Kako se sud u Šapcu uhvatio u koštac sa zločinom
U danima kada se ne mere dihat' od silnih vesti i špekulacija glede
hapšenja Radeta Markovića i saučesnika iz vrha jedne službe za očuvanje
bezbednosti države i ugrožavanje bezbednosti građana (ne, nije da se žalim
zbog toga, taman posla!), i od više nego dobrodošlog i opravdanog podsećanja
na bar najpoznatije misteriozne zločine koji čekaju da budu rasvetljeni,
postoji ozbiljna opasnost da mnogi drugi važni događaji padnu u zasenak.
Čak ni pitoreskni gazda Jezda i njegovi neverovatni, još živopisniji
"pilići" – kako im tepaše mama Dafina – nisu u ovako teškometalnoj
konkurenciji imali šanse da se izbore za dostojno mesto u medijima; čemu
tek onda da se nadaju obični, anonimni ljudi, tihi junaci naših dana?!
Eto, recimo, ko će uopšte zapaziti sićušnu noticu ćušnutu negde
na dno kriminalno-sudske hronike Ekspresa
(od 27. 2. 2001) u kojoj se javnosti daje na znanje kako su u Okružnom
sudu u Šapcu građani Radivoje Gagić i Živanko Rosić – s prebivalištem
u okolnim mačvanskim selima – osuđeni na šest, odnosno tri meseca
zatvora uslovno, a sve zbog nečega što dopisnik Ekspresa
lepo naziva "'švercom' muslimanskog življa u vreme oružanih sukoba
na prostorima bivše Bosne i Hercegovine". Uzgred, zna li neko šta
je to "bivša Bosna i Hercegovina"? Ne nađoh takvu tvorevinu u
registru država UN; verovatno ugledni šabački kolega zna nešto što
meni nije poznato. Anyway, pomenuti građani su se, prema navodima optužnice, na sledeći
način zamerili zakonu i pravdi: "Gagić je 26. novembra 1992.
godine, kao dobrovoljac u redovima VJ na zadatku obezbeđenja državne međe,
zaustavio grupu od dve odrasle osobe i četvoro dece iz Bijeljine, koju je
Rosić ilegalno prebacio čamcem preko Drine. Međutim, umesto da ih preda
nadležnim organima, on je prihvatio predlog svog zemljaka i za 400 maraka
dozvolio im da nastave put. Slučaj bi sigurno ostao neotkriven da
nekoliko dana kasnije Živanka Rosića na istom poslu nije uhvatila druga
patrola VJ. (...) Za ilegalan prelazak jugoslovenske granice, čulo se na
sudu, muslimani iz Bijeljine su navodno plaćali 300 maraka po
osobi."
Ozbiljan slučaj, bez ikakve sumnje: eto kakvog sve sveta ima! Samo,
meni ovim povodom pada na pamet, ko zna zašto, kako je baš ovih dana
minula još jedna godišnjica od otmice (i gotovo sigurnog ubistva)
tridesetak ljudi iz voza Beograd–Bar, na stanici Štrpci; bili su to,
svi do jednog, građani Srbije i Crne Gore, koji su, megjutoa,
imali taj maler da se nekako čudno,
"nesrpski", tj. mahom nekako islamski
zovu & prezivaju: bio je to dovoljan razlog da ih proguta gusta pomrčina,
a da se oni koji su ih iz voza izveli nikada ne identifikuju, a kamoli
odgovaraju za zločin; to što je ceo slučaj od početka bio krajnje
neobičan, i što je niz indicija ukazivao da je stvar organizovana,
i da sve to nije moglo da se uradi makar bez neke vrste saradnje sa Službama koje su ovih dana tako medijski popularne –
brzo je okačeno mačku o rep. Baš kao i obećanje Slobodana Miloševića
kako će "prevrnuti nebo i zemlju" da razreši ovaj slučaj (ili
možda prevrtanje još traje?).
Stanoviti Nebojša Ranisavljević je, doduše, bio "procesuiran"
zbog otmice – sam se čovek hvalisao okolo svojim štrbačkim dostignućima
– ali je cela stvar, eto, negde zapela, pa do dan-danaske o ovom slučaju
nema zvanične istine, niti je iko odgovarao što je tridesetak ljudi
krenulo nekuda, pa nestalo kao da su dugmad iz probušene kese. I to svi u istom danu, što kaže Pesnikinja.
