Sumnjičavo međunarodno tržište kapitala

Rat, euro i Evropa

Srpska kriza je doprinela da nedostaci evropske državničke veštine i vođstva izbiju na površinu. A današnja tržišta imaju bolji pregled onoga što se nalazi, ili ne nalazi, iza mita o evropskoj federaciji.

Piše: Enriko Kolombato

Prvi meseci ove godine neće ostati zabeleženi sa previše ponosa u istoriji Evropske unije, mada su kreatori evropske politike gajili velike nade. Krajem 1998. godine započela je velika medijska kampanja koja je trebalo da pomogne u prevazilaženju široko rasprostranjenog skepticizma prema Evropskoj uniji uopšte, a posebno prema njenoj valuti - euru.

Jednostavno rečeno, u opticaj su puštena tri glavna koncepta. Prvo, tvrdilo se da će Evropska unija otvoriti novi period u svetskoj politici. Snažna evropska federacija, sa "nezavisnom" i "jedinstvenom" spoljnom politikom, doprinela bi stvaranju "bolje", tj. mirnije, Evrope. Drugo, obezbedila bi neophodnu, nezavisnu ravnotežu između "američkog orla" i "ruskog medveda", koja je određivala većinu pravila igre u drugoj polovini ovog veka. Očigledno je da se "nezavisnost" odnosila na sposobnost da se globalni problemi rešavaju pod ravnopravnim i jednakim uslovima sa SAD, dok je "jedinstvo" značilo da bi spoljna politika pojedinačnih članica Unije ubrzo izgubila svaki praktični značaj.

Dalje, tvrdilo se da će euro biti jaka i pouzdana valuta koja će obezbediti stabilnost na svetskim tržištima novca, prestiž Evropskoj uniji i mnoštvo pogodnosti korisnicima. Štaviše, naglašavalo se da je euro prevashodno političko, a manje tehničko dostignuće. Stvaranje zajedničke valute bilo je poželjno samo po sebi, u tom smislu što predstavlja zajednički simbol (ma šta to značilo) za sve članice Evropske monetarne unije, koji bi trebalo da ujedini građane 11 zemalja (a verovatno i više) i koji bi na taj način dao legitimitet samoj ideji o evropskoj federaciji. Naravno, kraj ove poruke nije bio baš eksplicitno izrečen, ali se njegov značaj jedva može prenaglasiti.

Konačno, davanje legitimiteta nosiocima politike Evropske unije i stvaranje dubljeg osećanja pripadnosti Evropi pomoglo bi Evropskoj uniji da se suoči sa velikim unutrašnjim izazovima ove godine, kao što su: obezbeđivanje novih sredstava za budžet; postizanje saglasnosti o novim pravilima koja određuju iznos nacionalnih doprinosa federalnom budžetu; definisanje novih kriterijuma i planova za politike redistribucije unutar Evropske unije (zajednička politika u oblasti poljoprivrede, jedinstveni fondovi, regionalna politika, itd).

Međutim, u periodu između januara i aprila 1999. godine nisu postignuti glavni ciljevi koji bi trebalo da označe "novu" eru u Evropskoj uniji, a u nekim slučajevima nije se čak ozbiljnije ni krenulo prema njihovom ostvarenju. Ne bi bilo pošteno reći da je rat u Jugoslaviji odgovoran za promašaje tokom ovih meseci, pogotovo kad se radi o euru. Na primer, činjenica je da je pad eura u odnosu na dolar započeo manje od nedelju dana posle njegovog uvođenja, dakle mnogo pre izbijanja balkanske krize.

Ali, ima osnova za tvrdnju da će način na koji su evropski političari uvučeni i način na koji vode svoj navodni lični rat protiv predsednika Miloševića uticati na privredu i politiku Evropske unije u vremenu koje dolazi.

Što se tiče eura, poznato je da je nakon dobrog početka - koji je, iskreno govoreći, trajao manje od nedelju dana - počeo da gubi bitku sa dolarom i da to traje već skoro četiri meseca. Danas je euro otprilike 10 odsto slabiji u odnosu na januar. Koji su razlozi za to? Da li su osnove evropske privrede, u odnosu na privredu SAD, danas slabije nego pre nekoliko meseci?

