Mogu li građani Srbije zadržati dosadašnji lični standard
Neodrživo je da svaki peti građanin ima telefon
Neplaćanje računa država bi mogla da toleriše izvesno vreme, ali po cenu topljenja nacionalnog bogatstva. Smanjen nacionalni dohodak zbog NATO agresije neminovno će nam nametnuti dilemu - da li se odreći telefona i redovnog tuširanja ili hleba i mleka
Kako rat odmiče, a plate i
penzije su sve niže i stižu sve ređe, broj i jačina detonacija prestaju da budu glavna
tema svakodnevnih razgovora i ustupaju mesto telefonskim i računima za struju. Građani
kojima ni u sredu, tačno jedanaest dana posle isteka roka za plaćanje telefona, isti i
dalje nije isključen, pitaju se da li to država počinje da ih kreditira ili se radi o
slučajnom propustu. Šta god da je u pitanju, bliži se vreme kada prihodi neće moći da
pokriju dosadašnji način života i kada će običan svet morati da bira između
telefona, televizora, svakodnevnog tuširanja i hleba, mleka i jeftine paštete.
Privredne komore su taman dobile papir savezne vlade u kome se procenjuje da će ovogodišnji društveni proizvod Jugoslavije iznositi oko deset milijardi dolara, odnosno pedeset odsto manje nego lane, a NATO je u ratnu strategiju protiv Jugoslavije uneo neprijatnu novinu. Umesto takozvanih mekih, grafitnih bombi, avijacija zapadne vojne alijanse počela je na elektroenergetski sistem u Srbiji da ispaljuje "prave" rakete, čime je jugoslovenska privreda ušla u novu fazu razaranja. Ako se zna da privreda potroši trećinu struje koja se proizvede kod nas, a da je naftni embargo već na snazi i da se poštuje, nije teško zaključiti da će, ukoliko ostane i bez struje, društveni proizvod morati dodatno da se koriguje - naniže.
Eksperti Grupe 17 već su procenili da je standard prosečnog Jugoslovena, za dva meseca rata, opao za polovinu, a da će društveni proizvod po glavi stanovnika iznositi ne više od 1000 dolara, dakle manje nego u vreme najcrnjih sankcija. Računajući na ogromna razaranja, Vlada je, dalje, predvidela da će poljoprivreda proizvesti 50 do 70 odsto svega što se u zemlji proizvede, a Mihail Arandarenko, član G 17, na pitanje u koju grupu zemalja nas to svrstava odgovara kratko: "U zemlje pogođene ratom". Kako je kratko prokomentarisao jedan poznati beogradski ekonomista koji "zbog ličnog pesimizma" nije želeo da govori za "Vreme": "Siromašnih i gladnih je u Srbiji bilo uvek, ali će ih posle ovog rata biti mnogo više".
S obzirom na to da se ne zna koliko će rat da traje, kao ni kolika će šteta biti načinjena, ekonomski stručnjaci nisu želeli da se upuštaju u odgovor na hipotetičko pitanje "Vremena" - da li ćemo se, jednog dana, probuditi u zemlji koja više liči na Albaniju nego na republike bivše Jugoslavije. Mereno društvenim proizvodom, trenutno smo negde između - bolji od Albanije i za dlaku ispred Bosne i Makedonije, ali gori od Bugarske, Hrvatske i Slovenije. S tog aspekta, nema mnogo utehe u tvrdnji jednog našeg sagovornika da Jugoslavija neće (barem ne ubrzo), po broju automobila, frižidera i telefonskih priključaka pasti na nivo najsiromašnije zemlje u Evropi - susedne Albanije.
Sa aspekta ovih trajnih potrošnih dobara mi se već nalazimo na repu Evrope, mada statistika pokazuje da ipak živimo bolje nego što nam realnost dozvoljava. Tako, na primer, na svakih 100 stanovnika Jugoslavije dolazi 21 telefonski priključak, Jugosloven vozi slab automobil star barem 11 godina, dok sa frižiderima i zamrzivačima stojimo za nijansu bolje. Gotovo svako domaćinstvo ima jedan frižider, a svako drugo i zamrzivač. Gde se, mereno trajnim dobrima nalazi Albanija, više govori činjenica da ta zemlja ne raspolaže ovom vrstom statistike, ali treba imati u vidu da Albanci, poslednje dve godine, ne brinu za telefone, jer svi imaju mobilne, pa ni za TV pretplatu, jer su puni satelitskih antena. Sliku dopunjuje podatak da smo u ravni s Makedonijom, ali da nas je Bugarska, u poslednjoj deceniji, prilično pretekla.
