Tjenanmenska tragedija je iz mnogih razloga u Kini poslednjih deset godina ostala tabuom. Broj poginulih nikada nije pouzdano utvrđen. Takođe, duboka politička pozadina studentskog entuzijazma koji se sedam sedmica valjao po površini nikada nije do kraja rasvetljena

Spontano-organizovane antiameričke demonstracije u Pekingu (i još nekim kineskim gradovima) povodom bombardovanja kineske ambasade u Beogradu početkom maja brzo su utihnule. Iako je povod bio izuzetno ozbiljan, demonstranti, među kojima su prednjačili studenti, koji su se okupljali uglavnom u diplomatskim kvartovima kineske prestonice, žučno i bučno su protestovali samo nekoliko dana, a onda se vratili svojim učionicama i ispitima. I da je imala želju da antiameričko raspoloženje malo pospeši, kineskoj vlasti nije bilo do rizika: sa studentima se nije šaliti, pogotovo ne u trenutku kada se neke asocijacije nameću same od sebe.

Upravo ove sedmice, u petak 4. juna, tačno je deset godina od brutalnog oružanog slamanja masovnog studentskog bunta koji je ondašnje kinesko rukovodstvo držao "u šahu" gotovo dva puna prethodna meseca. Studenti su tih dana "vladali" pekinškim ulicama i, naročito, centralnim gradskim trgom Tjenanmenom, koji u redovnim prilikama - sa zgradom kineskog parlamenta, Spomenikom narodnim herojima i mauzolejom Mao Cetunga - predstavlja simbol moderne kineske državnosti.

Onima koji su u to vreme bili neposredni posmatrači i svedoci burnog pekinškog proleća - a potpisnik ovih redova spada među njih - čuvaju u trajnom sećanju neponovljivost šarmantnog karnevalskog raspoloženja koje se u jednoj jedinoj noći preobratilo u dugotrajnu mučninu. Vedri, nenasilni, dobro organizovani i međusobno izuzetno solidarni, studenti pekinških univerziteta privukli su na svoju stranu desetmilionski grad koji im je ne samo oprostio višenedeljno remećenje svakodnevnog prestoničkog života već je i masovno i bez zadrške stao uz "njihovu stvar": u znak podrške studentskoj "centrali", na Tjenanmenu se okupljalo po više stotina hiljada ljudi svakoga dana, ponekad i po milion. Paralelni tok svakodnevnog studentskog "hepeninga" - uporni štrajk glađu studentskih lidera i njihovih sledbenika, insistiranje na ispunjavanju njihovih zahteva, uvođenje vanrednog stanja u osam gradskih četvrti (dve nedelje pre intervencije) - nosio je u sebi naboj potencijalne tragedije, ali pitanje opravdanosti krvavog raspleta koji je usledio u njoći između 3. i 4. juna kao da je ostalo otvoreno sve do danas.

KAKO JE POČELO: Povod studentskom protestu koji je u ciglih nedelju dana narastao do neslućenih razmera bila je smrt istaknutog kineskog revolucionara Hua Jaobanga, koji je podlegao srčanom udaru 15. aprila 1989. godine. Dve godine pre toga (početkom januara 1987. godine) Hu je, nakon studentskih demonstracija u kineskom gradu Anhuiju, na sebe preuzeo odgovornost za prodor "buržoaskog liberalizma" u partiju i među studente i povukao se sa mesta generalnog sekretara kineske partije. Iako je, odajući mu dužne počasti, kinesko rukovodstvo posmrtno pokušalo da ga u potpunosti rehabilituje, studentima pekinškog univerziteta "Beida" se to učinilo nedovoljnim. Uz emotivne poruke koje su se već na dan Huove smrti pojavile po zidovima najvećeg pekinškog studentskog naselja, našle su se i one koje su sadržavale direktne političke aluzije, poput one - "prerano su umrli oni koji nisu trebali, a oni koji su trebali..." Dan - dva kasnije na Spomenik narodnim herojima (na Tjenanmenu) neko je položio prvi venčić sa belim trakama (belo je u Kini boja žalosti), pa je neko doneo portret Hua Jaobanga, pa su stigli i drugi venci i... tako je počelo.

