Vreme broj 530, 1.  mart 2001.

"Imati svoj lobi i lobiste ne znači garanciju da će neka kompanija ili strana država automatski uspeti da ostvari svoj interes. Međutim, ko nema svoj lobi, nema nikakvih šansi za uspeh", kaže za "Vreme" šef vašingtonske kancelarije ICN-a. "U svetu u kome je većina predsednika država danas na 'ti' odavno nema dobrih političara i dobre politike bez dobrih veza. To naravno, košta, ali neuporedivo manje od nečinjenja ili prepuštanja terena drugima", reči su bivšeg jugoslovenskog ambasadora u SAD Živorada Kovačevića  

Crnogorski ministar inostranih poslova Branko Lukovac izjavio je nedavno (i to, izgleda, sasvim ozbiljno) kako je stav EU-a o potrebi očuvanja savezne države, zajednice Srbije i Crne Gore, pre svega posledica delovanja "snažnog srpskog lobija" unutar Unije. Sintagma "srpski lobi" (kao i "jugoslovenski lobi"), pa još snažan, spadala je sve do ovog spektakularnog otkrića crnogorskog ministra inostranih poslova u gotovo nepoznate pojmove. (Tako nešto godinama postoji eventualno samo u košarci, a i tu bi se pre moglo govoriti o izuzetno uspešnim pojedincima, trenerima i igračima, nego o kakvom organizovanom "lobiju".)

Kako god se okrene, ministar Lukovac otkrio je činjenicu za koju na ovim prostorima niko do sada nije znao, nešto što i oni u Briselu izgleda još uspešno i vešto kriju od svih nas i sebe samih i što bi se najpreciznije moglo opisati sa – nigde ga nema, ali mnogo lepo zvuči. Ozbiljan lobi je obično prilično skupa stvar i teško ide uz švorc državu koja od te iste EU upravo dobija milostinju u vidu struje i ko zna sve čega. Osim ako se Solana i ostali nisu pokajali zbog bombardovanja, pa sada rešili da zbog osećaja griže savesti jedno vreme besplatno i volonterski odrade u "srpskom lobiju".

RAZJURENA MAFIJA: U prvi mah priča o "srpskom lobiju" u EU-u podsetila je pomalo na onu od pre desetak godina kada se po bivšim jugoslovenskim republikama koje su se spremale na put osamostaljenja naveliko govorilo o "jugoslovenskoj mafiji" u Stejt departmentu. Tu "mafiju" činili su, navodno, uglavnom bivši američki ambasadori u SFRJ-u koji su se u početku žestoko protivili raspadu države u kojoj su nekada službovali. Upućeni tvrde da je "mafija" svakako bila prejaka reč da bi se opisala naklonost dela američkih diplomata prema bivšoj Jugoslaviji, ali i da je ne baš tako zanemarljiva podrška očuvanju SFRJ-a u to vreme u Vašingtonu zaista postojala. Zaslugom Slobodana Miloševića koji je prilično dugo ignorisao bilo kakav međunarodni faktor i smatrao da njegovoj "pravednoj i principijelnoj politici" nisu potrebni nikakvi advokati i podupirači, "mafijaši" iz Stejt departmenta su rasterani i okrenuti na drugu stranu da bi vremenom postali gorljivi protivnici svega što je stizalo iz Beograda i isto tako žestoki zagovornici sankcija i bombardovanja.

Ono što je ministar Lukovac pomenuo kao već gotovu stvar – priču o srpskom lobiju – nagovestio je, ali tek kao projekat, i srpski premijer Zoran Đinđić. Nedavno, po povratku iz Davosa sa Svetskog ekonomskog foruma Đinđić je saopštio da je bivši kanadski premijer Brajan Malruni pristao da u ime Srbije organizuje lobi u svetskoj politici koji bi podržao zemlju u pokušaju da se što brže vrati na svetsko tržište. Đinđić pri tom nije otkrio ostale detalje ovog projekta – zna se jedino da bi to bio "mali lobi", da je Malruni prihvatio posao i da je bivši kanadski premijer "naš zet", oženjen Beograđankom.

