Pozorišne premijere

Drama sa zadatkom

Harvudov komad "Gosti" koji je šezdesetih godina pripadao korpusu avangardnih pokušaja raskrinkavanja sveta zasnovanog na alijenaciji i suludoj stvarnosti koja ljude otuđuje od vlastitog bića danas, na domaćoj sceni, postaje zastrašujuća metafora naše stvarnosti

Istoriju pišu pobednici. Ovu tezu, međutim, uveliko problematizuje sama povest čiji tokovi pokazuju da nije uvek moguće sa sigurnošću identifikovati pobednika. Jer, evidentni gubitnik već pedesetak godina docnije, u novim okolnostima, može steći status pobednika. Tek je, recimo, helenizam pokazao da su Grci, formalno gubitnici, u stvari porazili moćne Rimljane, da ne pominjemo naš slučaj s Nemcima koje smo dva puta tukli, da bi današnje stanje granica i globalna politička situacija ozbiljno doveli u sumnju rezultate Prvog i Drugog svetskog rata. Ili, kud se dede ono naše slavno i prkosno istorijsko "Ne!" iz 1948. godine? Pretvorilo se u "Njet" Amerima. Zato bi izgleda bilo ispravnije tvrditi da istoriju, uvek iznova, pišu najnoviji pobednici.

DRAMA KROZ ISTORIJU: Uostalom, to je na svoj način, potvrdilo i pozorište. Posle socrealističkih poratnih komada u slavu Staljina i Crvene armije kao oslobodilaca, nastupilo je vreme kada je domaća drama ezopovskim jezikom izražavala duboku sumnju u tadašnju zvaničnu verziju istorijske istine. Docnije je, koncem 70-ih i početkom 80-ih tzv. političko pozorište sasvim direktno postavljalo sve neprijatnija pitanja radikalizujući i teatarska sredstva kojima su ona postavljana. Po padu Berlinskog zida, umesto političkog, dobili smo politikantsko pozorište koje je, u skladu s mešanjem karata ispod stola i zakuvavanjem atmosfere koja je dovela do raspada SFRJ, a po modelu domaće verzije bulevarskog teatra, ponudilo pojednostavljenu sliku prošlosti objašnjavajući publici - pokatkad na način blizak interpretaciji povesti svojstvenom Broju Jedan - "pravu istinu" o našoj prošlosti. Pozorište je dobilo zadatak da "rehabilituje" i reinterpretira istoriju, bavilo se solunskim procesom Apisu i Crnoj ruci, istinom o odnosima između Srba i Hrvata tokom Drugog svetskog rata, otkrivalo je pravo lice Golog otoka, opisivalo surov obračun nove vlasti s vojvođanskim i inim domaćim seljacima i kulacima. U to doba nam je ponuđena i drugačija slika nekih istorijskih ličnosti - od Tita, Čerčila, Staljina i Lenjina, preko Draže Mihajlovića i Milana Nedića, do Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin. Pre samo nekoliko godina pozorišne, ali i TV drame su nas uveravale u ispravnost odluke generala Simovića da se Hitleru odlučno saopšti "Bolje rat nego pakt", te da ova parola nije izmišljotina komunista već Čerčilova direktiva. Ubrzo zatim, pojavile su se drame čiji su autori predstavili Nedića kao čoveka razapetog između pozicije časnog oficira i istinskog patriote, s jedne, i političara koji pristaje na kompromis s okupatorom da bi spasavao srpske glave, s druge strane.

NAJNOVIJE "ČITANJE" PROŠ LOSTI: Premijere izvedene u Beogradu prvih dana ovog rata takođe pokazuju na koje se sve načine promena istorijske perspektive, kao i sasvim nova iskustva, makar i indirektno, mešaju u recepciju pozorišne umetnosti. Čak i kada to nema (direktne) veze s politikom. Uzmimo za primer prvu beogradsku ratnu premijeru. Nekome je to možda nebitno, ali istoričari srpskog teatra će morati da uvaže činjenicu da taj status pripada izvođenju drame Ronalda Harvuda u režiji Anje Suše, s Milicom Mihajlović u jedinoj ulozi. Predstava nije pompezno najavljivana, a premijerno je odigrana u nedelju 4. aprila u Podrumu Ateljea 212. Slučaj je hteo da ovaj pisac našoj javnosti postane poznat kao dramski autor (a ne samo scenarista i voditelj TV serije) zahvaljujući premijeri u režiji Dejana Mijača u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, komadu koji se događa upravo za vreme Drugog svetskog rata i nemačkog bombardovanja Engleske, a bavi se, između ostalog, sudbinom pozorišta u ratnim uslovima. Komad je šezdesetih godina pripadao korpusu avangardnih pokušaja raskrinkavanja sveta zasnovanog na alijenaciji i suludoj stvarnosti koja ljude otuđuje od vlastitog bića. Danas, na domaćoj sceni, ova drama postaje zastrašujuća metafora naše stvarnosti, a grčevit pokušaj mlade žene da se odupre ludilu samoće, sada i ovde se pretvara u sliku klaustrofobičnog života izolovanog naroda koji se nada izbavljenju.

