Nastavak Černomirdinove misije

Rusi odbijaju da budu kurir NATO-a

Sve je više glasova - u Americi, a posebno van nje - da se rešenje potraži u pregovorima. Jedna od najžešćih osuda bombardovanja stigla je od Meri Robinson, komesara UN za ljudska prava. Ona je ne samo osudila ubistva velikog broja civila, nego je dovela u pitanje i legalnost samog bombardovanja, rekavši da bi "Međunarodni tribunal za ratne zločine mogao da istraži delovanje obe strane u konfliktu"

Dobra vest glasi da je diplomatija, prevashodno ruska, i protekle nedelje na najvišim nivoima tražila način za zaustavljanje rata u Jugoslaviji. Iako još nema proboja na diplomatskom polju, bilo bi ohrabrujuće kad bi sastanak ministara spoljnih poslova zemalja koje čine G-8 (SAD, Velika Britanija, Kanada, Francuska, Nemačka, Italija, Japan, Rusija) u četvrtak 6. maja rezultirala nekim konkretnijim dogovorom.

Viktor Černomirdin, izaslanik ruskog predsednika Borisa Jeljcina proputovao je u zadnjih sedam dana Bon, Rim, Beograd, London, Pariz i najzad Vašington, gde je oko dva sata razgovarao s američkim predsednikom Bilom Klintonom, a zatim i sa njegovima najbližim saradnicima - potpredsednikom Al Gorom, državnim sekretarom Medlin Olbrajt, njenim zamenikom Stroubom Talbotom, savetnikom za nacionalnu bezbednost Semjuelom Bergerom. U daljim naporima da premosti jaz između predsednika SRJ Slobodana Miloševića i NATO, a uz to zadovolji i ruske interese, sastao se i sa generalnim sekretarom UN Kofijem Ananom i japanskim premijerom Keiziom Obutom. Posle svega toga, Černomirdin je rekao da je situacija "komplikovana", ali da ima nade i vratio se u Moskvu - s tim da će "možda" (ne zna se kad) ponovo doći u Beograd.

Niko, izgleda, ne očekuje neki brz i spektakularan rezultat. Prema Stroubu Talbotu, "radimo sa Rusima i UN da održimo u životu mogućnost političkog sporazuma", ali "ima još mnogo, mnogo teškog posla". Formulacija Kofi Anana bila je da "nema neposredne perspektive za mir na Balkanu", odnosno da "još ima mnogo posla na diplomatskom planu pre nego što bih mogao reći da smo na ivici sporazuma", dok Semjuel Berger očekuje da će "ovi razgovori trajati danima i nedeljama", odnosno, da "neće rezultirati nekim magičnim probojem u narednoj nanosekundi".

Suštinski sporovi su isti kao što su i bili: Beograd traži prekid bombardovanja pre bilo kakvih pregovora, NATO hoće da se jugoslovenska vojska i policija povuku sa Kosova, a da vlasti pristanu na mirovni sporazum, pre nego što prestanu sa vazdušnim udarima. Jugoslovenske vlasti pristaju na nenaoružane, eventualno lako naoružane mirovne snage koje neće dolaziti iz agresorskih zemalja, NATO hoće svoje trupe sa punom vojnom opremom i naoružanjem; Zapad bi da Moskva prihvati njihove zahteve upućene Jugoslaviji i pokuša da ubedi Slobodana Miloševića da ih prihvati, ali Rusi odbijaju da budu kurir NATO-a.

Nazire li se tu ikakav prostor za kompromis?

Iz prvog ćorsokaka - najpre prekid bombardovanja ili najpre povlačenje bi se još i moglo izaći. Bil Klinton je, prema američkim medijima, pre nekoliko dana rekao da je spreman da "razmotri" pauzu u bombardovanju, ukoliko "bude jasno da će to poslužiti većem cilju" (povratku izbeglica na Kosovo). To znači da bi vazdušni udari mogli biti prekinuti ako, prema CNN, "postoje jasni i nedvosmisleni dokazi da je povlačenje počelo", što je po oceni istog medija, blaže od njegovih ranijih zahteva za "povlačenjem svih srpskih vojnih i policijskih snaga prema preciznom i brzom rasporedu". Međutim, predsednik SRJ traži i povlačenje trupa NATO iz Makedonije i Albanije paralelno sa povlačenjem vojske i policije sa Kosova. Uz to, nije dogovoreno šta znači povlačenje snaga: NATO oficijelno traže da odu svi do jednog vojnika i policajca, a Beograd, razume se, na to ne pristaje.