Država, dakle, nekako nije u stanju da otkrije i kazni one koji su
ubijali ljude samo zato što im se ne dopadaju njihova imena – ko će,
bre, još i time da se bavi, a i šta su bili zapeli da idu na put? –
ali će se zato pravedno razračunati sa onima koji su druge ljude od
takvih spasavali, pa makar i za pare. Doduše, država neće biti
prestroga (ipak smo sada u demokratiji!), nego će njena presuda imati više
pedagoško dejstvo, te će građani Gagić i Rosić omirisati robiju
samo "ukoliko slično krivično delo ponove u naredne dve
godine"... E, ovaj deo mi se, priznajem, najviše dopada: dakle, ako
neko u narednih 730 dana organizuje neko novo međuetničko klanje, u
kojem će ponovo proterivati neke ljude iz svojih kuća – ako je uopšte
preostao neko za proterivanje – a ova dvojica srebroljubivih Mačvana nađu
za shodno da neke nove žrtve ponovo preveslaju
negde izvan "zone dejstava" i tako im spasu ruse glave – neće
im biti oprošteno... To je, valjda, ta vladavina
prava na delu; nema labavo!
Ovaj sitni slučaj iz šabačke
sudske hronike, u sadejstvu sa i te kako krupnim štrbačkim slučajem –
a koje je potpisnik ovog teksta, jelte, "tendenciozno" spojio
– govore mnogo, svako na svoj način, o vrsti i intenzitetu onog
potiskivanog i ignorisanog prljavog
koje čuči i rovari negde u podsvesti svakog Građanina Pokornog koji je
nekako proglavinjao kroz krvavu Miloševićevu epohu, a danas bi najviše
na svetu voleo da ga niko ništa ne pita, da ga niko ne
"uznemirava". Otuda ta široko raširena strategija
upotrebe eufemizama, koja nije bitnije modifikovana nakon famoznog 5.
oktobra; tako operacija masivnog etničkog čišćenja Istočne Bosne, tj.
bosanske Posavine i Podrinja dobija blaženo "neutralan" naziv oružani
sukobi, koji je benigan da benigniji ne može biti: u njemu nema
nikakvog direktnog laganja, nema "govora mržnje", nema,
zapravo, ničega. On samo jedan
smisleni jezik, kao sredstvo komunikacije i saopštavanja, zamenjuje ne-jezikom ciljane praznorečivosti. Svrha "operacije" je,
dakako, da se drvećem zakloni šuma,
da se banalizacijom činjenica "razsuštini" jedan zločinački
poduhvat, koji tako diskretno dobija "neutralnu" auru, kao da se
radi o zemljotresu ili padu meteorita. Bili, dakle, tamo negde nekakvi
"oružani sukobi", pa onda neki prekorečni
mangupi to zloupotrebili da ilegalno
pređu granicu, a ovdašnji mangupi im to omogućili, i još im
naplatili!
Ne kažem, naravno, da građani Gagić i Rosić nisu prekršili nekakav
zakon, i da za to ne treba nekako da odgovaraju; samo bi mi bilo nekako
draže da prvo vidimo šta ćemo sa masovnim ubicama i secikesama i
ostalim tipovima koji su umeli srećno da spoje patološke porive i
profitersku okretnost; kada njih "pravna država" smesti tamo
gde im je mesto – ili ih makar, ako je sama već toliko iznad
toga, transferiše onima koji su
voljni da se njima bave – može posle da vidi kako će da ukori one koji su, makar i zbog sitnog ćara a ne iz altruističkih
motiva, spasli poneki život, po cenu kršenja izvesnih zakona. Malograđanskoj
imaginaciji je ovakav poredak prioriteta, međutim, neshvatljiv i
neprihvatljiv do odbojnosti: ona se Zlom ne bavi i o njemu ne razmišlja,
osim ako ono stanuje u Drugima; važno je samo da se ne krši Zakon, da se
ne povredi neki Paragraf. Zato će, usled istog dejstva malograđanske
imaginacije, i dedinjski prvosveštenik Zla odgovarati zbog nekakve
petljavine oko vile, a ne zbog toga što je Drina – i tolike druge reke
i potoci – bila prilično krvavocrvena
onih dana kada su građani Gagić i Rosić zurili u nju, gledajući kako
da dođu do koje kinte.
Teofil Pančić
