Kako mediji u bivšoj Jugoslaviji izveštavaju o napadu NATO na SRJ

SLOVENIJA: Televizijske slike dobrim delom zavise od autora, mada je činjenica da su mnogo veću objektivnost pokazali novinari, pre svega dopisnici slovenačke nacionalne TV. Komercijalna POP TV, u izveštajima sa Kosova gotovo isključivo prikazuje "albansku" stranu HRVATSKA: Dnevne novine, inače, izveštavaju korektno, sa povremenim neukusnim ispadima u humorističkim rubrikama. HRT se drži agencija i svojih dopisnika sa terena, koji su korektni REPUBLIKA SRPSKA: Novoformirana Nezavisna komisija za medije, koja je program RTS ocenila "jednostranim i obojenim", preporučuje da se on ne preuzima i istovremeno zahteva od medija da puste i "drugu stranu" FEDERACIJA BIH: Interesantno je da su prve bombe na Jugoslaviju sa većim oduševljenjem dočekali nezavisni mediji nego oni sa izraženijom nacionalnom komponentom. Sarajevski magazin "Dani" je Sonju Liht, zbog protivljenja bombardovanju Srbije na Radiju Slobodna Evropa, izjednačio sa Vojislavom Šešeljem MAKEDONIJA: Makedonska glasila osuđuju bombardovanje ciljeva u SRJ kao "način rešavanja lokalnih konflikata", a predstavnici zvaničnog Skopja antinatovsko raspoloženje objašnjavaju strahovanjem od velike Albanije, ka kojoj bi nezavisno Kosovo i federalizovana Makedonija mogli da budu prvi koraci

Podeljene slike

LJUBLJANA

Slike rata, razaranja i nesreće koja je zadesila Jugoslaviju u Sloveniji se prelamaju kroz potpuno podeljenu optiku. Sažeto, velika većina publike potresena je slikama i izveštajima iz izbegličkih logora u Makedoniji i Albaniji te nesrećom koja je zadesila Albance, dok su ravnodušni ili čak zluradi nad slikama trpljenja srpskih civila i šturim izveštajima o razaranjima gradova, bolnica, pijaca... Što se javnog mnjenja tiče, oko polovine Slovenaca i dalje podržava intervenciju NATO-a, dok se oko 25 odsto ispitanika (što je oko tri puta više od ukupnog broja tzv. južnjaka u Sloveniji) intervenciji žustro protivi. Doduše, tokom poslednje dve sedmice je broj onih koji podržavaju intervenciju pao za četiri odsto (izvor - istraživanja više nezavisnih agencija).

Kad je u pitanju politika sama, situacija je takođe polarizovana. Većina partija (liberali Janeza Drnovšeka, narodnjaci braće Podobnik, demohrišćani Lojze Peterlea, Janšini socijaldemokrati) podržava intervenciju, dok Slovenačka nacionalna stranka (Zmago Jelinčič) oštro kritikuje vladu zbog "dupelizništva" NATO-a, kao i zbog podrške date kršiteljima svih normi međunarodnog prava. Nekako u isto vreme, a sve zbog agresije NATO-a na Jugoslaviju, pojavila se na ovdašnjoj sceni i grupa Neutro - koja se zalaže za neutralnost Slovenije i protivi intervenciji NATO-a. Vodi je Gorazd Drevenšek, čovek poznat kao onaj predsednik studentske omladine koja je svojevremeno organizacijski pokrivala slovenački pokret za državnu nezavisnost "Demos". Intervenciji se protive i pojedini hrišćanski socijalisti (Franc Miklavčič, nekada politički zatvorenik) i Helsinški monitor Slovenije.

