Kontrola nad haosom
Novkovićevi "normalni ljudi" noćna su mora televizijskih
tragača za porodičnim blagom i boljim životom
Jedna
od definicija iz XIX veka, koja potiče s američkog kontinenta glasi:
"Normalan je onaj ko živi u harmoniji sa Bogom, prirodom i sobom
samim!" Na ovu i ovakvu definiciju obrušila se najpre psihijatrija,
a nešto kasnije i antipsihijatrija. Danas bi kao nekakva vrsta kompromisa
mogla da opstane samo konstatacija, pre nego definicija, da je normalan
svako onaj ko nije nenormalan.
Normalni ljudi iz filma Olega Novkovića, prema scenariju Novkovića i Srđana Koljevića a prema prozi Srđana Valjarevića, žive u Beogradu koji liči na varšavski geto i u kojem kiša zakriva sunce, životi su im determinisani sopstvenom beznačajnošću, njihova imena su i profesije. Bane je najpre Bane, a onda i vlasnik kafića; Duja je Duja jer ima motor koji ne vozi; Mira je Mira, majka i kurtizana... Nisu oni ni Jovanovići, ni Petrovići, ni Miloševići... Koncentrični krugovi koji ih pritiskaju, iz kojih nema izlaza, iniciraju u njima poslednji mehanizam opstanka – nasilje. Da li je nasilje normalno? Ako nije, zašto ga toliko ima? Da li je normalna želja da se živi bolje?
Novkovićevi "normalni ljudi" noćna su mora televizijskih tragača za porodičnim blagom i boljim životom. On ide korak dalje od Paskaljevića, čija je anatomija nasilja motivisana politikom, u antropološko, a ne karakterološko ili nacionalističko zlo. Film je kastriran od balkanskog folklora, izuzev nekoliko scena koje publici dopuštaju da uzme vazduh.
Poznata lica koja gledaju sa plakata najverovatnije vode gledaoce na pogrešan trag, da će im bioskop još jednom biti mesto za beg od stvarnosti. I glumci su shvatili dobačenu priliku. Nikola Đuričko je frustriran ali šarmantan, Boda Ninković konačno se našao izvan zadatog faha komedije, opasan i ubedljiv, a Glogovac, neosporni br. 1 svoje glumačke generacije, pokazuje novu energiju u još jednoj roli večitog gubitnika. Novkovićeva vizija Beograda je da smo delić univerzalno nesrećne Evrope, što nije previše utešno ali je možda korisno potencijalnim gledaocima u inostranstvu, kojima je ponuđena urbana priča bez čočeka i doskočica. Za domaćeg gledaoca izazov je utoliko veći što će u stilizaciji života prepoznati stvarnost koja je odavno izgubila parametre normalnosti.
Novković je napravio kultivisan film demonstrirajući kontrolu nad haosom, sa globalnim dizajnom zavidnog kvaliteta, ponešto hladan ali definitivno još jedan debi – što je slučaj i sa filmom Milutina Petrovića – koji kao da ne pripada ovoj kinematografiji, što se može shvatiti kao pojava generacije koja želi da istražuje i neke druge prostore osim vlastitog naciona i vlastite istorije, a koji su neminovno vodili u klopku dnevne politike.
Možda baš i nije koincidencija što se paralelno sa ovom premijerom odigrala premijera hit komedije Seljaci. Dakle Normalni ljudi ili Seljaci?
Dragi gledaoče, izabraćeš sam! To ti je demokratija, bre.
Dinko Tucaković
