Vreme broj 530, 1.  mart 2001.

"Leteći cirkus Artura Votsa" – kako neki ovdašnji komentatori posprdno tetošu pregovaračku misiju penzionisanog engleskog diplomate – ni posle tri dana neprekidnih rasprava "iza zatvorenih vrata" nije doneo dramatičan preokret 

Relativni neuspeh novog kruga pregovora nije obeshrabrio ser Votsa da medijima izjavi kako je na ljubljanskom sastanku učinjen "dosad najveći iskorak unapred". Šef slovenačke delegacije Miran Mejak bio je manje optimističan: "Nisam sasvim zadovoljan pošto su neki otvorili pitanja o kojima je već bio postignut dogovor."

Iako Mejak nije imenovao te "neke", koji su u slovenačkim medijima odmah stekli atribut krivaca za vaskoliki neuspeh ove epizode podele "porodičnog zlata", zna se da je kritika ciljala na delegacije Makedonije te Bosne i Hercegovine. Ne zna se odakle pregovaraču Mejaku takav napad taktičnosti pa "nevaljalce u sopstvenim redovima" nije raskrinkao, kao što je to bilo uobičajeno proteklih godina (kada je krivac uvek bio "Beograd", bar onaj zvanični). Tek iz manje obazrivih novinarskih izveštaja procurelo je da sada (kao i u protekla dva meseca) pregovore koče Skoplje i Sarajevo, što je za ovdašnju javnost i medije, naviknute na drugog "poznatog negativca" – bio priličan šok.

MATERIJALNE I POLITIČKE POSLEDICE: Mada sumnje u Jugoslaviju nisu otpale ni sada. Tako neki kolumnisti upozoravaju (i podsećaju) da guverner NBJ Mlađan Dinkić na prvoj sesiji "pojma nije imao da je Jugoslavija tužila Sloveniju zbog separatnog sporazuma sa Pariskim klubom", da je potom izjavio kako mora još malkice "da prouči" rečeni spor, pri čemu nije pokazao sklonost ka odustajanju od parnice. Uz to, slovenačka strana se sada našla u nebranom grožđu i zato što je prilikom preuzimanja duga iz naslova Pariskog kluba već prihvatila ključ MMF-a, bar što se tiče podele imovine. I sad nema nazad, što najednom traže makedonska i bosansko-hercegovačka delegacija, koje su, na ljutnju domaćina u Ljubljani, "do juče bile za ključ MMF-a", a sad su prevrnile ćurak. I to baš kada se posle promena u Beogradu blago činilo već nadohvat ruke.

Pored materijalnih, zahtev službenog Skoplja i Sarajeva ima i političke posledice. Jer, slovenački parlament je u trenutku sklapanja aranžmana sa Pariskim klubom potvrdio princip da dugove i imovinu treba podeliti na osnovu istih kriterijuma. Svako novo diranje u već postavljene temelje za podelu imanja SFRJ podgreva strah slovenačkih političara i pregovarača da će ih ostale naslednice prisiljavati da preuzmu veći procenat dugova, a manji deo imovine. Ključ koji sada nameću Makedonija i BiH (umesto MMF-ovog) jeste ključ Evropske banke za obnovu i razvoj koji unosi i neke druge elemente, na primer broj stanovnika. Što znači da bi siromašnije (a brojnije) države dobile više, a bogate manje.

Pravi pokazatelj do koje mere taj "drugi" ključ (Evropske banke za obnovu i razvoj) ne zanima Sloveniju najbolje ilustruje TV nastup dr Mojmira Mraka, slovenačkog pregovarača tokom dogovora sa Pariskim klubom; on je uživo, na pitanje novinara "kakva je razlika" između pomenuta dva ključa, prostodušno priznao u kameru da "ne zna", pošto ne zna kakav je taj drugi ključ. Zanimljivo je da se ključu MMF-a do oktobra prošle godine protivila i SR Jugoslavija, ali je stav promenjen posle promene vlasti.

