Formula 1 - Velika nagrada Brazila

Ponovo sve po starom

Poredak na cilju u Sao Paolu potvrđuje da su događaji na prvoj trci Formule 1 ipak bili u domenu one o "prvim mačićima koji se u vodu bacaju", odnosno da će i ove sezone glavnu borbu za titulu šampiona voditi Mika Hakinen i Mihael Šumaher

"Izašao sam iz krivine, prebacio u četvrtu brzinu i - ništa! Menjač je potpuno otkazao i pomislio sam da je trka za mene završena. Bio sam spreman da skrenem u travu pored staze i da šutnem i auto i kacigu, a onda su mi iz boksa javili - 'teraj dalje'! Kako je iznenada otkazao, tako je iznenada menjač ponovo profunkcionisao. Pao sam u poretku za dva mesta, ali na kraju sam ipak - dobio trku."

Ovako je aktuelni šampion Mika Hakinen opisao dramu koju je prošle nedelje preživljavao u trećem krugu trke na stazi Interlagos u Brazilu.

Već je znao da je njegov timski kolega Dejvid Kultard ostao na startu baš zbog menjača, a mora da je pomislio i na prvu ovogodišnju trku za Veliku nagradu Australije kada je iz istog razloga i on odustao i ostao bez bodova. Svemoćna elektronika ipak ga je spasla, jer ono što on nije znao sedeći u bolidu, znali su u Meklarenovom boksu prateći podatke o kolima na ekranima kompjutera.

Meklaren je još jednim potezom pomogao svom šampionu da što bolje sanira problem. Iako je zbog kvara izgubio tri kruga i svaku šansu za plasman, šefovi su Kultarda ponovo ubacili u trku, ali birajući pravi momenat.

Dobro procenjujući da im tada vodeći Barikelo u bolidu stjuart nije neki problem, tempirali su da njihov drugi vozač izađe baš ispred Šumahera kako bi ga zadržavao taman toliko da Hakinen povrati izgubljene sekunde i približi se Šumiju. Taktika se i te kako isplatila.

Dok se sve ovo dešavalo, tribine oko staze podsećale su na vreme kada je Brazil imao i slavio svog heroja - Ajertona Senu. Na hiljade zeleno-žutih zastava viorilo se u znak podrške Rubensu Barikelu koji je čitavog vikenda vozio sjajno. Na zvaničnom treningu plasirao se ispred Šumahera, odmah iza meklarenovog dvojca, na samom startu iskoristio je to što je Šumi morao da obiđe nepokretnog Kultarda, a sve do Hakinenovog problema bio je tik iza njega. Tajna ovako dobre pozicije Barikela bila je, videlo se potom, u odluci njegovog tima da primeni strategiju sa dva svraćanja u boks na promenu guma i dolivanje goriva.

Beli stjuartov bolid je bio lakši i brži, ali ipak nedovoljno da napravi značajnu prednost kojom bi parirao i objektivno boljim bolidima i strategiji jednog zaustavljanja koju su primenili meklaren i ferari.

"Žao mi je najviše navijača", rekao je posle trke Barikelo koji je zbog kvara na motoru odustao u 44. krugu. Neposredno pre toga je sjajnim potezom obišao Irvajna u ferariju koji je već bio u boksu i izbio na treće mesto sa dobrim izgledima da ga zadrži do kraja.

Trka je, međutim, već tada bila odlučena. Opet je taktika bila glavni faktor. Naime, Šumaher je sve vreme bio ispred Mike, pa i u trenutku kada je ušao u boks u 38. krugu (10,3 sek.). Hakinen je ostao na stazi još punih pet krugova. Upravo u tom periodu vozio je nekoliko najbržih krugova i povećao prednost sasvim dovoljno da u 43. krugu ode u boks (9,1 sek.) i izađe skoro tri sekunde ispred Šumahera. Do kraja trke - duplirao je tu prednost.

"Iako je Mika bio iza mene bilo je očigledno da je brži. Preticanje je, međutim, u Formuli 1 komplikovana stvar i siguran sam da na stazi ne bi imao šanse da me pretekne. Pretekao me je u boksu i ja potom nisam mogao ništa da uradim", rekao je posle trke Mihael Šumaher.

Nemac je ipak do kraja pretio Fincu nadajući se, kako je sam posle potvrdio, "da će, ako mu budem stalno za vratom, na meklarenu nešto otkazati". Ta računica je na trci u Brazilu bila pogrešna.

Dok je trajala borba za pobedu, neki drugi vozači su pokazivali zašto je Formula 1 među najvećim spektaklima na svetu. Žak Vilnev je startovao sa poslednje pozicije i - dok ga je BAR služio - sa 21. se probio u jednom trenutku čak na sedmo mesto! Žan Alezi je priznao da je okretanje na stazi u drugom krugu bila njegova greška, ali je potom obišao 11 bolida, vozio najbrži krug i pred samo odustajanje zbog kvara motora vodio oštru borbu sa Irvajnom za četvrto mesto. Bilo je i neizbežnih 'čukanja', poput onog u desetom krugu Dejmona Hila i Aleksandra Vurca, posle čega su obojica odustali, a Stefan Sarazin se sjajno držao u minardijevom bolidu-autsajderu kada je ("ni sam nemam pojma iz kog razloga", kaže) na početku ciljnog pravca izleteo sa staze, udario u ogradu i razbio auto.