Bez dodatnih objašnjenja srpskog premijera teško je, naravno, pretpostaviti kako će i sa kojim sve ambicijama funkcionisati najavljeni srpski lobi. Nekadašnji ambasador SFRJ-a u SAD-u Živorad Kovačević ističe u razgovoru za "Vreme" da je Brajan Malruni svakako dobar izbor jer je reč o čoveku koji ima ime i popularnost u svetskim okvirima, a nije za potcenjivanje ni činjenica da mu je supruga našeg porekla. Obrad Kesić, šef vašingtonske kancelarije ICN-a i vrstan poznavalac načina na koji funkcioniše Vašington, tvrdi da bi Brajan Malruni mogao da pomogne oko formiranja srpskog lobija u glavnom gradu SAD-a ili da sarađuje sa nekom od poznatih firmi koje se bave ovim poslom. Kao državljanin Kanade Malruni, međutim, po rečima Kesića, u SAD-u ne bi mogao da se bavi lobiranjem jer strancima nije dozvoljen pristup američkim političarima. U svakom slučaju, ističe naš sagovornik, inicijativa za formiranje srpskog lobija je veoma značajna i nagoveštava da se u Beogradu očigledno nešto menja kada je u pitanju shvatanje tokova svetske politike.

"Lobiranje je jedan od temelja današnje američke politike i bez obzira na to što postoje različita mišljenja o moralnosti ovog posla i ljudi koji se njime bave, činjenica je da se bez lobija u SAD-u ništa ne može napraviti niti rešiti. Koliko je to važan posao svedoči i podatak da danas samo u Vašingtonu postoji više od dve stotine firmi za lobiranje, a na desetine ih radi u glavnim gradovima američkih država. Takođe, i svaka ozbiljna kompanija u SAD-u ima svoje interno odeljenje za odnos s medijima i američkom vladom. I pored toga podrazumeva se da svaka kompanija angažuje i neku profesionalnu firmu za lobiranje kada je to potrebno. Sopstvene lobije u Vašingtonu imaju i mnoge nevladine organizacije kao i većina stranih država. Na prvi pogled sve to izgleda ponekad nelogično, jer ako u raspravi oko nekog važnog pitanja jedni angažuju sopstveni lobi da pogura ili zaštiti njihove interese, a drugi kontralobi da to spreči, ostaje dilema kako se uopšte o nečemu odlučuje. S jedne strane, imati svoj lobi i lobiste ne znači garanciju da će neka kompanija ili strana država automatski uspeti da ostvari svoj interes. S druge strane, ko nema svoj lobi, nema nikavih šansi za uspeh. U nekim slučajevima lobi služi samo da bi se 'izravnao teren' za raspravu i da bi se neutralisao uticaj suprotne strane. Ponekad je i to neka vrsta uspeha i sasvim je dovoljno onima koji su se upustili u ovaj posao", kaže za "Vreme" Obrad Kesić.

Da se bez ozbiljnog lobija u Vašingtonu danas ne može, slaže se i Živorad Kovačević. To ne znači, ističe on, da tamo u svakom trenutku sede neki ljudi koji za vaš račun utiču na nešto. Lobiranje podrazumeva da dobijate i prave analize i informacije o tome kakve su vam šanse da ostvarite neki cilj ili u kom pravcu idu stvari u oblasti za koju ste zainteresovani.

SENATOR SA FORMOZE: Sopstveni lobi u Vašingtonu i oko svetskih centara moći odavno imaju sve ozbiljne (pa i neke neozbiljne) države koje podrazumevaju da svetska politika i ekonomija ne funkcionišu na principima kosmičke pravde i nebeske istine, već da počivaju jedino na interesima i samo interesima, ali i umešnosti da se oni predstave i brane. Tako nešto se može proveriti i najobičnijim "surfovanjem" po internetu gde se lako može utvrditi ko, na primer, i za koje pare u SAD-u zastupa interese Japana, Nemačke, Izreala, Hrvatske, ali i Gabona, Aruba ili Kosova. Prema podacima sa interneta, Hrvatska je za prvih šest meseci 1997. (nema svežijih podataka) platila 596.998 dolara firmi Hunton & Williams za zastupanje interesa Zagreba u američkom kongresu, kao i za organizovanje susreta članova hrvatske vlade sa zvaničnicima SAD-a, potencijalnim investitorima, novinarima i svima onima koji u Vašingtonu mogu da pritisnu neko važno dugme kad zatreba. Iste godine u istom periodu i kabinet predsednika Hrvatske potrošio je 74.885 dolara za slične usluge jedne agencije za lobiranje.