STEČENA I INA PRAVA: U svakom slučaju od susreta u Ljubljani bilo je bar neke koristi, da baš ne bi ispalo da su delegati za džabe potrošili novce iz državnih budžeta. Prema ser Votsu, sve delegacije su veoma blizu dogovora o podeli arhiva, samo što nije pao i dogovor o podeli zlata deponovanog u BIS banci u Bazelu, "a veoma su se približila i gledišta o podeli diplomatskih predstavništava nekadašnje SFRJ". Napredak se ogleda i u tome što se prvi put preciznije pregovaralo o penzijama (nekadašnjih službenika bivše savezne države) i ostalim stečenim pravima. Istina, tu su iskrsle i najveće razlike, mada bi i one mogle biti prevaziđene do 9. aprila, kada je sledeći krug pregovora. Tada će delegacije putovati u Brisel.

Iz dobro obaveštenih krugova procurela je vest da bi upravo Brisel mogao da bude sudbonosan; tj. da bi tada mogla da se postigne saglasnost svih za potpisivanje tri dokumenta – jedan o podeli arhiva, drugi o deobi ambasada i treći o razrezu imovine u bazelskoj banci. Kao rešenje za prevazilaženje sadašnje pat pozicije čula se i ideja da bi oni koji blokiraju pregovore (Makedonija, BiH) možda mogli (ponovo) da pristanu na ključ MMF-a ako bi za uzvrat dobili nešto više u "naturalijama" (prevedeno – ambasadama).

Nije rečeno ko je iskazao spremnost da se odrekne dela svog "kolača" u korist opšteg (i makedonskog, te bh dobra), ali se dâ naslutiti da su predlagači tu nekako pravili račun bez krčmara.

NESTRPLJENJE: Koliko je aktuelna slovenačka vlast nestrpljiva da se pregovori okončaju a imetak podeli demonstrirao je ministar spoljnih poslova Dimitrije Rupel. Iako se ne da naslutiti kada će pregovori (koji traju već nekoliko godina) uopšte biti okončani, Rupel najavljuje da bi milioni dolara, "oslobođenih" iz bazelske banke, mogli da posluže za saniranje odnosa sa susednom Hrvatskom, odnosno za isplatu stare devizne štednje štedišama Ljubljanske banke u Zagrebu. (Pri čemu treba pozdraviti takav optimizam, uprkos činjenici da u tom delu Evrope nema ohrabrujućih primera iz bliže istorije, pošto Slovenija, na primer, ni dan-danas nije dobila tražene dokumente iz austrijskog i italijanskog arhiva, dokumente koji su tamo spremljeni u doba kada je Slovenija bila deo te dve države.)

Dodajmo i da su slovenački mediji, pre početka poslednjeg sastanka u Ljubljani, najavili da stiže i posebna crnogorska delegacija. To je izjavio Miroslav Ivanišević, finansijski ministar Crne Gore. Ipak, posebna delegacija Crne Gore u Ljubljani nije primećena, a mediji su citirali samo izjave vođe delegacije SRJ. Pri tom je komercijalna ljubljanska TV stanica, dok je izveštavala o poslednjem sukcesorskom sastanku, tekst o tome šta sve treba podeliti garnirala slikom (ciljnih?) objekata u Beogradu – od Palate federacije (u kojoj sad stoluje Koštunica) i savezne skupšine, do konjanika-spomenika Knezu Mihailu na Trgu republike i Narodnog pozorišta.

