Slike iz izbeglištva

Srbi u Budimpešti

U prethodnim ratnim iskustvima uvek smo se čudili zašto izbeglice iz Bosne ili Hrvatske stalno prepričavaju iste stvari. Činilo nam se da vode beskorisne razgovore koji ih uništavaju i ne daju im da krenu dalje. I trodnevno peštansko iskustvo nas je uverilo da je to zapravo jedini način da se preživi

Pod kraj prošle nedelje na graničnom prelazu Kelebija mimoilaze se dva beogradska autobusa. Jedan prelazi mađarsku rampu, drugi jugoslovensku. Oba su puna putnika a operacija granične kontrole traje u najboljoj varijanti dva sata. Mađarski carinici nisu baš zainteresovani za one što napuštaju njihovu zemlju: rutinski pregledaju pasoše, lupe pečat i ustremljuju se na autobus koji dolazi iz Jugoslavije. Tada sledi već komplikovanija operacija: putnici vade sve stvari iz autobusa, kese, kofere, torbe, pucaju rajsferšlusi, stvari iz prenatrpanih bagaža počinju da se rasipaju po pločniku. Carinici pedantno trkeljišu autobus, i uz pomoć vozača čiji je obavezan pribor veliki šrafciger, otvaraju sve autobuske pregrade, zaviruju pod siceve. Samo oni znaju šta traže. Narod ćuti, otvara torbe a carinici u otprilike svaku petu zavlače ruke, nešto opipavaju. Ne pričaju mnogo. Pakovanje stvari nazad u autobus je prava mora. Valja nazad ugurati razbucano i pri tom prekontrolisati svoje i tuđe torbe koje su zamoljeni da ponesu za one koji su se već ranije pod naletom bombi domogli Mađarske.

Jugoslovenski carinici i pogranični policajci pedantno rade u oba pravca. Pri izlasku iz Jugoslavije komplikovanoj kontroli podležu muškarci a pri ulasku, pošto ovih nema, prtljag se vadi napolje, pregledaju se stvari i ono što Jugosloveni nose iz Mađarske (sir, salama, sapuni, paste za zube, vata... sve u malim količinama, a ponajpre cigarete). U fri šopovima je to najtraženija roba a kupuju ih i pušači i nepušači. Dva boksa cigareta su dozvoljena da se unesu u zemlju. E tada u autobusu nastaje prava pometnja. Uredno se osmatra ko nije kupio cigarete i pokušava da mu se zarad carinika utrapi koji boks, dok ne prođe carina.

Kad prestane granična frka, u kojoj vozači neprekidno upozoravaju putnike da se ne zadržavaju u fri šopovima zbog mogućnosti da se zbog uzbune pročami noć u autobusima, pale se autobuski uređaji za muziku i vozač po sopstvenom izboru pušta pesme. Piscu ovog teksta zapao je vozač skloniji narodnjacima. Radio se inače gasi pri dolasku na mađarsku granicu, a objašnjenje je da ne bi iritirali mađarske carinike našim vestima. Vozač tvrdi da to nije dosad bio slučaj, ali putnici insisitiraju:"majstore, ugasi to za svaki sličaj". Do granice niko ne pominje bombe.

Ulaskom u Jugoslaviju one postaju top tema kao i besne priče na račun NATO-a. Put kojim ide autobus ka Beogradu kroz Vojvodinu, podseća na razgledanje prirodnih lepota ove pokrajine jer vam se čini da nema seoceta kroz koje autobus ne prolazi. Na dva preostala mosta, onom na Tisi i Dunavu, nastaje tajac a onda olakašnje. Počinju da rade mobilni telefoni kako bi se aktivirao ovdašnji porodični odbor za doček. Iz Mađarske se uglavnom vraćaju žene i deca čiji se ratni izbeglički put završio fijaskom zbog nedobijanja vize za dalje ili nemanja para za opstanak u Budimpešti. Mlada Beograđanka sa dvogodišnjim nestašnim dečakom komentariše svoj petnaestodnevni boravak u Budimpešti:"Vala su se Mađari nakupili naših para. Idem kući pa šta bude..." Pri prelasku Pančevačkog mosta stiska detence, i žali se na švajcarske vlasti koje joj nisu dale vizu da ode kod tetke. Kako kaže na sigurno.

