Bliski istok

Glasajte za Arafata

Svi mediji izvestili su o odlaganju proglašenja nezavisne Palestine. Istovremeno, tradicionalno interesovanje za predizborne poruke političkih partija gotovo da ne postoji

Vanredni opšti izbori u Izraelu, zakazani za ponedeljak 17. maj, odavno su premašili lokalne okvire. Jevrejska država, causus belli arapskim susedima, okupator "bezbednosne zone" u južnom Libanu, potpisala je oktobra prošle godine istorijski mirovni sporazum sa palestinskom manjinom, u Vaj Riveru (Merilend, SAD). Posle brojnih tehničkih poteškoća pri ratifikaciji i početnim fazama implementacije, sporazum će se za deset dana prvi put naći pred narodom.

Dva glavna izborna bloka, konzervativni Likud i laburistička Avoda, i 31 manja partija bore se za mesto premijera (glasači direktno biraju šefa vlade), 120 mandata u parlamentu, Knesetu, po proporcionalnom sistemu, kao i preko 200 lokalnih veća, od kojih bar deset na teritoriji Palestinske samouprave. Kada se sabiranje glasova okonča, pošto je malo verovatno da će iko osvojiti poverenje više od polovine od tri miliona i sedamsto hiljada registrovanih birača, počeće formiranje koalicija. Ako se uzme u obzir da su prošli sastav Kneseta činili predstavnici 16 stranaka, a ovog puta debituju pristalice legalizacije marihuane i kockanja, postizborne kalkulacije mogle bi dovesti do potpunog haosa.

MARKETINŠKI PLANOVI: Kampanje su zvanično startovale prošlog ponedeljka promocijom televizijskih spotova. Jedini kandidati za mesto premijera, sadašnji predsednik vlade Benjamin Netanijahu ispred Likuda ("Preporod") i njegov rival Ehud Barak iz Avode ("Rad"), posvetili su se gotovo svim temama, od bezbednosti države, do socijalnih pitanja. Ipak, stiče se utisak da izbori, u stvari, odlučuju o budućem odnosu Izraela prema Palestincima. Netanijahuov spot tako prikazuje senku figure koja čeka u tami zatvorske ćelije, brojeći dane kredom na zidu. Uznemirujući glas, praćen muzikom, saopštava da je neko nestrpljiv da vidi izborni poraz aktuelnog premijera. Kamera fokusira lice palestinskog vođe Jasera Arafata, implicirajući da on podržava opozicione laburiste, koji su započeli mirovni proces 1993. godine. Iako su čak i lešinari na grani (vrapci teško da se uklapaju u izraelski scenario) shvatili da je premijer Netanijahu bazirao svoju kampanju na protivljenju implementaciji sporazuma Vaj River, marketinški genij kao da zaboravlja ko je stavio potpis u Merilendu.

Laburisti se možda ne stide Arafatove podrške, ali ni njihov plan nije bez falinki. Moše Gaon, glavni medijski strateg Avode, utvrdio je nedavno kako je svega osam odsto birača neodlučno, od čega pola neće glasati, pa će oni ciljati na preostalih 15.000. Izraelski izbori se nikada nisu završili nečijom ubedljivom pobedom. Tesno je verovatno najbolji opis rezultata. Poslednji put, 29. maja 1996. godine, Netanijahu je osvojio 50,4 odsto, a bivši premijer Šimon Peres 49,4-0,1 odsto glasova proglašeno je nevažećim.

PALESTINCI U ŽIŽI: Situacija je, tri godine kasnije, potpuno drugačija. Tek 42 odsto izraelskih domaćinstava je prve večeri videlo predizborna marketinška ostvarenja, da bi u utorak procenat pao na 26. Tradicionalno interesovanje za predizborne poruke političkih partija gotovo da ne postoji, čime je doveden u pitanje i do tančina proračunati laburistički plan. S druge strane, svi elektronski mediji i nacionalni dnevnici izvestili su prošlog četvrtka o odluci Centralnog veća Palestinske oslobodilačke organizacije o odlaganju proglašenja nezavisnosti.