Odgovor je "da", ukoliko se uzmu u obzir očekivanja. Suprotno očekivanjima, evropska privreda je danas u vrlo lošem stanju. Početkom ove godine očekivali su se signali u pravcu smanjenja regulacija na tržištu rada, nižih poreza i manjeg mešanja država. Ukratko, postojale su nade u veće mogućnosti za rast. Međutim, takvi signali se nisu pojavili, a euro je trpeo posledici toga. S druge strane, američka privreda stoji mnogo bolje nego što se predviđalo. Ukratko, jednostavno poređenje prethodnih očekivanja i današnje realnosti znatno doprinosi objašnjenju onoga što se dogodilo sa eurom.

Ipak, ovaj rat je obelodanio druge evropske karakteristike koje tržište nije opazilo u momentu kad je euro nastao i koje su verovatno takođe uticale na ovu valutu. Uprkos lekcijama koje je trebalo naučiti iz poslednjih desetak godina, slabo razumevanje onoga što se događa na Balkanu jasno je pokazalo da evropske federalne vlasti nemaju ni viziju ni nezavisnost. Jedini mogući izuzetak je vlada Velike Britanije, koja nikada i nije iskazivala svoju pripadnost zajedničkoj spoljnoj ili vojnoj politici, i koja još uživa povlastice iz perioda tačerizma.

Ne može se poreći da evropsko javno mnjenje podržava ovaj rat. U stvari, podrška NATO-u danas je mnogo izraženija i jača nego pre mesec dana, kada su ljudi imali jasniju ideju o nedostatku legitimnosti NATO intervencije u odnosu na međunarodno pravo i kada su izrazili sumnju u to da je poželjno imati svetskog policajca koji sam odlučuje o tome ko i gde treba da vlada. Međutim, istovremeno, se priznaje da su stvari pošle nagore i da NATO pogrešno rukovodi čitavom akcijom, kako politički, tako i vojno.

Sa evropskog stanovišta je značajnije to da je većina država sa kontinenta postala više zavisna od SAD nego što se pretpostavljalo i da su više zabrinute za mogućnost da ih preteknu mediji ili demagoški rivali nego za državničku veštinu. Većina evropskih vlada se ponaša kao da su prinuđene da dokazuju svoju lojalnost NATO-u, svoj prezir prema diktaturi, svoju privrženost idealima slobode izbora. Nažalost, prelazi se preko činjenice da ovi "dokazi" ne pogađaju predsednika Miloševića nego milione Jugoslovena, uključujući i Albance. Slično tome, niko u Jugoslaviji ni na Kosovu nije dobio pravo da se izjasni da li želi bombardovanje.

Na osnovu svega prethodnog, tržišta su izvukla dve osnovne pouke. Dolar je ostao glavna rezervna valuta u doba krize. I zaista, politika koju vode zastupnici tvrde linije smatra se sigurnijom od one koju bi vodila krhka i ponekad podeljena koalicija zaklonjena iza pompeznog federalizma i ekstravagantnih kampanja. Ovo se odnosi i na monetarnu politiku, sa očiglednim posledicama na prestiž i stabilnost eura, što su krucijalni preduslovi da euro postane međunarodna rezervna valuta. Bio bi veliki uspeh ukoliko euro uspe da, u doba krize, zameni bar nemačku marku kao rezervna valutu, a kamoli dolar. Posmatrano sa druge strane, jačina eura zavisi od kredibiliteta evropskih federalnih vlasti; ovaj kredibilitet je na tržištu pod znakom pitanja, i to danas više nego pre četiri meseca.

Sigurno je da ovakve slabosti nisu posledica rata u Jugoslaviji. Ali, ovde se tvrdi da je srpska kriza doprinela da nedostaci evropske državničke veštine i vođstva izbiju na površinu. A današnja tržišta imaju bolji pregled onoga što se nalazi, ili ne nalazi, iza mita o evropskoj federaciji.

Što se tiče evropske privrede u celini, ne mogu se sa sigurnošću odrediti direktni troškovi koje će poreski obveznici zemalja Evropske unije morati da podnesu. Teško je proceniti koji će deo vojnih troškova pokriti evropski partneri u NATO alijansi. Takođe je teško proceniti troškove obezbeđivanja smeštaja i pomoći za izbeglice u narednom periodu. Dalje, trebalo bi uzeti u obzir troškove pomoći privredama koje su pogođene ratom u Jugoslaviji, kao što su Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Makedonija i Albanija. Ostale zemlje, koje će imati pravo da podnesu račune NATO-u, jesu Mađarska, Rumunija i Grčka. Poseban, ali i skup, problem predstavlja Crna Gora koja užasno trpi samo zato što je protiv Miloševića; tu je takođe i Srbija, ukoliko NATO nastavi sa tvrdnjom da ovaj rat ne vodi protiv Srbije i srpskog naroda već samo protiv predsednika Miloševića.

