Pretpostavke novog "Balkanskog Maršalovog plana"

Bankari umesto bombardera

Raznovrsne zapadne inicijative da se u neki novi balkanski mirovni kompromis ugradi i veliki program ekonomske pomoći regionu polaze od notorne teze da je rat skuplji od svakog drugog rešenja

Odmah posle zapaženog članka u londonskom "Gardijanu" (5. aprila), u kome se stratezima NATO napada na SRJ neuvijeno prigovara što se nisu pozabavili ekonomskim posledicama sukoba na Balkanu i što još nijedna reč nije progovorena o "preorijentisanju na subvencioniranje regiona sa vojnih troškova na stranu pomoć, oproštaj dugova i uspostavljanje normalnih uslova za trgovinu", pojavio se i takozvani nemački plan, u kome upravo program ekonomskih ulaganja na Balkan ima jedno od ključnih mesta. U prilog takvom smeru međunarodne akcije idu i mnogobrojne vesti o ogromnim ekonomskim štetama koje je NATO bombardovanje indirektno već nanelo svim ostalim balkanskim zemljama. Pod pritiskom sve glasnijih zahteva ovih zemalja za kompenzaciju direktnih i indirektnih ratnih troškova i uz sve veći pritisak domicilnog javnog mnjenja, postepeno se na Zapadu obnavlja teza da se umesto bombardovanja danas jedne, a sutra neke druge destabilizovane balkanske države, mora graditi ozbiljan program obnove i razvoja celog Balkana koji bi, ma koliko bio skup, ipak bio jeftiniji od rata i koji bi dugoročnoj stabilnosti vodio sigurnije od svakog vojnog programa. Mnogi analitičari su takav program ponovo nazvali "novim Maršalovim planom", što je već postala uobičajena šifra za svaki multilateralni ekonomski program pomoći motivisan strateškim političkim ciljevima.

Priča o Maršalovom planu počela je da se plete u proleće 1947. godine, kada se tadašnji američki državni sekretar za inostrane poslove Džordž Maršal vratio s moskovskog sastanka Veća ministara inostranih poslova (28. aprila) na kome je stekao utisak da dojučerašnji saveznici Rusi nisu skloni zajedničkom evropskom pristupu, te da su politički zainteresovani za ekonomsku propast Zapadne Evrope, koja se veoma sporo, gotovo nikako oporavljala od ratne katastrofe. Po Maršalovom mišljenju, Staljin je smatrao da loše poratne prilike idu na ruku već snažnim komunističkim partijama u Francuskoj i Italiji, te da je to prilika da se sovjetski uticaj proširi na celu Evropu. Obraćajući se naciji po povratku s puta, Džordž Maršal, stari general, nekada ađutant čuvenog Džona Peršinga, a tokom Drugog svetskog rata načelnik američkog generalštaba, založio se za samostalnu akciju SAD u Evropi, te je preko radija rekao: "Dok se lekari konsultuju, pacijent umire."

Odmah je oformljen Štab za planiranje politike sa Džordžom Kenanom na čelu (5. maja), a taj štab je već 23. maja, uz sugestije Dina Ačesona i drugih funkcionera Stejt departmenta, formulisao koncepciju integralnog američkog pristupa državama Zapadne Evrope: "Program za koji se od naše zemlje traži podrška mora biti zajednički, plod dogovora više evropskih naroda... Molba za našu podršku programu mora biti zajednička molba grupe prijateljskih naroda, a ne niz izolovanih i individualnih apela." Iz taktičkih razloga Kenan je Maršalu sugerisao da se ponuda podnese celoj Evropi, dakle i onoj grupi od devet zemalja "narodne demokratije" u Istočnoj Evropi koje su već bile okupljene oko Kremlja. Jer, kako je rekao Kenan, "ako će neko deliti evropski kontinent neka to učine Rusi svojim odgovorom, a ne mi svojom ponudom". Američka ponuda oglašena je 5. juna 1947. godine u govoru koji je Džordž Maršal održao na univerzitetu u Harvardu.

Maršal je u tom govoru objavio spremnost SAD da "pomognu evropskom svetu da stane na put obnove", te da "mora biti postignut neki sporazum između zemalja Evrope u pogledu potreba koje nastaju u postojećem položaju i one uloge koje će te zemlje uzeti na sebe, da bi svaka mera koju vlada SAD može preduzeti bila na odgovarajući način ostvarena". On nije krio da se ponuda iznosi zbog toga što "tornjevi Kremlja bacaju dugu senku na mnoge zemlje". Otuda i nije čudo što je na Pariskom savetovanju (2. jula) Vječeslav Molotov energično odbacio Maršalovu ponudu. Međutim, poziv iz Vašingtona prihvatilo je 16 zemalja Zapadne Evrope, pa se na licu mesta prešlo na formulisanje iznosa potreba. Prvo se došlo do 29 milijardi dolara pomoći u toku naredne četiri godine (da bi se danas stekla predstava o visini ovog zahteva, sumu bi, po mišljenju naših ekonomista, trebalo pomnožiti sa najmanje pet, a najviše sa osam). Amerikancima je to bilo previše, pa je zahtev spušten na nešto preko 20 milijardi dolara. U poslanici Kongresu, predsednik SAD Truman je za program pomoći zatražio 17 milijardi dolara, a ona je pravno uobličena preko Foreign Assistannce Act, od 3. aprila 1948. godine. Tokom naredne četiri godine realizovana je podrška od oko 13 milijardi dolara (prema nekim izvorima 10,2 milijardi dolara). Oko 27 odsto ovih sredstava dobila je Velika Britanija, 21 odsto Francuska, 11 odsto Italija, 9,5 odsto SR Nemačka, 9 odsto Holandija, itd.