Studenti su najpre svakog dana pešačili od svog, dvadesetak kilometara udaljenog naselja do Tjenanmena, da bi se kasnije podižući improvizovane, raznobojne šatore, ulogorili na centralnom gradskom trgu. U međuvremenu je konstituisano i rukovodstvo pokreta i formulisani su konkretni zahtevi: osim pune političke rehabilitacije Hua Jaobanga, traženo je opozivanje dveju partijskih kampanja ("borbe protiv zagađivanja duha" i "borbe protiv buržoaskog liberalizma"), povećanje sredstava za obrazovanje i bolji položaj intelektualaca uopšte, javno objavljivanje prihoda najviših rukovodilaca i članova njihovih porodica, naročito, puna sloboda štampe i generalno brža demokratizacija i političke reforme. Podrška domaće i svetske javnosti ohrabrivala je studente da istraju. U zanosu i neiskustvu prevideli su i neke poteze koji su u kineskom vrhu zasigurno primljeni kao neoprostiva uvreda i poniženje, što je naknadno skupno naplaćeno. Među njih svakako spada ne samo klicanje sovjetskom lideru Mihailu Gorbačovu (koji je baš tih dana dolazio u istorijsku posetu pomirenja sa kineskim vođom Deng Hsijaopingom) nego i to što je svečani doček sovjetskom državniku, umesto na Tjenanmenu, gde se po kineskom protokolu obavezno dočekuju strani lideri, morao da bude premešten na aerodrom.

Konačno, kap koja je prelila čašu (ne)strpljenja državno-partijskog vrha bilo je postavljanje na Tjenanmenu skulpture "boginje demokratije", koja je vizuelno podsećala na Kip slobode u Njujorku. Vojska, koja je danima pre toga držala Peking u okruženju, 3. juna uveče dobila je naredbu da uđe u grad, slomi "kontrarevolucionarnu pobunu" i "očisti" Tjenanmen.

POZADINA: Tjenanmenska tragedija je iz mnogih razloga u Kini poslednjih deset godina ostala tabuom. Broj poginulih nikada nije pouzdano utvrđen (sama je vlast priznala više stotina, a neslužbene procene idu do hiljadu i više). Takođe, duboka politička pozadina studentskog entuzijazma koji se sedam sedmica valjao po površini nikada nije do kraja rasvetljena. Ipak, sa dosta se izvesnosti može govoriti o velikim razmiricama u kineskom vrhu između dve struje, uslovno nazvanih "liberalnom" i "konzervativnom", koje su, svaka sa svoje strane, pritiskale Denga Hsijaopinga. Na njemu je, kao i obično, bilo da, kao nesporni autoritet, donese presudnu odluku. U to vreme Kina je već ubirala bogate plodove politike ekonomskih reformi i otvaranja prema svetu, koju je krajem sedamdesetih proklamovao Deng Hsijaoping. U tom uzletu, kojim je Kina i tada impresionirala svet, bilo je zagovornika upuštanja u radikalnije političke reforme, uslovno rečeno "zapadnog tipa". O tome su, prema svim znacima, vođene duge unutrašnje debate u vrhu između onih koji su tvrdili da bi to ubrzalo napredak zemlje i onih koji su smatrali da, zbog potencijalne opasnosti destabilizacije zemlje, sa takvim riskantnim zaokretom ne treba žuriti. Deng Hsijaoping je na kraju dao za pravo potonjima i na svoja staračka pleća (1989. imao je 85 godina) preuzeo istorijsku odgovornost za brutalno slamanje studentske pobune. Osim već pokojnog Hua Jaobanga, sa kineske političke scene je u burnim junskim danima sišao i njegov naslednik na mestu generalnog sekretara partije Džao Cijang, kao i Hu, smatran zagovornikom "liberala" u kineskom vrhu i još neki rukovodioci.