Prema rečima Salima Zanuna, predsedavajućeg CV PLO, 124 člana saglasila su se da o nezavisnosti raspravljaju posle objavljivanja rezultata izraelskih izbora. Veruje se da je ovaj potez Palestinaca usmeren na dobijanje podrške međunarodne zajednice za kasniju secesiju, pravo izmicanje stolice Netanijahuu i njegovom Likudu, koji su veći deo kampanje bazirali na očuvanju teritorijalnog integriteta. CV PLO nalazi se u permanentnom zasedanju, a generalna skupština održaće se, verovatno, sredinom maja. Do tada, novoizabrani komitet će pokušati da uz pomoć generalnog sekretara Arapske lige Esmata Abdela Megida napravi nacrt budućeg ustava Palestine. Veće je, takođe, ovlastilo osamnaestočlani Izvršni komitet da razmotri pisma koja je Arafat primio od Evropske Unije i SAD. Palestinski lider je, u zamenu za odlaganje proglašenja nezavisnosti, dobio podršku EU za secesiju u narednih godinu dana, kao i do sada najveću podršku Palestinskoj samoupravi od predsednika Klintona. Bela kuća je saopštila da priželjkuje zaključenje konačnog sporazuma do 2000. godine, mada Izrael insistira da ne sme biti vremenskih ograničenja za trajanje mirovnih pregovora.

Rokovi, kao neprijatna stvarnost, stoje pred očima svih Izraelaca, ponajviše političara. Dok manje stranke i mnoštvo nezavisnih kandidata raspravljaju o komunalnim, verskim i imigrantskim problemima, opozicioni lider Barak mozga kako da rastuću nezaposlenost i pad socijalne sigurnosti pretvori u izbornu pobedu, a premijer Netanijahu ima svega deset dana da glasače ubedi da je baš on najveći protivnik mirovnog sporazuma koji je lično potpisao. Istovremeno, elektorat (prefinjeno ime za rulju koja odlučuje o tome čija će supruga u naredne četiri godine razbacivati novac poreskih obveznika) mora da razmotri šta to Likud i Avoda, iako su obe partije potpisivale neke mirovne sporazume koji Izrael čine sve manjim i manjim, imaju protiv Arafata, ozloglašenog teroriste, ali i simpatičnog starca sa karo maramom na glavi.

Američko - kineska špijunska afera

Tajvanska veza

Jedan senator je uporedio ovaj slučaj sa aferom iz 40-ih, kada je Klaus Fuš, takođe naučnik u Los Alamosu, odavao tajne Sovjetima

Ni špijunske afere nisu ono što su nekad bile, ili bar nisu onakve kakvim su se činile u filmovima o Džemsu Bondu. Bez obzira na činjenicu da američki nuklearni naučnik tajvanskog porekla Ven Ho Li, trenutno u središtu špijunskog skandala koji preti da zada težak udarac Klintonovoj administraciji, ne vozi brza kola, ne poznaje borilačke veštine i ne

barata vešto svim mogućim oružanim napravama - uzbuđenja ne manjka. Sve što je naučniku Liju iz uglednog nuklearnog istraživačkog centra Los

Alamos bilo potrebno da bi zainteresovanoj strani doturio važne podatke

vezane za nuklearnu tehnologiju jeste pristup poverljivim podacima i kompjuter.

Odmotavanje špijunskog klupka, međutim, dovodi američku administraciju pred neprijatno saznanje da su ne samo brižljivo sakupljena i čuvana istraživanja vezana za najmoderniju nuklearnu tehnologiju odlazila na pogrešno mesto već da je Ven Ho Li neometano odavao podatke više od deset godina. To ukazuje na sledeću neprijatnost: ako je toliko vremena bilo potrebno da se ovaj konkretni skandal razotkrije, koliko sličnih afera nije razobličeno, niti špijuna uhvaćeno? Drugim rečima, ako je Ven Ho Li više od decenije neometano mogao da odaje najosetljivije tajne nukleranoj sili kao što je Kina, i da ostane neprimećen, da li će američka javnost saznati za slične poduhvate koji traju u ovom trenutku tek mnogo posle 2000? Iako, znači, slučaj Li ne izaziva uzbuđenja slična onima koja gledamo na filmovima, žmarci ipak podilaze američke građane, ako se imaju u vidu trapavost i nesposobnost kontraobaveštajne službe SAD.

