Slike iz izbegli�tva

Srbi u Budimpe�ti

U prethodnim ratnim iskustvima uvek smo se �udili za�to izbeglice iz Bosne ili Hrvatske stalno prepri�avaju iste stvari. �inilo nam se da vode beskorisne razgovore koji ih uni�tavaju i ne daju im da krenu dalje. I trodnevno pe�tansko iskustvo nas je uverilo da je to zapravo jedini na�in da se pre�ivi

Pod kraj pro�le nedelje na grani�nom prelazu Kelebija mimoilaze se dva beogradska autobusa. Jedan prelazi ma�arsku rampu, drugi jugoslovensku. Oba su puna putnika a operacija grani�ne kontrole traje u najboljoj varijanti dva sata. Ma�arski carinici nisu ba� zainteresovani za one �to napu�taju njihovu zemlju: rutinski pregledaju paso�e, lupe pe�at i ustremljuju se na autobus koji dolazi iz Jugoslavije. Tada sledi ve� komplikovanija operacija: putnici vade sve stvari iz autobusa, kese, kofere, torbe, pucaju rajsfer�lusi, stvari iz prenatrpanih baga�a po�inju da se rasipaju po plo�niku. Carinici pedantno trkelji�u autobus, i uz pomo� voza�a �iji je obavezan pribor veliki �rafciger, otvaraju sve autobuske pregrade, zaviruju pod siceve. Samo oni znaju �ta tra�e. Narod �uti, otvara torbe a carinici u otprilike svaku petu zavla�e ruke, ne�to opipavaju. Ne pri�aju mnogo. Pakovanje stvari nazad u autobus je prava mora. Valja nazad ugurati razbucano i pri tom prekontrolisati svoje i tu�e torbe koje su zamoljeni da ponesu za one koji su se ve� ranije pod naletom bombi domogli Ma�arske.

Jugoslovenski carinici i pograni�ni policajci pedantno rade u oba pravca. Pri izlasku iz Jugoslavije komplikovanoj kontroli podle�u mu�karci a pri ulasku, po�to ovih nema, prtljag se vadi napolje, pregledaju se stvari i ono �to Jugosloveni nose iz Ma�arske (sir, salama, sapuni, paste za zube, vata... sve u malim koli�inama, a ponajpre cigarete). U fri �opovima je to najtra�enija roba a kupuju ih i pu�a�i i nepu�a�i. Dva boksa cigareta su dozvoljena da se unesu u zemlju. E tada u autobusu nastaje prava pometnja. Uredno se osmatra ko nije kupio cigarete i poku�ava da mu se zarad carinika utrapi koji boks, dok ne pro�e carina.

Kad prestane grani�na frka, u kojoj voza�i neprekidno upozoravaju putnike da se ne zadr�avaju u fri �opovima zbog mogu�nosti da se zbog uzbune pro�ami no� u autobusima, pale se autobuski ure�aji za muziku i voza� po sopstvenom izboru pu�ta pesme. Piscu ovog teksta zapao je voza� skloniji narodnjacima. Radio se ina�e gasi pri dolasku na ma�arsku granicu, a obja�njenje je da ne bi iritirali ma�arske carinike na�im vestima. Voza� tvrdi da to nije dosad bio slu�aj, ali putnici insisitiraju:"majstore, ugasi to za svaki sli�aj". Do granice niko ne pominje bombe.

Ulaskom u Jugoslaviju one postaju top tema kao i besne pri�e na ra�un NATO-a. Put kojim ide autobus ka Beogradu kroz Vojvodinu, podse�a na razgledanje prirodnih lepota ove pokrajine jer vam se �ini da nema seoceta kroz koje autobus ne prolazi. Na dva preostala mosta, onom na Tisi i Dunavu, nastaje tajac a onda olaka�nje. Po�inju da rade mobilni telefoni kako bi se aktivirao ovda�nji porodi�ni odbor za do�ek. Iz Ma�arske se uglavnom vra�aju �ene i deca �iji se ratni izbegli�ki put zavr�io fijaskom zbog nedobijanja vize za dalje ili nemanja para za opstanak u Budimpe�ti. Mlada Beogra�anka sa dvogodi�njim nesta�nim de�akom komentari�e svoj petnaestodnevni boravak u Budimpe�ti:"Vala su se Ma�ari nakupili na�ih para. Idem ku�i pa �ta bude..." Pri prelasku Pan�eva�kog mosta stiska detence, i �ali se na �vajcarske vlasti koje joj nisu dale vizu da ode kod tetke. Kako ka�e na sigurno.