Među intelektualacima i predstavnicima sedme sile, situacija je, taksativno i donekle uprošćeno rečeno, sledeća: bombardovanja su oduševljeno podržali kolumnista "Mladine" Bernard Nežmah i Ali H. Žerdin, dopisnik "Dela" iz SAD Veso Stojanov, dopisnik "Dela" iz Jeruzalema Ervin Hladnik Milharčič, publicista Alenka Puhar i još neki. Međutim, zanimljivo je da se Subotnji prilog "Dela" poprilično razlikuje od ostatka novina - tu su tragične albanske priče ali i otvorene pravne dileme, prikazane su "greške" NATO-a, problemi država u okruženju, itd. U redakciji drugih najvećih slovenačkih novina, ljubljanskog "Dnevnika", većina novinara i kolumnista (Miha Kovač, Vlado Miheljak, Zoran Senković) zdušno podržava intervenciju i bombardovanja. Jedini komentar koji se dotakao dubljih etičkih pitanja (u smislu - koliko krvi je nekima još potrebno da bi se zadovoljili, itd.) sročio je Miran Lesjak, uz publikovanje nekoliko otvorenih pisama u novoj rubrici "srpskom prijatelju" (npr. pismo "Leva Krefta" upućeno Veranu Matiću).

Glasovi disonantni u odnosu na zvaničnu politiku pripadaju i kolumnistima "Dnevnika" Miletu Šetincu i "otpadničkom" biskupu Vjekoslavu Grmiču iz Maribora. Redak izuzetak u "Mladini" jeste tekst Igora Mekine, koji je jeretično (za ovdašnje prilike) kritikovao napad NATO-a, pišući o njegovim zločinima, kao i u intelektualnoj reviji "Naši Razgledi", gde je pisao o štetnim posledicama i neopravdanosti intervencije. Što se tiče nekada buntovne i uvek društveno sumnjičave "Mladine", za nju je od poslednjeg broja ponovo počeo da piše "sa terena" novinar i član albanske pregovaračke ekipe iz Rambujea Blerim Shala.

Što se tiče tzv. inteligencije, bombardovanja su podržali profesori univerziteta Slavoj Žižek, Rudi Rizman i krajem osamdesetih najpoznatiji slovenački mirovnjak Marko Hren. Još jedna nekada poznata faca ovdašnje alter-scene, Darko Štrajn, takođe profesor, podržao je "intervenciju", mada je bio jedan od retkih koji se usprotivio bombaškom uništavanju medijskih kuća, nazivajući ga "nedelotvornim" potezom. Iz esnafskog ugla treba pomenuti i tragičnu činjenicu da su neki od novinara (Miheljak, Nežmah, Žerdin) javno podržali napad na RTS i srpske novinare kao na "legitiman cilj", pošto novinari RTS-a po njima nisu "kolege" već deo "propagandne mašinerije". Na ovakvo istrčavanje nije reagovalo ni Društvo novinara Slovenije (u kome nije zanemarljiv broj novinara srpskog porekla), ali su zato reagovali čitaoci, koji su ga u pismima objavljenim u medijima (Delo) ocenili kao sraman čin: "Mislim da pripadnici dimničarskog ili pekarskog ceha nikada ne bi učinili išta slično", mišljenje je Andreja Zorzunta iz Nove Gorice.

Televizijske slike dobrim delom zavise od autora, mada je činjenica da su mnogo veću objektivnost pokazali novinari, pre svega dopisnici slovenačke nacionalne TV (poput donedavnog dopisnika iz Beograda Vanje Vardijana). Nasuprot tome, druga informativna TV kuća, komercijalna POP TV, u izveštajima sa Kosova gotovo isključivo prikazuje "albansku" stranu priče, koristi režirane i lažne snimke, a njen dopisnik Valentin Areh već mesecima izveštava isključivo iz glavnog štaba UČK-a ili jedinica UČK-a na terenu, uz pripis "ratni dopisnik" (već više od godinu dana!). Od radijskih istupanja vredi pomenuti kritičke tonove koji se, ne samo na račun Srba nego i Albanaca te američkog intervencionizma, čuju jedino na Radio Študentu (sa poprilično povećanim dometom).