Drugo, kad je reč o sastavu budućih mirovnih snaga, Klinton je rekao da je to "podložno pregovorima", odnosno da bi u te trupe mogle biti uključene i zemlje koje ne pripadaju NATO, recimo Rusija, Ukrajina, čak i Japan. Ruski ministar odbrane Igor Sergejev predložio je 4. maja slanje na Kosovo vojnih snaga iz zemalja severne Evrope koje ne učestvuju u vazdušnim napadima na Jugoslaviju. Prema oceni BBC, međutim, "o imenu trupa se može raspravljati, o načinu njihovog vođenja - ne". Izgleda da na svim stranama postoji saglasnost da te snage moraju imati mandat UN, i moguće je da će biti pod njihovim okriljem - ali zasad izgleda jednako malo verovatno da će Beograd prihvatiti učešće zemalja-agresora u tim snagama, kao i da će NATO odustati od toga da oni budu deo tih snaga. Istina, američki predsednik je pre neki dan upotrebio formulaciju o snagama u kojima "NATO igra ulogu" (ne više jedinu, pa čak ni vodeću ulogu). Posebne rasprave će se tek voditi o vrsti naoružanja i tačnim ovlašćenjima tih snaga.

Politički direktori zemalja G-8 iznedrili su predlog - koji će u Bonu u četvrtak biti pred njihovim ministrima spoljnih poslova - da nadležnost za rešavanje kosovske krize treba preneti u UN. Prema tumačenju Aleksandra Avdejeva, zamenika šefa ruske diplomatije, na Kosovu treba da bude prisutna "komponenta građanskog prisustva" čiji bi posao bio da brine o organizaciji života u Pokrajini i "komponenta bezbednosnog prisustva", koja bi se - između ostalog - pozabavila i razoružavanjem separatističke OVK. Taj "osnovni papir" političkih direktora - prema Tanjugu - sadrži sedam tačaka za mirno okončanje krize na Kosovu, zasnovanih na planu nemačkog ministra spoljnih poslova Joške Fišera. Najavljeno je da će sastanku u Bonu prisustvovati i američki državni sekretar Medlin Olbrajt.

U diplomatskom smislu, zanimljiv je još jedan susret koji je dobio malo publiciteta: u Beču se - prema američkim izvorima - pre nekoliko dana sastala grupa kongresmena SAD sa ruskim pravnicima i jednim (neimenovanim) Miloševićevim izaslanikom i sačinila predlog po kojem bi Kosovo bilo podeljeno na zone, pa bi u nekim (nespecifikovanim) zonama mir kontrolisali Rusi, a u drugim NATO. Republikanac Kurt Veldon je dogovor (prema CNN) okarakterisao kao "istorijski proboj".

Sve zajedno, stiče se utisak da je opšta tendencija da se dosadašnjim diplomatskim koracima ne pridaje preveliki javni značaj. I Semjuel Berger i Džo Lokart, portparol Bele kuće i drugi Klintonovi saradnici požurili su, na primer, da demantuju da pomenute predsednikove rečenice označavaju bilo kakvo ublažavanje američkog stava. Međutim, činjenica je da je američki Senat 3. maja skinuo s dnevnog reda usvajanje rezolucije kojom bi se predsedniku SAD dala ovlašćenja da primeni "svu neophodnu silu i druga sredstva da, u saglasnosti sa saveznicima, ostvari ciljeve SAD i NATO". Nekoliko dana pre toga, Predstavnički dom američkog Kongresa ograničio je Klintonova ovlašćenja da na Kosovo šalje kopnene trupe i odbio je da podrži vazdušne udare.