Pisci o ratu

Opasnost od ratnog zaborava

Klaudio Magris, italijanski pisac i član Internacionalnog parlamenta pisaca

Rat je katastrofa čiji tok niko ne može niti želi predvideti pre nego što započne. Osim nekoliko usijanih glava, niko ga ne želi, mada postoji veliki broj ljudi koji sebe smatraju kompetentnim i dozvoljavaju sebi da se olako poigravaju događajima - mogu ih nastaviti ili zaustaviti u svakom trenutku.

Arigo Levi se nedavno setio reči Vinstona Čerčila, čoveka koji je bez sumnje umeo da shvata stvari, izgovorenih na početku ovog veka. Čerčil je, dok je bio vojnik, govorio da je posvećen profesiji koja nema budućnost, profesiji koja je prevaziđena i da ratova više neće biti. Tako je razmišljao svega par godina pre užasnih stradanja tokom Prvog svetskog rata, u periodu od 1914-1918. godine.

Arogantno sami sebe ubeđujemo, čak i u današnje vreme, da su povremeni konflikti u određenim geografskim područjima neizbežni, ali da su pod kontrolom i da ne preti opasnost da će se proširiti. Ovakva neodgovorna i arogantna pretpostavka možda pokazuje da polako odlazi vreme "fizičke" svesnosti i sećanja na zastrašujuće krvoproliće tokom Drugog svetskog rata. Taj "odlazeći" svet se plašio rata i veoma dobro znao šta on znači, antenskom osetljivošću je registrovao sve potencijalne znake opasnosti i preduzimao sve da ih izbegne, čak i u vreme najveće tenzije između Istoka i Zapada.

Stičemo utisak da se polako gubila svest o ratnim opasnostima, zajedno sa brigom o tome kako izbeći to zlo. Počeli smo da se igramo vatrom, često nonšalantno i arogantno. Neki ratni komentatori samouvereno iznose svoje optimistične vizije i objašnjenja u vezi s ratom, kao što to obično rade prevareni muževi - likovi iz komedija, hvaleći se harmonijom u braku.

Ambasador Serđo Vento zapazio je da je vek na izmaku obeležen ne toliko totalitarizmom koliko svetskim ratovima, Prvim i Drugim svetskim ratom. Drezden je godine 1945. sravnjen sa zemljom, a njegova crkva Frauenkirche nikada nije obnovljena. Sve je ostalo isto kao na kraju tog strašnog dana - krhki ostaci te crkve još uvek podsećaju na nečije raskomadano telo ili na lice sa praznim očnim šupljinama.

Dok stojite i gledate u to zdanje koje je nekada bilo crkva, veoma opipljiv osećaj destrukcije vas obuzima. Izgleda kao da su bombe pale juče i da bi mogle ponovo pasti, užasi rata vam se vraćaju i pitate se, kao i milioni ljudi pre vas, ko je zapravo započeo rat. Ruševine će zauvek biti tu kao sablasni simbol rata, svedočiće o pravom licu rata.

Klima u svetu se menja, postoje neki znaci koji govore o tome. Svet je izgleda zaboravio užase rata. Svaki konflikt ima svoj specifičan razlog, uočljiv ili skriven, simptom su straha koji se širi, infekcije koja je uzela maha. Ratovi koji bljesnu ili utihnu, tu ili tamo, pokazuju da "pacijent ima patološke promene na telu, kao posledice otkazivanja vitalnih funkcija".

Ako prislonimo uši na zemlju, kao što su to Indijanci nekada radili u vestern filmovima, možemo čuti u daljini Jahače Apokalipse. Tokom decenija su ukorenjeni određeni socijalni, obrazovni i kulturni pravci u svetu, koje su stvorile generacije kojima je rat potpuno nepoznat i stran, nisu pripremljeni čak ni da razmišljaju o mogućnostima njegovog izbijanja.

Rat u Srbiji je tragičan i očigledan primer svega toga - sukob se pretvara u rat, ratovi se nadovezuju jedan na drugi i čim prestane na jednom mestu počne na drugom. Motivi nisu precizno definisani, a ishod rata posmatran u odnosu na tragediju koja se dogodila - razočaranje.

Svet je bure baruta - beskrajno se nagomilava nuklearno naoružanje (u pogrešnim i neodgovornim rukama), nacionalistički delirijum se širi po etničkim grupama, etničke grupe traže status države i gaze slabije susede, stopa nezaposlenosti se povećava sa jačanjem ekonomije i tehnologije, što izaziva socijalne tenzije, milioni izbeglica migriraju, napuštaju svoje domove i dolaze u razvijene zemlje .

Izgleda nam potpuno nemoguće da bi neko mogao sutra pritisnuti dugme za aktiviranje atomske bombe, ali ne smemo zaboraviti da realnost nema ista ograničenja kao svet mašte.

Svako ko je video ostatke crkve u Drezdenu, trebalo bi to zauvek da ima u svom sećanju. Nije slučajno to što baš sada planiraju rekonstrukciju crkve i njeno vraćanje u pređašnje stanje - izgledaće kao da nikada nije ni bila srušena. Možda je to još jedan znak za uzbunu - ako se pravimo da nešto nije ni bilo, to nam se može ponovo dogodi.