Primer drugi. Siniša Kovačević - komad koji je pre četiri godine u novosadskoj verziji i sjajnoj režiji Ljuboslava Majere, piscu doneo Sterijinu nagradu - nekoć realistički dramski prikaz jednog od mogućih aspekata tada aktuelnog, dramatičnog raspada SFRJ, priča o zastavniku JNA koji bira pogrešnu stranu u ratu za koji ga niko nije spremao, Slovencu koji se obreo u Beogradu gde je u svakom pogledu višak, a čija pozicija, na planu sudbine njegove porodice, generiše nove talase zla i nesreće, doživela je ovih dana drugo premijerno izvođenje. U Beogradu, s novom podelom u Pozorištu "Moderna garaža" Brace Petkovića. Na onim mestima gde je publika ranije plakala, sada se, pogotovo mlađi gledaoci, smeju. Dramska težišta se danas nahode u drugim tačkama, a pojava sina kojeg beda prognaničke porodice vodi u kriminal, što je nekada imalo tragičku dimenziju, danas deluje kao banalna ilustracija prestoničke stvarnosti. Kovačevićevo parodiranje srbovanja koje je svojevremeno, dok je besneo rat u Bosni, delovalo provokativno, izgubilo je prvobitnu oštricu. Sada se rat preselio ovamo, na trgovima i mostovima gradova u ovoj zemlji izlivi nacionalnih osećanja, blagodareći podršci medija, imaju drugačiju konotaciju, zadržavajući, dakako, osnovni predznak.

A SUTRA: S druge strane, sada će nam, po svoj prilici, Istorija opet nametnuti diktat, jer vremena i prilike su se promenili. Novi pobednici će uskoro na drugačiji način sagledavati povest objašnjavajući kako je došlo do svega ovog što nam se danas dešava. Ponovo će nam biti promenjeni saveznici, revalorizovan značaj nekih ličnosti, dojučerašnji izdajnici se preobraziti u patriote, a nekadašnji heroji će postati ličnosti komedija. Biće, kao i uvek, onih koji će se u toj gužvi zapitati ko je tu lud, a valjda će biti i onih koji će se dosetiti razlike između istoriografije i poezije, poglavito dramske, o kojoj je pisao Aristotel tvrdeći da je zadatak istoriografije da se bavi posebnim dok se drama bavi opštim. A to opšte su u svojim delima najbolje sagledali klasici poput Eshila, Sofokla, Evripida, Šekspira, Molijera, Sterije... Njima nam se, dakle, valja vratiti. Naravno kada za to nastupi pravi čas, kada Istorija svari svu ovu krv, a život apsorbuje ovoliku mržnju, kada agresivnost i zlo u koje smo uronjeni otupe svoje oštrice. I, napokon, kada budemo mogli da se istinski posvetimo pozorištu.

Salon arhitekture

Graditelji i rušitelji

Tema ovogodišnjeg 22. salona arhitekture jeste "Gradnjom protiv rušenja". Nametnuta je bombama. Na otvaranju u Muzeju primenjene umetnosti, 5. aprila, izlagači su izjavljivali da se ovako naslovljenom izložbom bore svojim oružjem za ideju građenja. Arhitekta Dragan Živković, kustos Muzeja i već 11 godina autor Salona, temu objašnjava pojavom da "Graditelji u neposrednom prisustvu Rušitelja najbolje osećaju suštinu svog stvaralačkog čina."