Pa ipak, osim ferarija čija su oba vozača završila trku (Irvajn je bio peti), svi timovi koji ozbiljnije pretenduju na plasman ove sezone imali su polovičan učinak.

Edi Džordan može biti više nego zadovoljan Frencenovim trećim mestom.

Možda je prgavi Irac podelio i par samara tehničkom osoblju u boksu kada je video da se njegov tada jedini bolid na stazi zaustavlja u poslednjem krugu jer u rezervoaru nije imao ni kapi benzina! Srećom po njega, Hakinen i Šumaher su pre toga obišli za čitav krug sve ostale osim "žute ose", pa se Hajnc Harald Frencen ipak popeo na podijum. Frenk Vilijams je izjavio kako je zadovoljan četvrtim mestom Ralfa Šumahera, ali i dalje strepi zbog tehničkih problema koje ima Aleks Zinardi, a Prost "čipka" bod po bod, nadajući se i boljim plasmanima od šestog mesta koje je osvojio Olivije Pani. Stjuartov tim ove sezone ima i tehničku i finansijsku podršku auto giganta Ford, tvrdili su kako se neće ponoviti tehnički problemi iz prve trke, ali... Beneton, pak, skupo plaća ceh temperamentnih vozača.

Sada je na redu Evropa. I Meklaren i Ferari nagoveštavaju mogućnost da se u Imoli, na trči za Veliku nagradu San Marina, pojave sa novim bolidima. "Na najboljem smo putu da dostignemo sekundu prednosti koju imaju", kaže Šumaher. Ta sekunda će mu što pre i te kako trebati, ukoliko ne želi da se ponovi prošla sezona i da mu titula izmakne za šačicu bodova.

Košarka: Finale "Kupa Saporta" u Saragosi

Trener sa pet prstiju

Pobeda Benetona nad Pamesom uvećala je broj evropskih klupskih titula Željka Obradovića na "celu šaku", ali ne treba zaboraviti ni Mikija Vukovića koji je u evro-debiju svoj tim doveo do finala i korak od trijumfa

Njih dvojica - osam klupskih evro titula. Željko Obradović i Mihajlo Miki Vuković. Željko je tri puta bio prvak Evrope i osvojio dva Kupa kupova (uključujući i ovaj poslednji koji se od ove sezone zove "Rajmundo Saporta"), Miki je tri puta bio šampion Evrope sa ženskim ekipama, dok je Pamesu za tri godine doveo od drugoligaša do pobednika španskog kupa i finaliste jednog evro kupa u debitantskoj sezoni na međunarodnoj sceni. U utorak su u Saragosi bili rivali, ali iznad svega prijatelji. Jedna anegdota najbolje svedoči o tome.

U ponedeljak uveče bili su gosti u ponoćnom radio programu čuvenog sportskog voditelja Hose Marie Garsije. Prvo je govorio Vuković, a zatim je Garsija "prozvao" Obradovića:

"Da li si čuo šta je rekao Vuković?", pitao je Garsija.

"Naravno da sam čuo kad je pola metra od mene", odgovorio je Obradović.

Voditelj je, iskreno zaprepašćen, za trenutak ućutao. Nije mu bilo jasno da dva trenera, koji tog dana (već je bilo 01,00) igraju jedno finale sede zajedno u nekom baru i ćaskaju...

Iste večeri bili su na različitim klupama, sa crnim florom na svojim ionako tamnim odelima, koncentrisani na važnu utakmicu koja njihovim klubovima i njima samima donosi sportski prestiž, ali i pre i posle toga njihove misli bile su u Jugoslaviji, u njihovom rodnom Čačku (Obradović) i Kraljevu (Vuković), sa njihovim familijama, prijateljima, celim narodom koji već više od tri nedelje trpi neviđenu agresiju, ali je podnosi stoički.

"Pokušavao sam proteklih dana da sakrijem od mojih igrača kako se osećam, moja lična drama i drama moje zemlje ne smeju da utiču na rezultate kluba, na konferencijama za štampu nisam hteo da govorim o ekstra sportskim temama, ali sada hoću", rekao je posle trijumfa u finalu Željko Obradović, dodavši:

"To što se dešava u Jugoslaviji je svetska sramota koja nema nikakvo opravdanje. Posebno bih želeo da poručim španskom narodu kojeg veoma dobro poznajem jer sam četiri godine živeo u ovoj zemlji: verujte mi, niste ni dovoljno ni dobro informisani o onome šta se stvarno događa, do vas, uglavnom, stiže samo ono što NATO želi da stigne..."