Prilično dugo jedan od najsnažnijih stranih lobija u Vašingtonu bio je onaj "kineski" koji je zapravo radio za Čang Kaj Šeka. Posle Niksonove posete Kini 1972. godine i uspostavljanja diplomatskih odnosa između dve zemlje "kineski" lobi je postao "tajvanski". Jedan od najpoznatijih senatora tog vremena Vilijem Noulend iz Kalifornije toliko je otvoreno zastupao interese Tajvana da su mediji za njega tvrdili da je zapravo "senator sa Formoze". Poslednjih dvadesetak godina jedan od svakako najjačih vašingtonskih lobija je onaj izraelski (AIPAC), koji troši milione dolara ne bi li preko uticajnih senatora i kongresmena obezbedio posebne ekonomske pogodnosti za izrealsku privredu, ali i sprečio preveliko širenje arapskog uticaja i naoružavanje arapskih zemalja. O ovom lobiju se posebno govorilo početkom osamdesetih kada je Saudijska Arabija Karterovoj administraciji poslala ekskluzivnu ponudu – za 8,4 milijarde dolara Saudijci su želeli da kupe AWACS letelice, mlazne avione F-15 i još mnogo toga što bi značajno modernizovalo vazdušne snage ove zemlje, ali i što je donosilo velike glavobolje Tel Avivu. Bitka AIPAC-a i arpskih lobija, kao i lobija proizvođača oružja trajala je mesecima. Predsednik Regan koji je nasledio ovu saudijsku ponudu bio je zagovornik prodaje AWACS-a. Tadašnji izarelski premijer Begin uoči glasanja lično je došao u Vašington da se bori za izraelski interes tako da su u medijima sve češće počeli da se pojavljuju naslovi tipa "Regan ili Begin". Na kraju je pobedio Regan i interes SAD-a da proda oružje Arapima. Izraelski lobi je posle ove izgubljene bitke prvo zaključio da su njihove veze sa mnogim senatorima bile preslabe, a zatim odlučio da potpuno promeni strategiju u pokušajima da parira arapskim interesima. Od 18. do 20. marta ove godine oko 2000 proizraelskih lidera i aktivista srešće se na godišnjoj konferenciji AIPAC-a gde će utvrditi politiku za naredni period. U najavi ovog skupa izrealskog lobija kaže se da će to biti prva velika prilika da se njegovi članovi zvanično sretnu sa vrhovima nove američke administracije.

ŠIFERI I EDIČKE: Nekadašnji vlastodršci u Beogradu, ubeđeni u "moralnu superiornost" svoje politike, nikada izgleda nisu pomišljali da je lobiranje nešto što bi moglo da koristi ovoj zemlji. Još u poslednjim godinama života bivše Jugoslavije u Vašingtonu su počeli da niču pojedini nacionalni lobiji, pre svih hrvatski, slovenački i albanski, sponzorisani novcem emigranstkih krugova. Albanske interese najvatrenije je zastupao kongresmen Diogardi, ali je značajna podrška stizala i od republikanskog senatora Roberta Dola, za koga se danas u Vašingtonu govori da bi mogao biti (ili već jeste) glavni lobista zadužen za projekat "nezavisne Crne Gore".

Pravi srpski lobi u SAD-u gotovo da nikada nije postojao. U jednom trenutku pred raspad SFRJ-a činilo se da će posao organizovanja srpskog lobija na sebe preuzeti Helen Delić – Bentli, ali je ona veoma brzo od svega odustala. Obrad Kesić ističe da su Milošević i njegov režim potpuno potcenjivali značaj postojanja efikasnog lobija u Vašingtonu. "Milan Panić je svojevremeno našao jednu firmu za odnose s javnošću, ali je Milošević jednostavno odbio to da plati. Umesto ozbiljnog PR preduzeća odabrao je da koristi 'portparole' poput Radmile Milentijević. Takođe, po savetu Milana Milutinovića vezao se i za Amerikanca grčkog porekla Krisa Spirua koji je bio neki funkcioner Demokratske stranke u državi Nju Hempšir. Njega u Klintonovoj administraciji nisu tretirali ozbiljno, pa je nekoliko desetina hiljada dolara potrošeno uzalud", kaže Kesić.