Aferu oko dostave podataka o najsavremenijoj nukleranoj tehnologiji kineskoj vladi razotkrio je američki dnevnik "Njujork tajms" početkom marta ove godine. "Sranje!", otelo se američkom sekretaru za energetiku Bilu Ričardsonu kad je kontraobaveštajna služba krajem marta potvrdila navode "Njujork tajmsa".

Republikanska opozicija demokratskoj administraciji, međutim, čak je manje birala reči, jer se otkrilo da FBI već tri godine neuspešno pokušava da utvrdi da li je Li odavao podatke o najsavremenijoj bojevoj glavi W-88 kineskoj vladi. Republikanci su nanovo zadobili priliku da Klintonovu administraciju dočekaju na nož, samo nekoliko meseci posle završetka dugotrajne i mučne afere Luinski. Demokrate su se pravdale činjenicom da afera seže još u doba republikanske vlade, i da je krivica Reganove i Bušove administracije što na vreme nisu otkrile problem mnogo veća.

No, kako se pokazalo, ovakva odbrana je bez uporišta, jer je FBI otkrio da je najveći deo informacija Li doturio Kini tokom 1994. and 1995, i da je sve to vreme, zbog svog ugleda i položaja u istraživačkom centru, imao pristup najpoverljivijim tajnama.

Ričardson je priznao da je značaj podataka kojih se kineska vlada domogla ogroman, ali je upozorio da još nema jasnih dokaza da je Kina te podatke dobila od Lija. Pedesetdevetogodišnji Ven Ho Li, mirni čovek iz komšiluka, uporno negira sve optužbe. No, republikanci ne prestaju s pritiscima na demokrate. Jedan senator je uporedio ovaj slučaj sa aferom iz 40-ih, kada je Klaus Fuš, takođe naučnik u Los Alamosu, odavao tajne Sovjetima. Čak su i neke demokarte priznale da Klintonova administracija nije posvetila dovoljnu pažnju celom slučaju i da je postupak bio pun propusta.

Iako je zasad nemoguće utvrditi da li je Li zaista kriv, istraga je utvrdila da je neko imao pristup njegovom kompjuteru, odakle se većina informacija i izlila. Reč je najpre o jednačinama kojima se opisuje dejstvo nuklearnih eksplozija. To kinesku vladu praktično oslobađa posla da isprobava glavu W-88, o čijoj izradi već poseduje specifikaciju.

Kinesko zadovoljstvo ovim podacima je utoliko veće što je krajem 1996. potpisala sporazum o zabrani nuklearnih proba.

Duh je izašao iz boce, jer sada Kina može da vuče poteze, trgujući podacima sa zainteresovanim vladama u Pjongjangu ili Tripoliju, na primer.

No, misterija i dalje obavija Lijev slučaj, koji je zapao za oko FBI-u još

1982, kada su specijalni agenti prisluškivali Lijev razgovor sa drugim naučnikom sa Tajvana osumnjičenim za špijunažu. FBI je tada zatražio da se Li podvrgne detektoru laži, koji je ovaj prošao bez ikakvih probelma.

Dok prevremeno penzionisani Li pobija sve optužbe, administracija nije u stanju da popravi štetu. Mnoga neprijatna pitanja se nameću: zašto FBI nije pratio protok informacija sa Lijevog kompjutera od trenutka kada je posumnjao da cure poverljive informacije? Zašto su pravosudni organi odbili zahtev FBI-a da Lija stavi pod prismotru?

Bez obzira na to kakve odgovore Bela kuća nađe na ova pitanja, Klintonova administracija moraće za propuste da plati visoku cenu, naročito ako se ima u vidu da ni "Čajnagejt" nije do kraja raspetljan. Naime, ovaj skandal razotkrio je da se iz trgovinskih transakcija sa Kinom jedan deo novca nelegalno slivao u fondove za kampanju predsednika Klintona i demokrata.