Autobuska stanica Nep Stadion na koju sti�u i autobusi iz Beograda i gradova diljem Srbije je prvi susret izbeglica iz Srbije sa Budimpe�tom. Tu se Jugosloveni u ovo ratno vreme sastaju i rastaju. Svakoga neko �eka, bilo za paket ili pismo iz Beograda ili za bar privremeno i gotovo nikad kopmletno sakupljanje porodica. To je mesto suza, radosti i potpune neizvesnosti. Tu mo�ete sresti ljude sa kojima se niste videli u Beogradu godinama.

�ena srednjih godina skupljena sa desetogodi�njom devoj�icom i malim zave�ljajem pre nalik na vre�u nego na putnu torbu, �eka nekoga da do�e po nju. �uti. Prilazi joj voza� na�eg autobusa i nudi pomo�. �ena srame�ljivo, pognute glave, ka�e da �eka "��er s kojom se nije �ula dva dana, ali ona zna da mi treba da do�emo. Ja i ovo dijete." Putnici se razilaze. Ona, dete i voza� ostaju da �ekaju.

Prema nezvani�nim podacima od po�etka bombardovanja Jugoslavije u Budimpe�tu se sjatilo pedesetak hiljada Jugoslovena. Ratna turisti�ka putovanja u Ma�arsku, jednu od retkih zemalja koja bez problema i uslovljavanja prima Jugoslovene izbegle od bombi, traju ne�to du�e nego obi�no. Ratni turizam zarad spasavanja nerava i glave zavisi od koli�ine para, i psihi�ke sposobnosti da se podnese razdvojenost porodica, primanje vesti o razaranju zemlje na daljinu.

Jugosloveni u Budimpe�ti samo telefoniraju. Telefonska kartica zlata vredi (10 DEM pa navi�e), za proverene i neproverene informacije o mogu�nostima dobijanja viza, nala�enju stanova i "proverenim" ljudima koji imaju uticaja u ambasadama, stanovima gde su sme�teni na�i. U telefonskoj maniji bez konkurencije je telefoniranje u Beograd. Otprilike na svaka dva sata. U�estalost se pove�ava posle vesti CNN-a koje su ovde jedini izvor informacija za Jugoslovene, koji uglavnom ne razumeju ni re� ma�arski, a doma�ini uglavnom ne govore strane jezike. Ni bli�e zemlje ni daljeg jezika. Jugosloveni u ratno vreme ne sede po pe�tanskim kafi�ima. Nalaze se i poma�u me�usobno po stanovima sre�nika koji su uspeli da za iole pristojan novac do�u do nekog stana. Sve se deli - i stan i hrana i brige. Svako ve�e u privremeni jugovi�ki stan sti�e novi gost iz Beograda. Dok se ne smesti. Odmah po�inje telefonska jurnjava. Jugosloveni sa sobom nose sve �ivo �to mo�e da pre�e granicu pa i ku�ne ljubimce, koji im pri tra�enju stana zagor�avaju ionako gorak �ivot. Jeste da Ma�ari vole ku�i�e, ali samo svoje, i kad �uju da imate ku�nog ljubimca nema ni�ta od stana. Postoje bar dva uslova da ku�ni ljubimac prekora�i granicu: da je mali (mo�e da stane u torbu) i da ga smirite sedativom ili pivom. Preko granice po pravilu prvo prelazi jedan �lan doma�instva sa psom ili ma�kom i njegova jedina obaveza je da za dva dana prona�e stan a onda sti�u ostali.

Suo�avanje sa realno��u kre�e pred stranim ambasadama gde "jugovi�i" ba� nisu na ceni.Od vidljivih napisa "Srbi ne lupajte" do bezo�ne komunikacije preko interfona. No, Beogra�ani ne posustaju. Poku�avaju svuda, pred stranim �inovnicima su pristojni a �im se udalje psuju. Pred italijanskom ambasadom zati�emo sedmo�lanu romsku porodicu (poznanici iz autobusa), izbeglice sa Kosova. Ignori�u�i sve ostale putnike pri ulasku u Ma�arsku njima se uredno sa prevodiocem obratio ma�arski carinik obavestiv�i ih da imaju pravo na izbegli�ki status i privilegije a to u Ma�arskoj donosi izbeglicama: sme�taj, socijalno osiguranje i registraciju kod policije. Romi naravno nisu hteli ni da �uju. Kad je vlast oti�la, glava ku�e je ponudu prokomentarisala re�ima:"Oni bi nas u logor. Kakav bre logor. Ja i moja deca smo muzi�ari i imamo para. Idemo dalje. Imamo i �lansku kartu Svetskog udru�enja Roma i ro�ake po svetu..." Nisu pravili pitanje ni kad im je voza� po dolasku u Pe�tu ponudio hotel po ceni od 70 DEM po trokrevetnoj sobi. Svi su do�li i pred ambasadu. Ka�u da nisu bez �ansi i da su predali sve papire: "�eka�emo pa �ta bude", ka�e �ena koja u naru�ju dr�i pla�ljivo dete. "Ako ne uspe, idemo kod Nemaca..."