Da je novac za lobiranje mogao da se nađe (doduše na sumnjiv način), potvrđuje i nedavna vest o stanju kase Saveznog ministarstva inostranih poslova. Kroz tu kasu je za samo pola godine, sve u kešu i na ruke, prošlo oko 1,2 miliona DM. Propisi inače kažu da se devize drže u NBJ-u.Većinu para obezbedio je Mihalj Kertes preko "svojih" izvora, a deo ovog novca potrošen je da bi se platili troškovi gostiju na kongresu SPS-a, zatim za aktivnosti Srpskog informativnog centra u Londonu, za razne avio-karte, boravak delegacije SUBNOR-a u Norveškoj i dolazak kineskih slikara donatora za vreme bombardovanja.

Koliko je deviza potrošeno za vreme ratova na prostorima bivše SFRJ za potrebe boravka stranaca koji su svoje promašene političke, naučne i umetničke karijere trampili za podršku Miloševićevom režimu, verovatno se nikada neće saznati. Razni borci "za srpsku stvar", od Jermenije, Sibira, Francuske pa do Engleske i Amerike, plaćali su tada uglavnom kartu u jednom smeru. Kada bi se jednom dočepali Beograda, sve je za njih postajalo džabe, a obično su živeli u luksuznim hotelima i bili primani od svih važnijih ovdašnjih političara, sa Miloševićem na čelu. Domaćinima su obećavali širenje istine o Srbiji, probijanje međunarodne informativne blokade i dovođenje hiljada dobrovoljaca, spremnih da odmah zauzmu položaje na prvoj liniji fronta.

Iz dokumenata registorovanih kod Ministarstva pravosuđa SAD-a vidi se da je u isto vreme druga strana u tim ratovima plaćala specijalizovane timove da odrade posao koji su za srpsku stranu odrađivale razne protuve, probisveti, filozofi i folozofi ili penzionisani ruski generali, ljudi bez ikakavog značaja u zemljama iz kojih su dolazili. Hrvatska vlada je svakog meseca uplaćivala vašingtonskoj firmi za odnose s javnošću Ruder and Finn Global Public Affairs 10.000 dolara (plus svi troškovi) kako bi članovima kongresa, funkcionerima administracije i medijima prenosila "povoljnu sliku o Hrvatskoj". Bosanska vlada plaćala je istoj firmi usluge koje su podrazumevale plasiranje komentara, kolumni spoljnih saradnika i pisama uredniku. Ruder and Finn je u ime vlade u Sarajevu, od juna do decembra 1992. godine organizovao više od 30 intervjua kod najvećih novinskih organizacija u SAD-u, poslao 13 saopštenja za štampu, 17 zvaničnih pisama... i utanačio sastanke bosanskih funkcionera sa Alom Gorom, v.d. državnog sekretara Lorensom Iglbergerom i desetoricom uticajnih senatora, uključujući u to vreme i lidera senatske većine Džordža Mičela i lidera manjine Boba Dola. Ista kompanija je obavila i 48 razgovara sa članovima Predstavničkog doma, 20 razgovara sa članovima Senata i više od 80 telefonskih razgovara sa novinskim kolumnistima, tv voditeljima i drugim novinarima.

Kakvi su bili efekti takvog rada može se videti i iz primera izvesnog Stiva Vota, dobrovoljnog radnika jedne humanitarne organizacije u Bosni. Stiv Vot je jednoj britanskoj radio-stanici rekao da srpski snajperisti dobijaju hiljadu maraka za svako ubijeno muslimansko dete i izneo tvrdnju da je na taj način ubijeno 400, a ranjeno oko 11.000 bosanske dece. Vest je ubrzo obišla svet i postala "gotova činjenica", tim pre što su snajperisti sa svih strana po Sarajevu zaista vredno radili. Novinaru britanskog časopisa New statesman and Society, Karlu Voldronu ova tvrdnja se ipak učinila kao preterana. Pronašao je samog Vota koji je priznao da je podatak dobio od izvora u BiH dok je putovao za Sarajevo. Voldron je nastavio istraživanje i na kraju ustanovio da je vest napravljena u firmi Ruder and Finn i zatim puštena na mnoge telekse bez proveravanja pouzdanosti činjenica. Za to vreme srpska propaganda iščekivala je ruske kozake i šetala razne Kenedije, večite "kandidate za člana engleskog parlamenta" po Beogradu i Palama.

