bi, navodno, mogao da odgovara zbog nekih nepravilnosti oko gradnje kuće, a u Hagu za ratne zločine. On je, međutim, kriv mnogo više ili mnogo manje od bilo koje zamislive optužnice, to jest njegova krivica je pomalo s onu stranu sudski ustanovljive pravde.
Bilo bi najtačnije optužiti ga da je «sve upropastio», kao što se i govori u Srbiji, ali u kojem zakonu ćemo pronaći paragraf koji bi glasio, recimo: "Ko namerno ili iz nehata sve upropasti, kazniće se zatvorom do..."?
Sa druge strane, ako mu zaista ovde budu sudili zbog sitne malverzacije, ideja bi, pretpostavljam, bila da mu se tim tretmanom sitnog lopova uskrati svako dostojanstvo, a da pri tom svi znaju da mu se zapravo sudi za to što je «sve upropastio». To bi se lako moglo pretvoriti u sudsku farsu.
I u Hagu bi mu se zapravo sudilo jer je «sve upropastio», a formalno za neki pojedinačni zločin, ali bi Milošević tamo izgledao dostojanstvenije, pomalo kao ratni zarobljenik, i nije isključeno da bi dobra odbrana i taj proces uspela da pretvori u farsu. Ali, naravno, neko bi negde trebalo da ga za nešto osudi, jer nema drugog načina da se on stvarno skrasi i odmori.
Jedino što hoću da kažem jeste da greše svi koji se o Miloševića otimaju, pošto on nikome više ne treba.
Ne razumem ni mnoge nesumnjivo valjane ljude u Srbiji koji veruju da je Milošević kriv, recimo, za nestanak Stambolića, a istovremeno bi ga odmah slali u Hag gde ga o Stamboliću ne bi ništa pitali, pa bi taj mogući zločin ostao nekažnjen. Ovakvih primera pravne zbrke ima mnogo i javljaju se u svakoj mogućoj varijanti sudskog postupka Miloševiću. A opet, da njegova krivica nije toliko očigledna, ne bi on sâm sebe držao već mesecima u kućnom pritvoru.
Čini mi se da je narod spontano uključio neki mehanizam samoodbrane, pa počinje da tvrdi da ga cela stvar više i ne zanima, barem ne kao politički, pravni ili moralni problem. Jedni bi bili za to da se Miloševiću sudi bilo gde makar što je prosuo zejtin, samo da se ukloni već jednom. Drugi ovde vide poslovnu šansu i vele da bi ga trebalo ustupiti Hagu u zamenu za, recimo, kredite. Treći misle da bi bilo probitačnije da mu se ovde sudi, pa da mu se tom prilikom istresu iz džepova sve one milijarde koje je, veruju, pokrao. Izgleda da je malo onih koji o ovoj stvari ne misle na trgovački način, a još manje onih koji se sećaju vremena kad su zaspivali s Miloševićevom slikom na jastuku.
U ovome je vrhunac Miloševićeve nepotrebnosti. On, naime, ne može više da posluži ni svom narodu kao poučan primer, kao slučaj koji valja proučiti i dobro upamtiti da se više ne ponovi. Nikad se Srbi neće složiti oko toga u čemu je zapravo bio Miloševićev najveći greh. Jedina pouzdana pouka bila bi da ako opet vidite nekoga sličnog njemu – ne pođete za njim. A ako bismo hteli nešto preciznije, pokazalo bi se da ga jedni optužuju za komunizam a drugi za nacionalizam, jedni što je bio za a drugi što je bio protiv Jugoslavije, što je mnogo odnosno malo ratovao i ubijao, što je bio zadrt odnosno popustljiv prema Zapadu.
Ljudi skloniji levici uvek će reći da je Milošević greh desnice, i obrnuto. Neće biti saglasnosti ni oko njegove arogancije i agresivnosti, jer ako su uperene prema spolja, neko će to smatrati vrlinama. Zatim, postoje sporovi oko toga kad se Milošević pokvario i prozlio, jer malo ko će reći oduvek. Ne mislim, naravno, da zbog teškoća u razumevanju Miloševića treba bataliti svaku raspravu, ali prosto nemam prevelika očekivanja u pogledu uspostavljanja pune istorijske istine i postizanja uvida koji iskupljuje od nacionalnih grehova.
Malo verujem u masovna pročišćenja, još manje u kraj istorije i u to da se neke stvari iz nje uče jednom zauvek. Bojim se da Miloševićev slučaj nosi neke protivrečne opomene i dvosmislene pouke, što znači da nema trajnog imuniteta na taj virus, ali ne znači da bi Srbija uskoro mogla ponovo poželeti da ratuje protiv NATO-a. Neka iskustva ipak ostaju. Ovog puta čak imamo i plan za rešenje jednog problema. Čak pokazujemo strpljenje i uzdržanost. Drame, strasti i uzbuđenja nisu više u modi.
Još samo da s Betovena pređemo na Mocarta.
Stojan Cerović