Svetlana Vasović-Mekina, Igor Mekina

Ohrabruje činjenica da vođa jugoslovenske delegacije više nije Kosta Mihailović (inače isti kalibar pregovarača kao šef slovenačog tima Miran Mejak). Upravo je Mejak u prošlosti mnogo puta raskrivao sočne detalje sa za javnost zatvorenih susreta, komentarušući da su predstavnici srpsko-crnogorske delegacije izvaljivali "čiste gluposti", plus ko je s kim i na kom jeziku divanio... A Mihailovićeva taktika je bila da od 1965. godine naovamo (pa čak i ranije) izračuna, na osnovu "dispariteta cena", ko je izvukao najviše koristi od toga što je kupovao "budzašto" vojvođansko žito i jeftine sirovine koje je preprodavao dalje na Zapad. Jasno da Mejak u toj intelektualnoj gimnastici nije mogao da smisli kolegu iz Srbije u liku pomenutog akademika Mihailovića, čija je računica o jeftinom vojvođanskom žitu (koje su "jeli pre svega Slovenci") trebalo da dokaže kako Slovenija od jugoslovenske imovine ne samo da nema šta da dobije nego ima još i da doplati ostalima, a pre svega SRJ-u. Nerešeno između Koste i Mirana bilo je sve dok novi guverner Narodne banke Jugoslavije posle povratka iz Brisela nije izjavio da su te i slične manipulacije akademika Mihailovića stvar prošlosti te da su novi pregovarači SRJ problem rešili "za sat vremena".

No, problemi ipak nisu bili rešeni za "sat vremena". I sesije se nastavljaju.

Ipak, činjenica je da je nesuglasica između država naslednica manje nego u porodici Topalović, mada predstoji još mnogo maratona. I pregovora. Dovoljno je da se zna da se Slovenija, na primer, zalaže za nešto uži pristup od jugoslovenskog – da ono što je već u republikama ne treba dirati novim državama, a da treba podeliti samo federalnu imovinu, sa težištem na onoj sa sedištem u SRJ. Dok jugoslovenski predlozi u državnu imovinu ubrajaju i državne investicije širom bivše države, iz čega posledično proizlazi da svaka nova država (bivša republika) praktično već poseduje lavovski deo bivše "državne imovine", čime bi se isključilo dalje krčmljenje tzv. savezne imovine (ambasade, zgrade savezne administracije...).

Bilo kako bilo, od svih je najdalje otišla slovenačka delegacija koja je precizno sročila šta smatra imovinom koja ulazi u testament. Nastao je dokument (na urednom engleskom) u kome su: "stara palata Predsedništva SFRJ" u Užičkoj – Bulevar oktobarske revolucije (3500 kvadratnih metara), "slamom pokrivena kuća unutar stare palate" (256 kvadratnih metara), "kuća za goste" u Užičkoj ulici br. 23 (800 kvadrata), ali i "Bela vila" na Brionima (1300 kvadratnih metara), kao i vila "Jadranka" (760 kvadratnih metara)... U istu kategoriju slovenačka strana ubraja i sve zgrade koje su u ulicama Užičkoj (broj 5, 7a, 20, te 25) i Botićevoj (br. 8) u Beogradu a koje su koristila izvršna veća nekadašnjih jugoslovenskih republika; zanimljivo je da se na spisku našla i "Greenhouse for flower production" čiji je "user" (korisnik) bilo "The SFRY Presidency", odnosno današnja Kuća cveća, koja se prostire na 6000 kvadratnih metara površine.

Uz detaljan (i glomazan) spisak, na kome se našlo više od 120 jugoslovenskih ambasada i pratećih objekata, ide i zahtev za komadanje nekoliko manje poznatih dobara (ništa manje atraktivnih) nekada u vlasništvu "Saveznog sekretarijata za spoljne poslove". Tu je zgrada (i sadašnjeg) jugoslovenskog MIP-a u Ulici kneza Miloša 24-26, u širem centru Beograda kupljena 1927. godine, koja se prostire na 6300 kvadratnih metara gradske površine a koja je ocenjena na 45 miliona američkih dolara. Pored toga, na meti se našlo i zemljište "Zabran" u Grabovcu, kupljeno 1980. godine, po slovenačkoj proceni vredno bar deset miliona dolara; tu je i zemljište "Lipa" u Lipovačkoj šumi, vredno osam miliona dolara te posed "Surčin", ocenjen na milion dolara...

Na spisku, čudno, nema niti jednog protokolarnog (saveznog) objekta ili neke druge savezne imovine (recimo – Brdo kod Kranja) koja je locirana u Sloveniji.

prethodni sadržaj naredni