Disonantan ton iz redova nezavisnih slovenačkih intelektualaca stigao je samo od strane Rastka Močnika, koji je na TV i Radiju kritikovao kršenje Povelje OUN-a i ocenio kao neopravdan presedan kažnjavanja neke države upotrebom batine NATO-a. Treba naglasiti i da se prvi put posle pauze od više od deset godina na slovenačkoj nacionalnoj televiziji pojavio "srpski glas uživo". Gost u emisji "Dosije" bila je novinarka i dopisnica "Vremena" Svetlana Vasović-Mekina, koja je uprkos raspoloženju ostalih gostiju u studiju (tri doktora nauka - psihologije i etnologije), čiji je zajednički imenitelj da "Srbima treda dati još više bola i patnji, pošto su to zaslužili", oštro osudila intervenciju NATO-a. Emisija je privukla priličnu pažnju, tako da je usledio i intervju ("I Srbe ubijaju, zar ne?") za jedan od najuticajnijih slovenačkih magazina, reviju za žene "JANA" (za ovdašnje prilike fantastičan tiraž od preko 100.000 primeraka), u kome je novinarka "Vremena" najavljena kao "ona Srpkinja, koja je imala hrabrosti da nastupi u televizijskoj emisiji 'Dosije' i progovori o tome da u ratu, čiji smo svedoci, teško trpe i Srbi".

Ukratko, preko šezdeset noći u kojima slovenačko nebo neprestano bruji od preleta NATO-ovih bombardera čini se da broj sumnjičavih u uspehe "bombarderske demokratije" polako raste. Da nisu usamljeni oni, koji sumnjaju u uspehe politike bombi i mrcvarenja civila "kako bi se oteralo Miloševića", rečito govori i poslednja kolumna Vesne Godine, profesora na Fakultetu društvenih nauka u Ljubljani. U tekstu pod naslovom "Ne daj se Beograde" (na srpskom), u novoj slovenačkoj ženskoj reviji "ONA", Vesna Godina beleži sledeće: "...Nikada nisam mrzela sve Srbe i nikada nisam volela sve Slovence. Ta politički potpuno neodgovarajuća emocionalna orijentacija je svakako očigledan dokaz pogrešne socijalizacije u prethodnom režimu. Pošto je to bio jedan od dežurnih slogana kojim su nas učili bratstvu i jedinstvu. Ali, pored najrazličitijih ideoloških opterećenja imao je i jednu, sada potpuno nepotrebnu dimenziju - učio je da nacionalnost nije najvažnija pri presuđivanju ljudi... I kada čitam kako se većini Slovenaca čini u redu da bombe padaju jednostavno po svim Srbima, ne osećam se nimalo prijatno... Možda i zato što lično poznajem suviše Srba koji su bili stalno protiv Miloševića. Protiv onoga što se dešavalo na Kosovu. Uvek. Godinama. I zato im sada, dok po njima padaju bombe, držim pesnice!"

S. Vasović i I. Mekina

Od euforije do brige

Rat u Srbiji Hrvatska je dočekala sa manje oduševljenja nego što se to prvih dana činilo. Naime, kako god da se stvar završi, mnogi politički planovi i ambicije ispašće iz igre posle ovog rata, jer se Hrvatska sa Balkana preseliti ne može

ZAGREB

"Vidio sam Beograd u plamenu!", tako je glasio naslov na naslovnoj strani jednog od "turbo-skandalozno-ekskluzivnih-nacionalno-globalnih" nedeljnika na samom početku rata, dok se plamen iz Beograda mogao videti samo na horizontu. Kada je uže područje Beograda napadnuto, euforija je već bila splasnula. U opštem tonu izveštavanja i komentarisanja hrvatskih medija o ratu na Balkanu od početka su vidljiva dva pristupa: bojažljivo-državotvorni i analitički. Mediji pod kontrolom i uticajem HDZ-a našli su se i u ovom slučaju razapeti između protivrečnosti ugrađenih u hrvatsku "državotvornu" ideologiju: Tuđmanov aksiom i credo - Hrvatska nije na Balkanu - mora da ostane na snazi; istovremeno je ovaj rat Hrvatsku doveo do toga da joj je jedini put u Evropu upravo kroz iste one jugoistočne regionalne integracije od kojih su se i dr. Tuđman i HDZ užasavali do pre neki dan. Proglašavali su ih podlom ujdurmom Zapada koji Hrvatsku hoće da uvali u neku novu Jugoslaviju, a Hrvatska je - je li - "Europa" i ne spada u tu balkansku i "bizantsku" ciganiju... Tako su državotvorna štampa i HRT krenuli, i do dana današnjeg prave se kao da se taj rat vodi u Avganistanu, osim kad se ispostavi da je turistička sezona propala, da se gubici od prekida trgovine mere milijardama kuna, da avioni NATO-a svako malo izruče poneku bombu u Jadran i da je to uopšte jedna nezgodna stvar kad je tako blizu...