Osim Kineza, krvavo gušenje mirnih demonstracija šokiralo je ceo svet, izazivajući buru protesta širom planete. Kina je stavljena pod ekonomske i političke sankcije, a nije bilo malo onih koji su joj predviđali sumornu perspektivu ("vlada koja puca u svoju omladinu nema budućnosti" - izjavio je, na primer, francuski predsednik Fransoa Miteran).

Deng Hsijaoping je, zajedno sa rukovodstvom na koje se u tom trenutku oslonio, sve to oćutao i - preživeo (biološki i politički). Što je još važnije, pođiveo je još dovoljno dugo da zaštiti svoju političku baštinu, ekonomsko reformisanje kapitalističkog stila i dalje otvaranje prema svetu, što je Kini, postepeno ali sigurno, vratilo rejting zemlje u usponu koja će, tvrde mnogi, obeležiti dolazeće stoleće. A tjenanmenski demokratski tutanj, obeležen krvavim znakom, u istorijskom je vrednovanju 1989. godine - kao jedne od prelomnih u ovom veku - ostao tek kao tragični kontrapunkt potonjeg sloma evropskog socijalizma i pada Berlinskog zida, koji su usledili samo nekoliko meseci kasnije. Naravno, i kao i nasilno prekinuti i nedosanjani san cele jedne generacije Kineza, u ono vreme dvadesetogodišnjaka.

Noć obračuna ..

"Centralni pekinški trg, koji je u nedelju ujutro bio odsečen neprobojnim zidom vojske sa svojim privremenim stanovnicima, studentima kojima je pod improvizovanim šatorima pružao utočište, ostao je usamljen poput nestvarnog ostrva. U nekoliko sati masakra nad golorukim Pekinžanima, pretvorio se u kolektivno gubilište na kome je kazna izvršena bez presude...

...Stanovnik Pekinga, 30-godišnjak koji je ovu noć strave proveo na Tjenanmenu, dospeo je tamo pre ponoći i nekako uspeo da pobegne oko 6 ujutro: "Svojim sam očima gledao kako vojnici pucaju po nenaoružanim ljudima, kako ljudi padaju i umiru oko mene", ispričao je potresen...

...U nedelju, dok se Peking po kišovitom i tmurnom danu nastojao uspraviti na noge nakon užasne noći, duž njegovih ulica još su ležali leševi. Na aveniji Čangan ostale su sravnjene sa zemljom barikade napravljene od čelične ograde koja najširu pekinšku aveniju deli na dve vozne trake. Pre nego što su "očistili" Tjenanmen, vojnici su prethodno temeljno raščišćavali prilaz. Na zapadnom delu avenije, kao svedoci pokušaja otpora, stoje kosturi spaljenih gradskih autobusa i trolejbusa; paleći ih, građani su se nadali da će zaustaviti tenkove..." (delovi novinskog izveštaja koji sam u nedelju 4. juna 1989. godine poslala iz kineskog glavnog grada) ...

Sudbine tjenanmenskih likova

Najveći broj studenata koji su u proleće pre deset godina rukovodili prodemokratskim pokretom sada je u inostranstvu. Neposredno nakon slamanja "kontrarevolucionarne pobune" za 21 od njih raspisane su policijske poternice. Međutim, ruka kineske pravde dosegla je samo tada 24-godišnjeg studenta, istorije Vang Dana (uhapšen istog leta u Pekingu), koji je svoje "odslužio", a od prošle godine živi u Americi. Godinama pre njega tamo je stigao i "broj 1" sa poternice, student ujgurske nacionalnosti Vuerkaiši, dok je devojka Čai Ling, takođe još 1989. godine, nakon višemesečnog tajnovitog putovanja po Kini izbegla u Francusku.