Jedan stručnjak za infrastrukturu kaže za "Vreme" da izjednačavanje našeg i albanskog društvenog proizvoda ne znači da ćemo odmah pasti na nivo siromašnijeg suseda. "Postoji nešto što se zove društveno bogatstvo, što se akumulira generacijama i sa tog aspekta, prosečan Jugosloven je neuporedivo bogatiji od Albanca", kaže ovaj naš sagovornik i dodaje da je pravo pitanje šta će nam se dogoditi dugoročno gledano.
Bez obzira na ogromna razaranja koja trpi jugoslovenska infrastruktura, po ekonomskoj teoriji to je delatnost koja dugo može da radi s gubitkom. Prevedeno, to znači da će EPS i PTT duži period moći da tolerišu građane da, zbog pada ličnog standarda, ne plaćaju račune. Sa aspekta Telekoma, to znači da ova kompanija neće moći da izdvaja kapital za obnavljanje kapaciteta i investicije, odnosno da novih priključaka neće biti. E, sad, ukoliko i za deset godina, na sto Jugoslovena bude 21 telefonski priključak, nije isključeno da će nas i Albanija prestići.
Nezavisno od ratnih razaranja i neizmirivanja obaveza ove grane, koje inače značajno učestvuju u privrednom rastu Jugoslavije, te delatnosti već trpe posredne gubitke. Kad god u prodavnice stigne nedopečen hleb, a građani propuste jutarnje tuširanje, Elektroprivreda Srbije i lokalni vodovodi ostaju bez onoga što se u ekonomiji zove potencijalni profit. Svaki put kada građanin, iznerviran većim brojem uzaludnih pokušaja, odustane od zvanja Podgorice ili Skoplja, kasa Telekoma Srbije, u mirnodopskim uslovima vrlo profitabilne kompanije, biva uskraćena za određenu sumu prihoda. Dakle, ukoliko se ove, po "obične" ljude frustrirajuće situacije gledaju iz ugla privrede, na pitanje koje ovih dana svi postavljamo - šta će biti kada sve ovo stane - pada novo svetlo.
Odgovor, pre svega, zavisi od toga koliko će rat da traje i kolika će biti razaranja, ali se na njega može delimično odgovoriti. Prema rečima dr Boška Mijatovića, saradnika Ekonomskog instituta, naš društveni proizvod opadaće barem po tri osnova. Prvo, zbog uništenih kapaciteta u privredi, zatim zbog prekida isporuka unutar privrede (bilo zato što je prekinut lanac proizvodnje, bilo zato što su porušeni putevi ili nema nafte) i, na kraju, zbog toga što će pasti i standard prosečnog Jugoslovena, što će ga naterati da promeni svoje potrošačke navike.
"Pad društvenog proizvoda vodi padu lične potrošnje. U takvoj situaciji, ljudi se odriču svega što nije primarno, što nije hrana. To pogoduje prehrambenoj industriji, ali proizvođače nameštaja i luksuznih proizvoda uvodi u katastrofu", objašnjava dr Mijatović.
Dr Dana Popović, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, po analogiji s vremenom sankcija i hiperinflacije, kada smo takođe imali oštar pad dohotka po glavi stanovnika, kaže da će prve na udaru biti usluge. "Prvo pada turizam, onda ugostiteljstvo i transport", kaže naša sagovornica. To što prehrambena industrija i agrar ostaju stabilne ne može da dovede do privrednog rasta. Stvar je vrlo jasna - dok turizam i ugostiteljstvo za sobom povlače proizvodnju u niz sektora, uključujući poljoporivredu, agrar nema tu funkciju.
Ono što važi za privredu ne zaobilazi ni građane. Prema izjavama srpskog premijera Mirka Marjanovića i članova njegovog kabineta, glavni vladin posao u ovom trenutku jeste pomoć, a potom i trajno uhlebljenje za 58.000 ljudi koji su ostali bez posla u porušenim fabrikama. Sindikat Srbije, međutim, tvrdi da je bez posla ostalo pola miliona ljudi, odnosno da je svaki peti radnik izgubio radno mesto, a da je njihovim porodicama ugrožena egzistencija.
Dr Mijatović napominje da socijalno srozavanje neće nastupiti odmah jer građani raspolažu izvesnom ušteđevinom i žive od nje. Prema procenama G 17, takva štednja je u vreme sankcija iznosila oko šest milijardi maraka, a sada se kreće između dve i četiri. Dugoročno gledano, vlada mora da nađe izvore za socijalnu pomoć onima koji su ostali bez posla, kao i za isplatu penzija i plata u društvenom i državnom sektoru. Stručnjaci za to vide tri načina, od kojih je prvi trenutno nerealan, a druga dva su pogubna po ekonomiju: prodaja neke kompanije strancima, štampanje para i dodatni poreski pritisak na one koji rade.
Vladimir Milovanović