Analitički nastrojeni ljudi videli su odmah o čemu je tu reč, pa se veoma često u hrvatskoj javnosti mogu čuti trezvena razmatranja stvarnih implikacija ovog rata. Stipe Mesić, poznat sa svog oštrog jezika, odmah je podsetio da opasnost ne preti samo susedovoj kravi; koliko tri meseca pre vrhunca kosovske krize, Tuđman je pretio da će zaratiti sa SFOR-om, dakle NATO-om, zbog nekog Martin Broda, selendre usred ničega (tri seljaka i četiri policajca), koju je hteo da otme Bosni i Hercegovini. Još nekoliko političara upozorilo je (sa izvesnim uživanjem) da u očima Zapada ni Tuđman ne stoji najbolje. Ekstremno-desni hrvatski političari, javne ličnosti i komentatori odmah su razumeli o čemu je reč: briga za budućnost ovakve hrvatske države nadjačala je radost što NATO bombarduje Srbe, pa je krenulo objašnjavanje da to nije u redu iako se čini Srbima, da Srbi - doduše - jesu zaslužili, ali da zašto ih nije puklo 1991. i da je reč o "imperijalizmu". Nimalo slučajno je upravo Mladen Švarc, neonacistički propovednik lokalne televizije OTV (zagrebačka "TV Palma"), odmah po početku bombardovanja Srbije izrazio duboke rezerve prema Zapadu. Taj ništa ne radi slučajno, nije ni glup: kosovska kriza podsetila je Hrvatsku na jedan sličan događaj iz 1995, kada su Srbi iz Krajine najureni očas posla i nekažnjeno. Kao i obično, "Feral Tribjun" je bio najpošteniji: pre dve nedelje je Viktor Ivančić u velikom analitičkom tekstu sjajno objasnio o čemu je tu reč, to jest o političkoj i moralnoj neodgovornosti Zapada, monumentalnih razmera. Dnevne novine, inače, izveštavaju korektno, sa povremenim neukusnim ispadima u humorističkim rubrikama (prednjače "Večernji list" i inače nepodnošljivi Pajo Kanižaj). HRT se drži agencija i svojih dopisnika sa terena koji su korektni. Kadrovske promene dovele su na televiziju ljude kojima nije najjasnije gde je šta u Beogradu i u Srbiji, jer su iz zaostalih dinarskih krajeva, a i ta Srbija je tamo negde daleko, na Balkanu, pa se događaju tragikomične greške. Uopšte je među državotvornim Hrvatima u modi ne znati gde je šta iza Bajakova. Nedeljne novine uglavnom prate rat razglabanjima vojnih komentatora, prenoseći uobičajene strane profesionalne bramine tipa Januša Bugajskog i istih takvih kao on. Kratkotrajno prisustvo Vojske Jugoslavije u demilitarizovanoj zoni kod Debelog Brijega bilo je izvikano u veliku senzaciju koju je sa dve rečenice ohladio ministar odbrane Pavao Miljavac, rekavši da to nije pretnja za Hrvatsku i da ne razume zašto se diže tolika galama. Trajnija senzacija je slučaj novinara "Globusa" Antuna Masle, koji je preko Crne Gore išao u Albaniju, pa su mu tamo ukrali novce i dokumenta. Umesto da izvadi nove papire u Tirani, Masle je krenuo bez pasoša preko Crne Gore u autu sa splitskim tablicama, pa ga je uhapsilo i optužilo za špijunažu. Tako su novinari i ostali dobili priliku da gunđaju kako, eto, drže tamo čoveka u zatvoru, a Milo Đukanović leti po svetu sa dubrovačkog aerodroma.

