Cement i svici
Bojim se da su giganti demokratskog zaokreta u Srbiji krenuli pogrešnim
putem na Vojvodinu i da će nelak posao upropašćavanja vojvođanske
ideje na kraju ipak morati da obave sami Vojvođani
Taman u nedelju sa novosadskog Telepa donesem kući, još "vruću"
od štampe, knjigu "Politička istorija Vojvodine" i, teško
odvajajući pogled od krupno naznačenog imena autora te knjige –
Dimitrije Boarov – uzmem da prelistam novine – kad spazim da je
demokratski izabrani predsednik Skupštine Srbije Dragan Marišćanin
"ukinuo" Vojvodinu negde u Jagodini, izjavljujući da "ne
vidi nijedan razlog za specijalni status Vojvodine u Srbiji". Kako ne
vidi nijedan razlog za Vojvodinu, kada sam ja o tim razlozima napisao 250
stranica spomenute knjige, prepričavajući literaturu na 25.000 stranica,
pošto nisam stigao da o tom pitanju pročitam 100.000 stranica?! Blaženi
Maršićanin možda i nije znao da mi kvari prodaju knjige kada se odvažio
da "presudi" Vojvodini i pre parlamentarne rasprave o zahtevima
Skupštine Vojvodine da joj se vrati "ograničeni finansijski
suverenitet", pa mu ja velikodušno opraštam ovu "istorijsku
izjavu" koja nameće zaključak da mu znanja o Vojvodini dosežu samo
do kobasicijade u Turiji i tamburaša sa Varadina.
U stvari, uglađeni Maršićanin samo disciplinovano ponavlja ono što
je njegov stranački šef i predsednik SRJ dr Vojislav Koštunica nešto
"uvijenije" već rekao u samom Novom Sadu, gostujući (15.
februara) na svečanoj sednici Matice srpske održanoj u povodu 175 godina
od osnivanja u Pešti, 1826. godine. Koštunica nas je tada, valjda ponet
patosom obljetnice jedne od najstarijih nacionalnih ustanova u Srba,
vatreno pozvao "da se odupremo centrifugalnim težnjama, koje prete
da nas iznova dele, usitnjavaju, da iznova otkidaju rubne krajeve otadžbine,
čupajući naše državno i nacionalno tkivo". Matičari u sali su
ovu rečenicu, koja za višenacionalnu Vojvodinu i građansku Srbiju
ideološki staromodno definiše (nacionalno) "tkivo" otadžbine,
to jest države, možda shvatili kao poziv na ustanak protiv Nenada Čanka
i Skupštine Vojvodine, pa je Koštuničina čupajuća metafora propraćena
aplauzom.
Bojim se da su giganti demokratskog zaokreta u Srbiji krenuli pogrešnim
putem na Vojvodinu i da će nelak posao upropašćavanja vojvođanske
ideje na kraju ipak morati da obave sami Vojvođani. Neki smatraju da se
Čanak već nesrećno latio tog posla, nespretnim pokušajem da i pitanje
Vojvodine stavi na dnevni red "redefinisanja" odnosa u SRJ. Po
mom mišljenju, čitava poslednja gužva oko Čanka nije zapravo začeta
na njegovom pretencioznom pokušaju da Đinđić i Vujanović budu
"saslušani" u Novom Sadu o njihovim namerama oko Jugoslavije
(kao da se to ne vidi i sa Meseca), već pre svega ima povod u dubokim
razlikama oko ustavno-koncepcijskih odnosa unutar jedne demokratske Srbije
i u realnim, materijalnim odnosima unutar nje – koje zamagljuje večita
mistifikacija uloge države ili pokrajine u ekonomiji. Oni koji se zalažu
za državu kao regulatora ekonomije ne treba da se čude bujanju
"centrifugalnih sila" u državi, jer pokrajina se nameće kao
jedina brana redistribucionoj "centripetalnoj centrali".
Direktan povod Maršićaninovom "kardinalnom mudrovanju"
jeste to što je Čanak u Skupštini Vojvodine "nelegalno" naštancovao
neke zakone s kojima je hteo da rastereti srpsku centralu "brige i
odgovornosti" za plate činovnika, učitelja i doktora, te za penzije
starih u Vojvodini. No, ta inicijativa je "dešifrovana" u
Beogradu veoma tačno: ako se ovde u centru države lišimo "brige i
odgovornosti" za raspodelu para koje se sakupe od naroda u Vojvodini,
onda će autonomističke snage sutra nadići dreku i kad budemo prodavali
Beočinsku cementaru (za nju je Lafarž obećao Mirku Marjanoviću 95
miliona maraka), a neki već traže i da se Pokrajini vrati svojina nad
naftnom i drugom infrastrukturnom privredom (koju je Milošević
nacionalizovao 1990. godine). Zapravo, čim se na politički dnevni red
izbaci pitanje "kome idu pare iz privatizacije", "pošteni
unitaristi" jedini lek vide u vraćanju Srbije na politiku
"nacionalne svetosavske sabornosti" (koja je, ako ćemo pravo, u
modernom značenju i izmišljena u Vojvodini, po ugledu na Lajoša Košuta),
pošto je samo nacija iznad svake cene, i samo su za "nacionalne
ciljeve" podnošljiva zverska ekonomska i druga odricanja građanstva.
Zato Čanak podrugljivo i kaže: "Čim čujem reč
'patriotizam", ja se hvatam za novčanik!"
Kad sam već spomenuo Beočinsku cementaru, moram da primetim da je reč
o firmi staroj bezmalo koliko i Matica srpska, a da je ona od većinskog
vlasnika, švajcarskog kartela Cementia holding iz Ciriha, već dva puta
nacionalizovana (1918. i 1942), a jednom konfiskovana (1945), pa nije ni
čudo što se sada opire prodaji.
Prvi put je Beočinska cementara "fiktivno nacionalizovana"
1918. godine (tu kvalifikaciju dao je vrh Karlovačke mitropolije SPC-a u
žalbi Ministarskom savetu). Naime, iako je Kraljevini SHS po Trijanonskom
ugovoru bilo zabranjeno da preuzme vlasništvo ugarskih državljana na
novostečenoj teritoriji, vlasnici ove cementare, Cementia holding iz
Ciriha (peštanski Jevreji), smatrali su da je bolje da se nagode sa
superstrukturom u Beogradu, nego da se sude pred međunarodnim sudom. Tako
je izvedena jedna vratolomna transakcija – Beočinska cementara je
nacionalizovana uz saglasnost vlasnika, tako da su oni "isplaćeni"
sa oko 60 odsto akcija "nove" Beočinske cementare a.d. A da
stari vlasnici nešto ne bi knjigovodstveno izgubili, te da bi novi dobili
"vlasnički prostor" – dotadanje akcije su
"prebiljegovane" naviše, izdato je i 6000 novih, pa je tako
akcijski kapital gotovo iz ničega povećan sa 10 na 20 miliona kruna –
a razlika je "podeljena" radikalima u Beogradu (na čelu sa
Nastasom Petrovićem i Milošem Savčićem). Otuda potiče i bizarna
okolnost da vojvođanski autonomaši naizgled nemaju jak argument da
zavape kako bi se s prodajom Beočinske cementare prodavala vojvođanska
svojina – jer, pored Cementia holdinga i Croatie d.d. iz Zagreba (koje
su imale 16.261 akciju od ukupno 27.000) – među ostalih 34 vlasnika, čak
njih 25 je bilo iz Beograda, samo jedan iz Novog Sada, itd. Druga je priča
ko je omogućio da se kapacitet te cementare bezmalo udesetostruči.
Dimitrije Boarov