Na Salonu učestvuje 150 autora sa 110 radova. Ovaj broj, neočekivan čak i za mirnodopske uslove poslednjih nekoliko godina smanjene platežne moći pa dakle i produkcije, po rečima Dragana Živkovića, doživljen je kao slika sadašnjeg duha u zemlji. "Ispostavilo se da mi gradimo dok oni ruše. Intrigantno je šta ljude tera na rušenje. Mora li se rušiti da bi se ostvarila pobeda? Zar ta vrsta ratovanja nije anahrona u današnjim uslovima, u humano vreme i vreme diplomatije? Ne vidim da se stvari mogu rešiti rušenjem. Bez ikakve fraze, ali ja sam ubeđen u rezultat 4:0 za graditelje protiv rušitelja, rezultat koji smo istakli na ulazu u izložbu. Beograd je u ovom veku rušen 1915. godine, 1941, 1944. i, evo, ove godine. I, šta se dešava: posle svake te četvrtine Beograd se ispočetka gradi, pa bude veći, i u svakom slučaju drugačiji nego što je bio. To je neki paradoks, uvek posle nekog lošeg, crnog, izlazi obogaćen za to crno iskustvo. Još je jedna činjenica interesantna: 11. aprila se navršilo 132 godine od kako smo Beograd preuzeli od Turaka. Za to kratko vreme, od kasabe, grada po islamskom modelu, pretvoren je u nešto dijametralno suprotno, u novi, moderan grad, uprkos svim lomovima i krševima. Ukratko, istorija uči da na taj spregnuti proces rušenja-građenja treba gledati filozofski. Znam da je takav stav veoma neprijatan kad si u epicentru toga i osećaš kako te zasipaju bombe, gledaš kako neki ljudi ruše neke tvoje slike. Ali, zato, postoji i saznanje da će doći neke druge gradnje i buduće kuće, i to je ono što greje dušu."

Salon arhitekture je informacija o najnovijim i najboljim konceptima, projektima i realizacijama u struci. Ovogodišnja slika je šarena, od sportskih hala, impozantnih zgrada, privatnih vila, crkvi, letovališta... "Cepter", kuća koja je prošle godine dobila nagradu Salona, ove je prikazala mali opus, pet radova: enterijeri Dušana Tešića sa Salona u Milanu i Monte Karlu, eneterijer Pošte 6 u Beogradu i Opere "Madlenijanum" u Zemunu, i Poslovna zgrada u Moskvi arhitekte Zorana Lazovića. Novina ovog Salona jeste nekoliko projekata i realizacija privatnih kuća. Svetlan Lekić je autor Kuće porodice Filimanović na Dedinju, Mustafa Musić vile na Senjaku u Čolak-Antinoj 10, a po projektu Svete Todorovića i Jelene Ercegovac-Todorović urađena je Kuća na Voždovcu porodice Jevrosimović, ali i sve što je u njoj: od viljuške, preko fotelje i kreveta do lustera. Na Salonu su i četiri crkve koje je Ljubiša Folić projektovao na Kosovu i Republici Srpskoj. Šarenilu izloženih zadataka doprinose enterijeri: kafić Bogdana Slavice, Svete Martinovića i Đorđa Geca; sjajna minijatura Ružice i Dragana Stamenović; butici Antonijete i Dejana Babovića; stanovi Radmile i Aleksandra Spajića... Izložen je projekat laureata konkursa Terazijske terase Karoline Damjanović, Zorice i Borisa Penušlijski, zatim Sportske hale "Čair" u Nišu arhitekata Jovanke Lalić i Hranislava Dimitrijevića, pokazani su radovi pančevačkih arhitekata, deo Savetovanja AUPA, koje petu godinu animira i žitelje i stručnjake i znači svojevrsnu brigu o gradu. Projektni biro "Ratko Mitrović" učestvuje sa tri konkursna rada od kojih su dve prve nagrade a jedan je projekat za Rusiju. Raznovrsnost izložbe čine i projekti restauracije Zemunske gimnazije, Kriminološkog instituta i hotela "Nacional" Mirjane Dedić-Nikitović, Svetlane Ivančević i Zorana Jakovljevića. Projekat tek diplomiranih arhitekata Nađe Miodragović, Marije Krtinić i Ljubice Bulatović, jedan je od deset najboljih od hiljadu iz Fondacije Mis van de Roi...

Ovogodišnji Salon arhitekture, koji neki zovu prvi ratni a neki poslednji u ovom veku, trajaće i tokom maja. Razmišlja se da na kraju, kao deo Salona, bude organizovana izložba objekata srušenih u ovom ratu.