Patriotizam i navike

BANJA LUKA

Napad NATO-a na Jugoslaviju zatekao je mnoge ovdašnje medije. Programi elektronskih medija bili su pretumbani preko noći, od muzičkog preko dokumentarnog do informativnog. Svi su direktno ili indirektno pružili podršku Srbiji. Muzički programi bili su ispunjeni uglavnom borbenim i patriotskim pesmama, sa ekrana su nestali inostrani filmovi, sem ruskih.

Većina TV kuća uvela je specijalne programe u kojima su se pratila zbivanja u Jugoslaviji. Direktor Srpske radio televizije (SRT) Anđelko Kozomara izjavio je u intervjuu "Nezavisnim novinama" da ova kuća ne može a da ne izveštava emocionalno o zbivanjima u matici.

Ipak, emocije novinara sa SRT-a stišale su se neposredno po povratku supervizora kancelarije Visokog predstavnika za BiH Dragana Gašića, i pisama koja su iz ove kancelarije stizala na Kozomarinu adresu. Od SRT-a je traženo da uspostavi "balans u izveštavanju", korištenjem i drugih izvora sem RTS-a. Pune ruke posla imala je novoformirana Nezavisna komisija za medije, koja je program RTS-a ocenila "jednostranim i obojenim", preporučujući da se on ne preuzima, istovremeno

zahtevajući od medija da puste i drugu stranu. U prvim nedeljama napada na SR Jugoslaviju, na SRT-u je bilo nemoguće čuti nekog od zvaničnika NATO-a, no i pored toga ova TV je u javnosti (zbog bliskosti sa Dodikovim kabinetom) dobila epitet izdajničke televizije.

Dešavalo se da neke informacije, "zarad opšte dobrobiti" (reči urednika jedne od lokalnih TV u Banjaluci) nisu objavljivane.

Izveštaji o prvim demonstracijama u kojima su demolirane prostorije većine međunarodnih organizacija u Republici Srpskoj emitovane su samo na Alternativnoj televiziji, jedinoj ovdašnjoj TV koja je pokazala izbegličke kolone Albanaca.

SRT je ove događaje odredio tek pošto ih je, četvrti dan, osudio lično premijer RS Milorad Dodik.

Neki mediji opredelili su se za patriotsko praćenje događaja u Jugoslaviji. Tako se dešavalo da je jedan ovdašnji lokalni radio preneo vest u kojoj se čak i samom Vesliju Klarku pripisuju reči: "Zločinačka NATO alijansa..."

Donedavno su veličani Rusi, da bi im se "srdačno zahvalilo na dosadašnjoj pomoći srpskom narodu" i prestalo sa emitovanjem njihovih filmova.

Magazin "Reporter", koji je u prvoj sedmici NATO napada objavio svoje prvo ratno izdanje i prešao na nedeljni ritam nastoji da dâ uravnoteženu sliku događaja.

Za dopisnike inostranih kuća (Glas Amerike, Deutsće Welle) nastao je problem kada su mnoge od njihovih kolega, na samom početku napada, tražili da prestanu da rade za te kuće, a dugogodišnji prijatelji izbegavali da sednu s njima za isti sto, uz obrazloženje: "Izvini, ne bih da me vide da sedim s tobom".

Neke od radio stanica koje su preuzimale njihove programe prekinule su to odmah, a one koje su nastavile bile su izložene pozivima i pretnjama.

Novinari koji rade za medije u Jugoslaviji brzo su se prilagodili novim ratnim prilikama, pa se dešavalo da neki od njih nisu mogli zauzeti stavove povodom ubistva novinara Slavka Ćuruvije.