Komentarišući sve to što se zbivalo prethodnih godina, Živorad Kovačević primećuje da je Miloševićev režim prvo potcenio međunarodni faktor a zatim učinio mnogo toga što je u potpunosti uništilo svaki pozitivan imidž onoga što je od nekadašnje Jugoslavije ostalo, pre svega Srbije. "Zbog takvog shvatanja politike bili smo u svakom pogledu, a pre svega medijski, u krajnje neravnopravnoj poziciji. Zamislite samo kada se u 'Njujork tajmsu' pojavi neko značajno ime koga su angažovali lobiji preko PR firmi i zastupa stav jedne strane u sukobu, dok 'srpsku stvar' brani neki anonimni sveštenik koji pri tom sav zapenuši zbog povređenog srpskog nacionalnog interesa. Bili smo, nažalost, u situaciji u kojoj nam zbog politike ovde vođene nikakav lobi, čak i da smo ga imali, ne bi mogao da pomogne. Otprilike isto kao kada bi danas Sadam Husein pokušao da nekoga uverava u prednosti svoje politike".

SNAJPERISTA PEĐA: Bivši jugoslovenski ambasador u SAD-u ističe u razgovoru za "Vreme" da su najpogodniji i najtraženiji lobisti nekadašnji senatori ili kongresmeni, oni koji znaju ljude i puteve ostvarivanja interesa kroz sistem. U SAD-u je za ovu vrstu ljudi prilično odomaćen izraz revolving door (vrata koja se okreću) – reč je o ljudima koji po izlasku iz Senata i Kongresa obično ulaze u upravne odbore velikih firmi i skupo naplaćuju svoje poznavanje sistema iznutra. Kada oni okrenu nečiji telefon sa namerom da lobiraju za nešto ili nekoga, s druge strane žice ih po pravilu pažljivo slušaju. Publicista Hedrik Smit kaže u knjizi Igra moći kako mali broj ljudi u Vašingtonu može sebi da dozvoli da odbije susret ili razgovor sa nekim ko je do juče radio za Belu kuću. Angažovanjem i plaćanjem takvih ljudi kao lobista ne kupuje se automatski pobeda, već pre svega pristup centrima moći i odlučivanja, piše Smit.

Sve to na osnovu svog vašingtonskog iskustva potvrđuje i Obrad Kesić koji tvrdi da je za uspeh jednog lobija neophodno pre svega imati jasne ciljeve šta se želi postići, zatim novac da se to plati (cena se razlikuje od firme koja se angažuje i teškoće pitanja za koja je potrebno lobirati), kao i od nivoa interesovanja za konkretnu temu pojedinaca u američkom kongresu, medijima ili administraciji. Savremeno lobiranje podrazumeva angažovanje PR firmi i bar jednog bivšeg člana američkog senata ili donjeg doma kongresa. Sve to najčešće je moguće pronaći pod jednim krovom. Kesić inače procenjuje da je ovo povoljan trenutak za pokretanje jednog srpskog lobija u Vašingtonu i da bi u tom poslu mogla da pomogne i srpska dijaspora koja je posle višegodišnjeg rasipanja energije u poslednje tri godine dosta učinila na učvršćivanju sopstvenih pozicija u SAD-u.

"Najvažnije je da političari u Beogradu pre svega jasno definišu ciljeve i interese koje bi hteli da ostvare u vezi sa američkom politikom prema Srbiji, odnosno SRJ-u", ističe sagovornik "Vremena". "Po meni, ne bi se smelo ići na više od tri jasno definisana cilja jer je teško očekivati da bilo koje lobističko preduzeće može da izgura više od toga u Vašingtonu. Što veći broj ciljeva, manje je razumevanje stvarnih zahteva lobija. Jedan od ciljeva mogao bi se, otprilike, odnositi na izmene zakona koje je Kongres doneo prošle godine, čime se Srbiji uskraćuju finansijska i druga pomoć ako ne ispuni određene uslove. Drugi cilj bi trebalo usmeriti na povećanje budžeta za humanitarnu i ekonomsku pomoć za Srbiju i SRJ za narednu godinu. I treći, da se objasni i odbrane srpski interes i pozicija oko Kosova, juga Srbije i Crne Gore."