Vize, pogotovu �engenske, o ameri�kim i kanadskim i da ne govorimo, engleskim tako�e, se jednostavno re�eno te�ko daju Jugoslovenima. Ne poma�u ni garantna pisma, ni babe i dede, tetke, ujne, strine po svetu. Iz Ma�arske se te�ko ide dalje. Para je sve manje a bombardovanje traje li traje. Cene name�tenih stanova dosti�u astronomsku cifru od 1500 DEM mese�no. najbolje i najjevtinije prolaze oni koji ulaze u stanove u kojima su ve� bili sretni Beogra�ani sa vizama za dalje. Tu vlasnici stanova ne pove�avaju cene. Jedan stan deli i po �estoro ljudi iz razli�itih porodica. Oni �to odlaze velikodu�no ostavljaju zalihe hrane i sredstva za higijenu svojim sugra�anima.

U Pe�ti kao i u Beogradu dan kratko traje. Dok obi�ete svaki dan ambasade, agencije za izdavanje stanova, po�aljete e- mail poruke, zamenite novac u banci pro�e vreme. U Budimpe�ti se sve zatvara oko 18 ili 19 sati. Grad miruje do jutra, a za ma�arske prilike bu�ni Jugosloveni povla�e se u ku�e i prepu�taju CNN-u i planovima za sutra�nji dan.

U zgradi u centru Pe�te u kojoj smo odseli na vratima lifta pi�e NO NATO. NO NATO, iz Budimpe�te na tribinama, knji�evnim ve�erima i ostalim prigodnim manifestacijama izgovaraju i oni na�i ugledni gra�ani koji uglavnom nemaju probleme obi�nih smrtnika: vize, sme�taj i sli�no. �alju protestne peticije �irom sveta, ra�unaju�i na svoje ime i ugled, za mirno re�enje kosovske krize. Sloboda re�i koju, normalno, daje udaljavanje od bombi i svega ostalog �to ovde pada na glavu, ponekad prerasta u ose�anje da niko normalan nije ostao tamo gde se spasava goli �ivot, a pogotovo niko ko ne�to mo�e da u�ini. Nama koji smo ostali �ini se da za ovu zemlju tek oni ne mogu ni�ta da u�ine i da �e biti ve�e �rtve rata nego oni koji ga ovde pre�ive�

Ono �to najvi�e razara du�u u pe�tanskom izbegli�tvu je ose�anje beskorisnosti, tro�enja poslednjeg novca na u�trb onih koji su ih poslali zarad spasavanja od bombi, i ose�anje da mo�da roditelje, prijatelje, momke ili devojke - svoje najbli�e u zemlji nikada vi�e ne�e videti.

U Ma�arskoj nema posla ni zarade. Na�im devojkama se nudi pranje sudova u tre�oj smeni od pono�i do osam ujutru za hranu i kutiju cigareta dnevno. Srpska gimnazija u Budimpe�ti je otvorila vrata za gimnazijalce, zahvaljuju�i pre svega Soros fondaciji. U nju se odlazi uglavnom bez knjiga koje su ostale kod ku�e, ni programi nisu isti, ali se bar ne luta ceo dan besciljno ulicama. Deca naravno nerado idu, jer im nije do �kole. Svi ho�e nazad, ku�i. Roditelji putuju na relaciji Beograd- Budimpe�ta, kad god mogu, uglavnom preko vikenda, umiruju decu i strogo im zabranjuju da gledaju vesti. Jedna na�a sugra�anka je zamolila gazdaricu da odnese televizor iz ku�e. Aparat je naravno morao biti vra�en po�to su tek onda deca htela da presvisnu.

U prethodnim ratnim iskustvima uvek smo se �udili za�to izbeglice iz Bosne ili Hrvatske stalno prepri�avaju iste stvari. �inilo nam se da vode beskorisne razgovore koji ih uni�tavaju i ne daju im da krenu dalje. I trodnevno pe�tansko iskustvo nas je uverilo da je to zapravo jedini na�in da se pre�ivi.