U međuvremenu, na rat u Jugoslaviji se naviklo. Specijalnih programa je sve manje, a dnevnici i izveštaji sve su kraći. Neke od TV kuća (Nezavisna TV, Alternativna TV) prenose u celosti informativne emisije iz cele bivše Jugoslavije. Prednost, što se termina tiče, ima RTS, dok se crnogorski dnevnik prenosi u sitnim satima kako, smatraju neki od novinara urednika, ne bi izazvao gnev građana.

Inostrane muzičke grupe povratile su izgubljeno mesto, dok su se i na "najsrpskije televizije" vratili američki i engleski filmovi.

Televizija je opet prevagnula u odnosu na ostale medije, a novine su najlošije prošle. Javnost je najmanje kroz njih pratila šta se dešavalo i šta se dešava u Srbiji.

Tanja Topić

Mediji ekstremniji od zvanične politike

SARAJEVO

Svi mediji u Federaciji BiH od samog početka NATO bombardovanja SR Jugoslavije imaju jedinstven stav da je vojna intervencija opravdana, te da je nužno definitivno se obračunati sa Miloševićevim režimom. Kao izvori informacija u praćenju kosovske i jugoslovenske krize koriste se i srpski izvori, posebno iz Beograda odakle uglavnom i nema drugih izvora, ali se mjerodavnim smatraju samo informacije iz NATO-a. Konferencije za novinare u sjedištu zapadne alijanse u Briselu su najprisutniji segment u praćenju ove problematike. Državna TVBiH, međunarodno pomagani OBN i nezavisna TV 99 svakodnevno imaju direktne i simultano prevođene prenose sa ovih brifinga. Međutim, sve tri televizije imaju i vlastite izvještače u Beogradu i Podgorici, koji profesionalno informišu o posljedicama NATO agresije i tamošnjim političkim događanjima. TVBiH je čak imala i vlastitu (sarajevsku) ekipu dugo vremena u Podgorici, ali se nakon blokade granica južne republike od strane Vojske Jugoslavije vratila u zemlju.

Interesantno je da su prve bombe na Jugoslaviju sa većim oduševljenjem dočekali nezavisni mediji nego oni sa izraženijom nacionalnom komponentom. Sarajevski magazain "Dani" je sa neskrivenom ushićenošću pratio bombardovanje, a kroz simboliku na naslovnim stranama vrijeđao osjećanja srpskog naroda. Na primjer, fotografija - posljedica bombi u Beogradu ispod koje je napis "Lepa sela, lepo gore". Isti list je Sonju Liht, zbog protivljenja bombardovanju Srbije na Radiju Slobodna Evropa, izjednačio sa Vojislavom Šešeljem. S druge strane, dnevni list Oslobođenje često u komentarima izjednačava režim u Srbiji sa fašizmom Adolfa Hitlera zlosutno prognozirajući da će, ako Milošević ostane na vlasti, krvoproliće zadesiti Vojvodinu, Sandžak i Crnu Goru, čime se pravda čitaocima zalaganje za što žešće udare NATO-a. Doduše, u nekim nezavisnim medijima prostor se daje izjavama opozicionih beogradskih političara (Đinđić, Drašković, Obradović) koji imaju nešto umjereniji pristup cijelom problemu.

Za razliku od medija, zvanična politika u Federaciji BiH zahtjeva što brže rješenje kosovske krize. I pored nedavnih izjava kopremijera BiH Harisa Silajdžića, koji je zatražio ulazak NATO-a u sam Beograd, ipak preovlađuju razumniji tonovi bazirani na nužnosti mira u regionu. Naime, u Federaciji BiH trenutno se nalazi 21.300 izbjeglica sa Kosova i 21.000 iz Sandžaka. U slučaju nepostizanja sporazuma o Kosovu, moglo bi se desiti da ove izbjeglice postanu konstantni problem države koja još uvijek ima skoro milion svojih raseljenih. Pored ogromnih šteta za privredu Republike Srpske, i ekonomija Federacije je zbog rata u regionu izgubila oko 20 miliona maraka, a zbog poremećaja na crnom tržištu, koje se baziralo na robama koje su dolazile iz ili preko Jugoslavije, bez posla je ostalo na hiljade ljudi što povećava opasnost od socijalnog bunta.