Kesić smatra da bi jedna ozbiljna lobistička firma imala realne šanse da sva tri zadataka uspešno ostvari. Cena ovakvog projekta lobiranja (uključuje plaćanje lobi preduzeća, PR firme i angažovanje nekog bivšeg senatora) može da se kreće između 350.000 i 500.000 dolara godišnje. Na ovu cenu dodaju se i ekstra troškovi za putovanja službenika, telefonske račune i slično, što obično podrazumeva još dodatnih 60.000 do 100.000 dolara. "Naravno, svako preduzeće pokušava da naplati onoliko koliko po njihovom mišljenju klijent može da plati tako da mnoge države potroše i više od milion dolara godišnje za lobiranje. Veći deo toga bude ponekad čisto rasipanje para", kaže Kesić.

U državi u kojoj prosečne plate i dalje ne prelaze 50 dolara mesečno, priča o trošenju stotina hiljada dolara državnih para za podmazivanje onih koji odlučuju u Vašingtonu, odnosno za posao koji bi se narodski mogao opisati kao "poštena mućka", u prvi mah ne zvuči baš previše uverljivo i društveno poželjno. Ozbiljnom matematikom moglo bi se ipak dokazati da je ta suma garantovano manja od one kojom je bivši režim donedavno plaćao korisnike srpske nesreće, pod firmom boraca za "srpsku istinu". Jedan od tih "boraca" dobio je svojevremeno i četvorosoban stan u Knez-Mihailovoj, a za te pare mogao je, na primer, da se iznajmi i jedan sasvim pristojan lobi. Efikasan srpski lobi u Vašingtonu teško će, naravno, na brzinu popuniti kratere koje je u međunarodnom imidžu i položaju ove zemlje ostavio prethodni režim. Ali istovremeno, valjalo bi imati na umu da se na jugu Srbije ponovo čuju snajperi i na vreme objasniti svetu kako meci ovoga puta ne dolaze sa srpske strane i kako je danas jedini ovlašćeni i registrovani "srpski snajperista" Peđa Stojaković koji sipa trojke u NBA ligi.

Sagovornici "Vremena" slažu se u proceni da je upravo ovo povoljan trenutak za pokretanje jednog ozbiljnog srpskog lobija. "U svetu u kome je većina predsednika država danas na 'ti', odavno nema dobrih političara i dobre politike bez dobrih veza. To, naravno, košta, ali neuporedivo manje od nečinjenja ili prepuštanja terena drugima", kaže Živorad Kovačević.

Nenad Lj. Stefanović

U vreme dok je bio ambasador u SAD-u, Živorada Kovačevića saletali su mnogi koji su nudili svoje lobističke usluge i veze. Kovačević upozorava da se u odabiru potencijalnih lobista mora biti oprezan i da bi se trebalo čuvati onih koji se sami nude i koji mogu da diskredituju čitav projekat.

Na osnovu sadašnje vašingtonske ponude, Obrad Kesić nudi i svoju listu cenjenih lobista. "Kada bih ja bio u prilici da biram najuticajnije i najsposobnije bivše senatore za posao lobiranja, pre svih bih izabrao senatora Bircha Bayha, demokratu iz Indijane. On je jedini senator koji je bio sponzor dva amandmana američkog ustava. Ujedno je i bivši član obaveštajnog komiteta Senata i otac sadašnjeg senatora Evana Bayha, jednog od trojice najuticajnih demokrata. Tu je svakako i senator Sam Nunn, demokrata iz Džordžije, bivši član komiteta za vojsku i odbranu u Senatu i jedan od retkih senatora iz redova demokrata koji ima veliki broj pristalica među republikancima. Na ceni je svakako i Robert Dol kao jedan od ključnih ljudi u Republikanskoj stranci. On nije mnogo omiljen kod predsednika Buša. Za njega se po Vašingtonu govori da je trenutno lobista predsednika Crne Gore Mila Đukanovića", kaže Obrad Kesić.

