Ispovest

Biciklista na mostu

NATO rakete i bombe ipak nisu toliko "pametne" da ubiju duh "kolateralnih", "slučajnih" i "neplaniranih" civilnih žrtava agresije. O tome svedoči i Zvonimir Breber (profesionalni "kompjuteraš", oženjen, sinovi Bor /10/ i Boris /8/), koji se zatekao na Mostu slobode u trenutku rušenja, 3. aprila uveče. Ovo pismo upućeno prijateljima ("Mostovljanima") objavljujemo sa njegovim odobrenjem, i uz najbolje želje za brz oporavak

Pa, jel´ vi znate da sam ja stara plačipička?

U bolnici mi Milica kaže: "Mostovljani me zovu, pozdravljaju te, ne znam više ni ko je zvao" - ja cmizdrim.

"Zvala te Beba sto puta" - ja cmizdrim.

"Lipa je zvala Ranka, on te zvao puno puta. Ko su oni" - pogađate...

Prve noći u bolnici, dok je Milica još bila na Kameničkoj strani, našao sam pored uzglavlja ceduljicu koja za mene još uvek predstavlja misteriju: "Anđele, neću svet bez tebe" - e, od onda sam definitivno dehidrirao.

Hvala vam, dragi Mostovljani. Da samo znate koliko je ovo obostrano - kad god su mi iz vidokruga u bolničkom krevetu zamakle one zanosne sestrice (a ja sav izlomljen, o nesreće!) "pisao" sam vam u mislima pismo. Onda bih, nezadovoljan crnilom koje iz njega izbija, "cepao" i "brisao", pa vam pisao novo.

Svaki dobar vic koji sam u bolnici čuo zazvonio mi je u glavi sa "ovo moram zapamtiti, da napišem Mostovljanima". Čak i juče, dok me je onako izmrcvarenog iz bolnice Milica dopremila, ja seo na krevet, dišem kao da sam upravo istovario kamion uglja, i počnem da se smejem jer se setim šta ću da vam napišem čim dohvatim tastaturu. Doš´o Lala pijan kući, seo na krevet (k´o ja upravo) i viče: "Soso! Na krevet! Diži noge!" Sosa sva srećna, ne pita za razlog toj iznenadnoj promeni, tako retkoj i dragocenoj, legla, digla noge - kad će Lala na to: "Ma, ne tvoje, moje noge diži na krevet!"

I tako se ja smejem k´o Frankenštajnovo čudovište sa svim ovim žicama u ustima, mislim na vas i... Evo me, najzad, da vam pišem.

Ali, da počnem od početka. Rođen sam 29. marta 1958. godine u selu.... Aaaajde, dobro, neću baš od tog početka. Šta ste mislili, da jedan tomahavk može da uništi moj smisao za zezanje?

Išao sam biciklom, sa novosadske prema kameničkoj strani. Pada polako noć, ispred mene biciklista, po neki auto projuri koliko god može brže... Žurim. Sirene još nisu svirale opasnost tako da milicija, koja dežura na mostu i brani da se prelazi dok je znak opasnosti na snazi, propušta ljude na most. Okrećem pedale, dahćem ovako mator konj na "trkačkom" biciklu koji sam sinu kupio i praktično prvi put vozim, što bi kaz´li, "ovo mu je vatreno krštenje". Zavidim onom biciklisti ispred mene što je odmakao toliko... Samo da pređem most...

Nnnjiiiiiiiiiiiiiiiiii - Sa desne strane vidim avion! U niskom, brišućem letu leti prema mostu!

Pomislio sam: "Mora da je naš dok se ne boji da leti tako nisko i nema upaljena svetla..."

A onda Kabbuuuuuuuummmmmmmmm!!!!!! Svetlo, belo-žuto, i potres!

Propadam. Zajedno sa ogromnom pločom mosta propadam ka zemlji. Misao: "Geleri!"