Autobuska stanica Nep Stadion na koju stižu i autobusi iz Beograda i gradova diljem Srbije je prvi susret izbeglica iz Srbije sa Budimpeštom. Tu se Jugosloveni u ovo ratno vreme sastaju i rastaju. Svakoga neko čeka, bilo za paket ili pismo iz Beograda ili za bar privremeno i gotovo nikad kopmletno sakupljanje porodica. To je mesto suza, radosti i potpune neizvesnosti. Tu možete sresti ljude sa kojima se niste videli u Beogradu godinama.

Žena srednjih godina skupljena sa desetogodišnjom devojčicom i malim zavežljajem pre nalik na vreću nego na putnu torbu, čeka nekoga da dođe po nju. Ćuti. Prilazi joj vozač našeg autobusa i nudi pomoć. Žena sramežljivo, pognute glave, kaže da čeka "šćer s kojom se nije čula dva dana, ali ona zna da mi treba da dođemo. Ja i ovo dijete." Putnici se razilaze. Ona, dete i vozač ostaju da čekaju.

Prema nezvaničnim podacima od početka bombardovanja Jugoslavije u Budimpeštu se sjatilo pedesetak hiljada Jugoslovena. Ratna turistička putovanja u Mađarsku, jednu od retkih zemalja koja bez problema i uslovljavanja prima Jugoslovene izbegle od bombi, traju nešto duže nego obično. Ratni turizam zarad spasavanja nerava i glave zavisi od količine para, i psihičke sposobnosti da se podnese razdvojenost porodica, primanje vesti o razaranju zemlje na daljinu.

Jugosloveni u Budimpešti samo telefoniraju. Telefonska kartica zlata vredi (10 DEM pa naviše), za proverene i neproverene informacije o mogućnostima dobijanja viza, nalaženju stanova i "proverenim" ljudima koji imaju uticaja u ambasadama, stanovima gde su smešteni naši. U telefonskoj maniji bez konkurencije je telefoniranje u Beograd. Otprilike na svaka dva sata. Učestalost se povećava posle vesti CNN-a koje su ovde jedini izvor informacija za Jugoslovene, koji uglavnom ne razumeju ni reč mađarski, a domaćini uglavnom ne govore strane jezike. Ni bliže zemlje ni daljeg jezika. Jugosloveni u ratno vreme ne sede po peštanskim kafićima. Nalaze se i pomažu međusobno po stanovima srećnika koji su uspeli da za iole pristojan novac dođu do nekog stana. Sve se deli - i stan i hrana i brige. Svako veče u privremeni jugovićki stan stiže novi gost iz Beograda. Dok se ne smesti. Odmah počinje telefonska jurnjava. Jugosloveni sa sobom nose sve živo što može da pređe granicu pa i kućne ljubimce, koji im pri traženju stana zagorčavaju ionako gorak život. Jeste da Mađari vole kučiće, ali samo svoje, i kad čuju da imate kućnog ljubimca nema ništa od stana. Postoje bar dva uslova da kućni ljubimac prekorači granicu: da je mali (može da stane u torbu) i da ga smirite sedativom ili pivom. Preko granice po pravilu prvo prelazi jedan član domaćinstva sa psom ili mačkom i njegova jedina obaveza je da za dva dana pronađe stan a onda stižu ostali.

Suočavanje sa realnošću kreće pred stranim ambasadama gde "jugovići" baš nisu na ceni.Od vidljivih napisa "Srbi ne lupajte" do bezočne komunikacije preko interfona. No, Beograđani ne posustaju. Pokušavaju svuda, pred stranim činovnicima su pristojni a čim se udalje psuju. Pred italijanskom ambasadom zatičemo sedmočlanu romsku porodicu (poznanici iz autobusa), izbeglice sa Kosova. Ignorišući sve ostale putnike pri ulasku u Mađarsku njima se uredno sa prevodiocem obratio mađarski carinik obavestivši ih da imaju pravo na izbeglički status i privilegije a to u Mađarskoj donosi izbeglicama: smeštaj, socijalno osiguranje i registraciju kod policije. Romi naravno nisu hteli ni da čuju. Kad je vlast otišla, glava kuće je ponudu prokomentarisala rečima:"Oni bi nas u logor. Kakav bre logor. Ja i moja deca smo muzičari i imamo para. Idemo dalje. Imamo i člansku kartu Svetskog udruženja Roma i rođake po svetu..." Nisu pravili pitanje ni kad im je vozač po dolasku u Peštu ponudio hotel po ceni od 70 DEM po trokrevetnoj sobi. Svi su došli i pred ambasadu. Kažu da nisu bez šansi i da su predali sve papire: "Čekaćemo pa šta bude", kaže žena koja u naručju drži plačljivo dete. "Ako ne uspe, idemo kod Nemaca..."