Obradović je titulu posvetio svima u Jugoslaviji koji poslednjih nedelja strahovito trpe, ali nije zaboravio ni lepe reči za prisutnu udovicu Rajmonda Saporte:

"Imao sam sreću da upoznam Don Rajmonda, čoveka koji je mnogo učinio za špansku i evropsku košarku, i vrlo sam ponosan što je klub na čijoj sam klupi postao prvi osvajač trofeja koji od ove sezone nosi njegovo ime."

Nekoliko stotina italijanskih navijača bučno je proslavilo trijumf svog kluba, dok je oko 9000 fantastičnih sledbenika Pamese sa suzama u očima krenulo kući. Iza izveštača "Vremena" bilo je komentatorsko mesto "Mega Radija" iz Valensije, čiji je reporter, jedan mladić po imenu Huanho Muntaner, bukvalno ridao dok je prenosio ceremoniju proglašenja pobednika dok se sa tribina orilo "Pamesa, Pamesa", kao da je tim iz Valensije slavio... Slika je bila neverovatna, Obradović nije zaboravio da kaže:

"Navijači iz Valensije stvorili su neponovljiv ambijent, tokom celog susreta bodrili su svoje ne uputivši protivniku ni jednu jedinu ružnu reč. To je danas teško sresti i ostaje mi samo da poželim da svi navijači sveta slede ovaj primer."

Miki Vuković bio je ponosan i tužan. Ponosan što je njegov tim stigao do finala sa 17 pobeda i samo jednim (nebitnim) porazom, što je na debiju u Evropi pokazao da je dostojan elitnog evropskog društva i da sa njim treba računati i ubuduće.

"Izgubili smo zato što smo ušli u meč sa strahom, isuviše smo respektovali Beneton, razlika u iskustvu bila je ogromna. Međutim, pokazali smo visok moral i došli u situaciju da čak pobedimo. Ovaj tim je pokazao da ima budućnost i mi ćemo iz ovog više nego časnog poraza izaći moralno jači", rekao je Vuković.

Beneton je vodio svih 40 minuta, na poluvremenu 38:27, u 32. minutu čak sa 18 razlike 56:34, ali je na početku poslednjeg minuta semafor pokazivao 59:58 za Italijane, a lopta je bila u posedu igrača Pamese!

Na žalost navijača iz Valensije, Bernard Hopkins je izgubio loptu, usledio je faul nad Vilijamsom koji je pogodio oba slobodna bacanja i put ka pobedi bio je otvoren...

Prisutni španski novinari mogli su "uživo" da se uvere u to šta znači trener. Marselo Nikola, do letos igrač Barselone sa više nego traljavom poslednjom sezonom, igra ove godine briljatno. Bio je najbolji igrač finala, od apatičnog i izgubljenog igrača u "Barsi" postao je nosilac igre Benetona i iskreno priznaje da mu je odlazak u Trevizo "najbolja odluka u životu". Drugi primer je Tomas Đofresa, plejmejker koga je Obradović imao u Huventudu kada je 1994. osvojio titulu prvaka Evrope u Tel Avivu. Njegova karijera išla je otad samo nizbrdo: iz Huventuda u Malagu, iz Malage u Granadu, da bi letos ostao bez ekipe i otišao na Menorku u Drugu ligu. Tamo ga je pronašao Željko Obradović, doveo u Treviso i vratio u košarkaški život. U septembru je bio u Drugoj španskoj ligi, u aprilu je osvojio jedan evrokup sa 10 poena za 21 minut.

Treći Jugosloven u finalu bio je igrač Benetona, naš reprezentativac Željko Rebrača. Nije briljirao kao što zna (6 poena, 5 skokova, 3 rampe za 22 minuta), delimično zbog brzo nakupljenih penala, ali još više zbog opšteg stanja u kome se nalazi.

"Teško je igrati kada noćima ne spavaš, kada su ti misli u domovini, kada vidiš sve te stravične slike i pitaš se zašto i čemu... Trofej posvećujem hrabrom srpskom narodu koji već tri nedelje trpi vazdušne udare NATO-a."

Rebrača je pre desetak dana po drugi put postao otac (baš kao i nedavno Željko Obradović koji je dobio sina Đorđa), posle sina stigla je i kćer, ali najveća porodična radost pomućena je tragičnim događajima u Jugoslaviji.

U Minhenu samo Žalgiris "bez šansi"

Košarkaška evrosezona završava se iduće nedelje "fajnal for" turnirom u Minhenu. Učestvuju: Kinder - Timsistem i Olimpijakos - Žalgiris (to je program polufinala). Prognoza kaže da je samo (vrlo dobri) Žalgiris bez šanse da bude prvak Evrope. Zašto?

Nema nijednog Jugoslovena... U Kinderu su Danilović i Nesterović (mada sa slovenačkim pasošem), u Timsistemu je Jarić, a plej Damir Mulaomerović i trener Petar Skansi takođe su izdanci jugo basket škole, dok je Olimpijakos sasvim "naš": treneri Dušan Ivković i Milan Minić, igrači Dragan Tarlać, Milan Tomić i Dušan Vukčević, a iz istog "razreda" i Arijan Komazec, zvanično Hrvat.