Bacam bicikl (vatreno kršten), sa sveže opranim gaćama, jer u Kamenici nemamo vode (sad nemam nikakvih gaća), sa mobilnim, sa softver cd-om... I, u vojničkom maniru, bacam se ka mostu, ali se i most baca ka meni!!! Kao štap koji je udario jednim krajem na zemlju a drugim poskočio, moj dragi most i ja se poljubismo za rastanak. Izbio mi je, postupkom nekog ko te voli a trapav je - a, brate, ima i par hiljada tona pa mu nije lako ni biti nežan - desetak zuba i slomio donju vilicu na par mesta. Pokidana cev vodosnabdevanja je pokušala, isto tako trapavo, da mi spere krv sa belog džempera i komadiće zuba što sam pljuckao kao na crtanom filmu, ali tim mlazom vode od skoro metar u prečniku, iako me je samo krajičkom dohvatila, jadnica me je samo pljusnula.

Misao: "Druga!" Svaki most, svaki objekat napadnut je sa dve rakete! Dolazi druga! "Beži!"

Krećem da se penjem uz tu betonsku krhotinu od stotinak metara, koja je donjim krajem u vodi i prema mostu, a ovim gornjim još uvek nad peskom, jer je to pravac kojim se udaljavam od sledeće eksplozije (koja je usledila, o kojoj znam sve jer je u bolnici do mene ležao snimatelj na TV Novi Sad Slobodan Savić, jedna ljudina od preko sto kila mesa, duše i duha, jedno divno spadalo koje kaže da žali - jer zna da rakete u nosu imaju kameru - što nije prekrstio ruke u onaj ne baš pristojan srpski u-laktu-savijeni položaj, već se bacio na zemlju kad je video da ide pravo na njega, i tako preživeo). Stižem do vrha, pogledam dole, a ono viiisoookooo... Odlučim se da ipak skočim, ali - da bih smanjio visinu sa koje ću pasti na zemlju - prvo se spustim da visim na rukama, otpustim se i... Ništa!

Kako ništa? Ko je pritisnuo pauzu na videu?

Pogledam gore a ono šipke od pokidane armature sa mosta probile moj sako i drže ga za rukave (i onako mi je bio tesan oko struka). ´Ajde, pentraj se ponovo gore, otkačinji rukave i skači. Dole komadi betonskih krhotina sa mesta gde je most pukao i - pri doskoku čoveka od 184 cm i 95 kila - popucaše kosti stopala. Desnog.

A-ha, sad sam ispod mosta. Ispod mosta? A ide druga raketa? Begaj!!! Trčim onako šepav i krvav dalje, dolazim do ograde Štranda, novosadskog kupališta koje se od momčića brani visokom ogradom sa duuugim šiljcima okrenutim na gore i - vidim da su svi izlazi zaključani. Treba preskočiti.... Moram priznati da sam se, iako su lalinski poslovično slabo korišćeni, uplašio za poneki deo svog tela dok sam onako šepav preskakao preko onih zaoštrenih šiljaka.

Zaustavio sam nekog momka, odvezao me je do bolnice, sam sam skakutao na levoj nozi dok su me sa strane razni medicinski radnici gledali poluzainteresovano, došao do prijemnog odeljenja... Noga u gips... Tri sata operacija u ustima, jer su morali žice gurati kroz desni da bi njima zavrnuli šinu za gornju vilicu (zuba skoro da nema), isto tako i za slomljenu donju, a onda gornju i donju šinu zavrnuli i pričvrstili jednu za drugu. Dva dana na maksilofacijalnoj klinici, onda na ortopediju, operacija noge, par dana tamo i - evo mene pored tastature i sa vama.

E, sad mi je već malo loše. Moram da prekinem i legnem, vrti mi se u glavi. Znate, ipak ja nedelju dana jedem samo na slamčicu, i to griz, mleko.... E, da! ´Oću da se razvedem od Milice!!! Znate li šta mi je juče uradila? Ispekla je dva jajeta na oko, malo istopljenog sira po njima, i sela da jede pored mene. Oooo, mati moja! Ali, iskupila se posle. Skuvala mi je takvu krem čorbu da ništa ukusnije nisam na slamku popio otkako znam za sebe.

Voli vas sve puno i još jednom vam se svima (neću pojedinačno, nekog ću izostaviti a volim vas sve) zahvaljujem što ste na ovu matoru bitangu mislili ovih dana. Drugi put ću vam pričati šta mi se u duši dešavalo dok sam ležao u bolnici. Ta priča ima znatno tamniju nijansu, a sad sam samo srećan što vas imam.