Radenko Udovičić

Strah od reprize rata

SKOPJE

Sva makedonska glasila svakodnevno i naglašeno nepristrasno pišu o zbivanjima u SRJ, s tim što se posebna pažnja posvećuje mirovnim inicijativama i izgledima za region posle završetka rata. Prema provladinoj "Novoj Makedoniji", "respektabilna trojka mirotvoraca, sastavljena od predstavnika SAD, Rusije i EU-a nagoveštava brzi završetak rata", pri čemu će "pobednici biti izvan Balkana, a gubitnici Albanci, koji će to shvatiti kad se vrate, i ako se vrate, svojim razorenim domovima". List ubraja među gubitnike i Srbe koji će "kad prestanu bombardovanja i kada se okrenu oko sebe videti razorene fabrike, mostove, domove i kada će shvatiti besmislenost kolektivnih karnevala koje su pravili na trgovima". "Nova Makedonija" tvrdi da napadi NATO-a, u stvari, nisu rat za Kosovo, još manje rat za zaštitu kosovskih Albanaca. "Preko napada na SRJ, NATO nastoji da sruši poslednji bastion na putu evrodemokratije, političkog objedinjavanja Evrope u okviru EU-a i na putu bezbednosne celovitosti kišobrana NATO-a." Srbija je jedinstvena država u Evropi koja ne pokazuje interes za ove strukture", tvrdi list. Prema istom listu, "vazdušnim ubijanjem Srbije NATO nastoji da preuzme primat od UN-a u svetu".

Opozicioni nedeljnik "Start" tvrdi u svom komentaru da je aktuelni rat na Balkanu samo vrtenje u začaranom krugu. Prema ovom nedeljniku, američki predsednik Bil Klinton, prilikom nedavne posete Bonu, "nije slučajno zaboravio dogovor iz Rambujea i umesto tog dogovora je spomenuo, kao što se sam izrazio, ustav gospodina Tita". To je, u stvari, rešenje suživota koga su Srbi i kosovski Albanci imali u jugoslovenskom ustavu iz 1974. godine. Prema nedeljniku, posle svih ubistava, etničkih čišćenja, medijskih laži, istinskih pljački i paljenja imovine, ispaljenih kuršuma i na kraju bombi i raketa NATO-a ponovo smo 25 godina u prošlosti, kod ustava iz 1974. godine.

"Za razliku od Londona, koji izražava veliku odlučnost da se rat sa Jugoslavijom tera do kraja, do ispunjenja i poslednjeg cilja NATO-a, Vašington je na suprotnoj poziciji, pošto je njegova "tema dana izlaz iz rata, koga je SAD sam sebi nametnuo", tvrdi nezavisni nedeljnik "Danas". Prema ovom nedeljniku, pregovori u Rambujeu su "štelovani tako da se Srbima ne ostavi prostor ni za kakav manevar, niti pak za bilo kakve pregovore, osim za vojnu soluciju". "Ako se pretpostavi da će Srbija biti strahovito poražena i da će joj biti oduzeto Kosovo, to neće biti izlaz iz rata nego uvod u neki novi rat, pošto će Srbi kad-tad pokušati da vrate nasilno oduzetu teritoriju", tvrdi ovaj nedeljnik. Prema nedeljniku, ako bi se ostvarila takva ideja, koja nije strana ni nekim moćnim političarima velikih država, to bi predstavljalo maksimalnu i dugoročnu destabilizaciju i Evrope i Balkana.

Nedeljnik "Delo", organ vladajuće VMRO-DPMNE, ocenjuje da je "decenijski rat izazvao NATO snage da ruše i ubijaju Srbiju i Crnu Goru".

Makedonska glasila osuđuju bombardovanje ciljeva u SRJ kao "način rešavanja, lokalnih konflikata", a predstavnici zvaničnog Skoplja antinatovsko raspoloženje objašnjavaju strahovanjem od velike Albanije, ka kojoj bi nezavisno Kosovo i federalizovana Makedonija mogli da budu prvi koraci.