Vize, pogotovu šengenske, o američkim i kanadskim i da ne govorimo, engleskim takođe, se jednostavno rečeno teško daju Jugoslovenima. Ne pomažu ni garantna pisma, ni babe i dede, tetke, ujne, strine po svetu. Iz Mađarske se teško ide dalje. Para je sve manje a bombardovanje traje li traje. Cene nameštenih stanova dostižu astronomsku cifru od 1500 DEM mesečno. najbolje i najjevtinije prolaze oni koji ulaze u stanove u kojima su već bili sretni Beograđani sa vizama za dalje. Tu vlasnici stanova ne povećavaju cene. Jedan stan deli i po šestoro ljudi iz različitih porodica. Oni što odlaze velikodušno ostavljaju zalihe hrane i sredstva za higijenu svojim sugrađanima.

U Pešti kao i u Beogradu dan kratko traje. Dok obiđete svaki dan ambasade, agencije za izdavanje stanova, pošaljete e- mail poruke, zamenite novac u banci prođe vreme. U Budimpešti se sve zatvara oko 18 ili 19 sati. Grad miruje do jutra, a za mađarske prilike bučni Jugosloveni povlače se u kuće i prepuštaju CNN-u i planovima za sutrašnji dan.

U zgradi u centru Pešte u kojoj smo odseli na vratima lifta piše NO NATO. NO NATO, iz Budimpešte na tribinama, književnim večerima i ostalim prigodnim manifestacijama izgovaraju i oni naši ugledni građani koji uglavnom nemaju probleme običnih smrtnika: vize, smeštaj i slično. Šalju protestne peticije širom sveta, računajući na svoje ime i ugled, za mirno rešenje kosovske krize. Sloboda reči koju, normalno, daje udaljavanje od bombi i svega ostalog što ovde pada na glavu, ponekad prerasta u osećanje da niko normalan nije ostao tamo gde se spasava goli život, a pogotovo niko ko nešto može da učini. Nama koji smo ostali čini se da za ovu zemlju tek oni ne mogu ništa da učine i da će biti veće žrtve rata nego oni koji ga ovde preživež

Ono što najviše razara dušu u peštanskom izbeglištvu je osećanje beskorisnosti, trošenja poslednjeg novca na uštrb onih koji su ih poslali zarad spasavanja od bombi, i osećanje da možda roditelje, prijatelje, momke ili devojke - svoje najbliže u zemlji nikada više neće videti.

U Mađarskoj nema posla ni zarade. Našim devojkama se nudi pranje sudova u trećoj smeni od ponoći do osam ujutru za hranu i kutiju cigareta dnevno. Srpska gimnazija u Budimpešti je otvorila vrata za gimnazijalce, zahvaljujući pre svega Soros fondaciji. U nju se odlazi uglavnom bez knjiga koje su ostale kod kuće, ni programi nisu isti, ali se bar ne luta ceo dan besciljno ulicama. Deca naravno nerado idu, jer im nije do škole. Svi hoće nazad, kući. Roditelji putuju na relaciji Beograd- Budimpešta, kad god mogu, uglavnom preko vikenda, umiruju decu i strogo im zabranjuju da gledaju vesti. Jedna naša sugrađanka je zamolila gazdaricu da odnese televizor iz kuće. Aparat je naravno morao biti vraćen pošto su tek onda deca htela da presvisnu.

U prethodnim ratnim iskustvima uvek smo se čudili zašto izbeglice iz Bosne ili Hrvatske stalno prepričavaju iste stvari. Činilo nam se da vode beskorisne razgovore koji ih uništavaju i ne daju im da krenu dalje. I trodnevno peštansko iskustvo nas je uverilo da je to zapravo jedini način da se preživi.