Staljinov bes prema celoj ovoj operaciji izazvalo je naročito formiranje dve institucije za realizaciju Maršalovog plana. Reč je o Organizaciji za evropsku ekonomsku saradnju (poznati OECD) u Parizu i o vašingtonskoj Economic Cooperation Administration (ECA), sa administratorom Polom Hofmanom na čelu (koji je, inače, ranije bio šef kompanije koja je tokom rata Rusima slala čuvene kamione Studebeker). OECD je Molotov nazvao "rukovodećim komitetom" koji može da se meša u unutrašnje poslove evropskih zemalja, a administrator Hofman je i u američkoj štampi ocenjen kao mogući "rukovodilac međunarodnih poslovnih odnosa" ("Vorld riport"). Kremlj je naročito skretao pažnju na tačku zakona o ECA, u kojoj se američkom administratoru daje ovlašćenje da "zabrani izvoz ma kakve robe određene za ma koju evropsku zemlju koja ne sudeluje u planu, ako SAD ne daju izvozne dozvole tim zemljama za tu robu ili živežne namirnice u interesu svoje nacionalne sigurnosti".

Prema ruskoj političkoj brošuri o "Maršalovom planu u svetlu stvarnosti" iz 1948. godine, koju je napisao Aleksej Leontjev, taj plan "ne slaže se ne samo s nacionalnim suverenitetom nego i naprosto sa čuvanjem nacionalnog dostojanstva slobodoljubivih naroda koji odbijaju ma čiju težnju za svetskim gospodarstvom". Zvanična sovjetska ocena Maršalovog plana bila je da je on "novo izdanje suludih hitlerovskih planova svetskog gospodarstva" te da narodi koji su se borili protiv fašizma "nemaju namere da podmetnu šiju pod jaram novih prekookeanskih gospodara", jer "znaju da su snage demokratije ogromne i da od njihove zbijenosti, aktivnosti i budnosti zavisi da se čovekomrzački planovi imperijalističke reakcije osude na propast".

Zapadnoevropski političari, a naročito ideolozi evropske integracije, mislili su drugačije. Tako je predsednik francuske vlade i otac EEZ-a Robert Šuman Maršalov plan nazvao "najvećim poduhvatom ljudske solidarnosti za koji je ikada znala evropska povest".

Kako se tadašnja partizanska Jugoslavija postavila prema američkom planu za Evropu. Bilo je to još vreme velike ideološke i državne prisnosti sa Sovjetskim Savezom, pa je Molotov u Parizu mogao taj plan da odbije i u naše ime. Zvanično, Josip Broz Tito je odbio Maršalov plan jer Jugoslavija nije učestvovala na Pariskoj konferenciji, pa ne može prihvatiti plan u čijoj izradi nije učestvovala.U pratećoj propagandi odbijanje je obrazloženo opasnošću od stranog mešanja u naše unutrašnje stvari. Kasnije, kad je došlo do razlaza sa Staljinom, Tito je još nekoliko puta odbio da formalno uđe u ovaj projekat. Čak i kada je pod pritiskom Informbiroa jugoslovensko vođstvo počelo da se okreće zapadu, zadržalo je alergičnost na taj plan.

Na primer, kada je na jednoj večeri u Beogradu 1950. godine britanski ambasador Čarls Pik upitao našeg zamenika ministra inostranih poslova Vladimira Popovića zašto, kad već tražimo ekonomsku pomoć, jednostavno ne pristupimo Maršalovom planu, ovaj je odmah gotovo demonstrativno napustio trpezu i o ovom slučaju diplomatskog ucenjivanja i pritiska izvestio Politbiro. Na toj sednici Politbiroa, u vezi s tim slučajem i u vezi sa američkim prigovorom zbog toga što je DFJ priznala Severni Vijetnam, rešeno je da Tito, u govoru u Užicu, odbaci sve spoljne pritiske, kako sa Istoka tako i sa Zapada: "... mi nećemo uzeti te mašine, a priznaćemo državu koju moramo priznati, jer to je u našem interesu, u interesu socijalizma u našoj zemlji... Mi ćemo radije hodati i goli toliko dugo dok ne stvorimo sopstvenim snagama ono što nam je potrebno. Jer dosledna principijelnost, prije ili kasnije, bogato nagrađuje onog koji se nje neprekidno drži" ("Borba" od 19. februara 1950). Poslednji put Tito je bio u prilici da formalno uđe u Maršalov plan krajem 1951. godine, kada je od SAD tražio hitnu pomoć u hrani, ali je radije uzeo kredit iz programa vojne pomoć (MDAP) nego pomoć od administracije Maršalovog plana (ECA). Zapravo, znatna američka pomoć stalno je priticala Jugoslaviji, ali je ona uporno ostala izvan evropske dimenzije Maršalovog plana.

Istoričari se danas slažu da je posleratni program "zaprečavanja komunizma", nazvan "Trumanova doktrina", praktično opredelio i stvaranje Maršalovog plana, kao i potonje osnivanje NATO alijanse. Darko Bekić u svojoj studiji "Jugoslavija u hladnom ratu (1959-1955)" prvo citira mišljenje Milejkovskog da je "svrha Maršalovog plana bila da u Evropi stvori velike armije za sukob sa Rusijom", ali ističe da je ocena Žan-Pol Sartra bila realističnija, te da je taj plan "otkrio neugodnu istinu: SAD su odmah mogle priteći u pomoć tim siromašnim ili uništenim zemljama Evrope, dok SSSR još nije imao sredstava da ih opremi; ... nesposobna da odgovori na izazov, sovjetska vlada je imala ili da napusti svoje saveznike ili da ih silom zadrži". Očigledno je bio izabran ovaj drugi put.