Malruni

Potencijalni pokretač srpskog lobija i bivši kanadski premijer (od 1984. do 1993. godine) Brajan Malruni rođen je 1939. godine. Po obrazovanju je pravnik. U junu 1983. postao je lider Progresivne konzervativne stranke, a iz aktivnog bavljenja politkom povukao se nakon napuštanja premijerske pozicije. Oženjen je našom zemljakinjom Milicom Pivnički.

Pre dve godine u vreme bombardovanja SRJ-a od strane NATO-a, Malruni se žestoko usprotivio ovoj akciji (u kojoj je učestvovala i Kanada), optužujući vojnu alijansu da se od odbrambene pretvorila u organizaciju sasvim drugačijeg karaktera.

Šta je lobi

Reč "lobi" na engleskom znači predvorje. Političko značenje te reči potiče iz polovine 17. veka kada je u Engleskoj u parlamentu određena jedna posebna soba u kojoj su poslanici mogli da primaju građane koji su dolazili sa posebnim zahtevima. Puno značenje reči "lobi" i "lobiranje" dobijaju kasnije u američkoj političkoj praksi, da bi vremenom ušle u rečnike gotovo svih svetskih jezika. Lobi je praktično organizovana grupa koja nastoji da ostvari uticaj na one koji o nečemu odlučuju, radi postizanja nekog cilja u parlamentu ili kongresu. U SAD-u lobiji su deo sistema i njihov rad je regulisan federalnim propisima, ali i dodatnim pravilima u gotovo svim američkim državama posebno. Uz lobije po pravilu idu i ogromne svote novca koje se izdvajaju ne bi li se senatori ili kongresmeni ubedili da prilikom glasanja podrže ili obore određene zakonske projekte. Pri tom pravila nalažu da novac koji se izdvaja za lobiranje mora biti "javan", odnosno da se u svakom trenutku mora znati kome se plaća, koliko i zbog čega. U knjizi Igra moći, u kojoj se opisuje kako zapravo Vašington funkcioniše, autor Hedrik Smit tvrdi da je "lobiranje" oduvek nosilo sa sobom mnoge negativne konotacije. Smit tvrdi da se pogotovo ranije na lobiranje uopšteno gledalo kao na nešto "grešno i gotovo pokvareno", nešto što je u očima javnosti izazivalo tek malo bolje prizvuke od reči "mafija".

Prema Smitu, stari način lobiranja podrazumevao je posvećivanje pažnje najuticajnijim senatorima i kongresmenima, priređivanje koktela i prijema u njihovu čast, ili redovne telefonske kontakte uoči nekog važnog glasanja. Da bi se danas prodrlo do svih centara moći u Senatu i Kongresu mora se potrošiti neuporedivo više novca, znanja i istraživačke tehnike, i taj posao se obično prepušta specijalizovanim lobisitičkim agencijama koje nastoje da za određene teme izazovu i reakciju tzv. običnih građana. Američko udruženje banaka iznajmilo je svojevremeno, na primer, jednu lobističku agenciju iz Čikaga (razume se za ogromnu svotu novca) sa zadatkom da pronađe način na koji je bilo moguće osporiti zakon o dodatnom oporezivanju štediša. Taj zakon su u to vreme podržali lično predsednik Ronald Regan i senator Robert Dol, procenjujući da će prihodi od ovog poreza doneti državi 7,5 milijardi dolara godišnje. Posle nekoliko meseci istraživanja, agencija je pronašla način kako da probudi interes običnih građana za ovu temu i podigne javno mnjenje protiv predloženog zakona. Regan i Dol su u početku odbijali sve prigovore i ocenili da je reč o zahtevima "sebičnih interesnih grupa" povezanih sa bankarskim krugovima. Nekoliko nedelja kasnije senatori koji je trebalo da odlučuju o sudbini ovog zakona bili su zatrpani pismima nezadovoljnih građana, njihovih potencijalnih birača, a zna se da je san svakog senatora ili kongresmena da bude reizabran na tu funkciju. Dol je morao privremeno da zaposli čak 13 radnika koji su danima razvrstavli poštu i odgovarali građanima (procenjuje se da je primio više od 250.000 pisama). Nešto kasnije, zakon o dodatnom oporezivanju je propao. Čak 86 senatora glasalo je protiv zakona, dok su ga podržala samo četvorica.

prethodni sadržaj naredni