Indirektni i manje vidljivi troškovi koje bi evropski poslovi i poreski obveznici ubuduće mogli da plaćaju takođe mogu da budu zamašni. Kad se radi o trgovinskim vezama, koje su pod velikim uticajem političkih faktora, jačina, pouzdanost i konzistentnost vlade koja stoji iza zapadnog izvoznika od presudnog je značaja. Slabost evropskih federalnih vlasti, ispoljena u ovom ratu, može biti velika smetnja za izvoz Evropske unije u budućnosti, i to ne samo na Balkanu. Paradoksalno je da će američki i britanski interesi biti manje ugroženi. Naravno, najveći dobitnici biće konkurenti iz Azije.

Još je značajnije, što će evropski poreski obveznici morati da se suoče sa načinom na koji će evropske (kontinentalne) vlasti reagovati i pokušavati da izdejstvuju kompenzaciju za svoje slabe, kako vojne tako i političke, rezultate u 1999. godini. Moguće je predvideti dva ishoda. S jedne strane, vlasti mogu da kažu evropskim glasačima i poreskim obveznicima da projekat federalne Evrope može da sačeka neka bolja vremena, tj. bolje lidere. Euro može da ostane tu gde jeste, ali je potreban novi federalni ustav kako bi se obezbedilo da nijedna federalna vlada nema nikakvu vlast u narednih desetak godina. Nažalost, ovo je samo želja, pošto kreatori federalne politike neće baš rado i spontano odustati od svoje vlasti, niti će ikad razmatrati mogućnost da otpuste hiljade zaposlenih u centrali Evropske unije u Briselu i na drugim mestima.

U skladu sa drugim i verovatnijim scenarijom, neuspeh evropske politike može da obezbedi novo oružje u rukama onih koji se zalažu za više sredstava i više vlasti na federalnom nivou, kako bi rad federacije i njena intervencija dobio na kredibilitetu i efikasnosti. Od evropskih poreskih obveznika će se tražiti, ili će biti zamoljeni, da odustanu od svoje "slobode izbora" u korist povećanja diskrecije centra i redistribucije kroz fedralne kriterijume i procedure. Kao što prošlost pokazuje, ograničenja za troškove centralizovanog odlučivanja slaba su i nedefinisana. Slabo rukovodstvo će nas voditi ka lošoj politici, interesi jakih koalicija odneće prevagu nad javnim interesima, dalji poremećaji i neefikasnost će se nadovezati na to. Sledi stagnacija i moguća recesija.

Neko se onda može zapitati da li bi NATO, ukoliko bi evropski građani zatražili od američke administracije da ukloni autokrate iz Evropske unije, pristao da bombarduje Brisel kako bi sačuvao našu slobodu da biramo, radimo i da jedemo banane koje najviše volimo. Naravno, odgovor na ovo pitanje potražite u medijima!

Ekonomske posledice rata po balkanske zemlje i mogućnost obnove

Novi krediti i sanacija

Najgore stanje bi, usled nekih političkih ciljeva, svakako bila izolacija. U autarkiji bi Jugoslavija opet postala dominantno poljoprivredna zemlja čiji nacionalni dohodak po stanovniku ne bi prešao 1000 dolara po glavi stanovnika

NATO udari na Jugoslaviju doveli su u gotovo bezizlaznu situaciju ekonomije balkanskih zemalja. To su države koje su kasnije zakoračile u reformu i tek sada se pojavljuju prvi znaci oporavka uspostavljanjem makroekonomske stabilnosti i započinjanjem suštinskih procesa promena. Teškoće koje nisu savladane rat u okruženju je dodatno pogoršao. Takvi karakteristični problemi su deficiti platnog bilansa i budžeta. Prema izveštaju Međunarodnog monetarnog fonda, nama susedne zemlje najugroženije ovim ratom jesu Makedonija i Albanija. Kriza nešto manje pogađa Bosnu i Hercegovinu, Bugarsku, Hrvatsku, a još manje Rumuniju. Najveći problem za Albaniju i Makedoniju predstavlja veliki broj izbeglica koje su na teretu budžeta. Vlade Albanije i Makedonije žale se da humanitarna pomoć nije dovoljna i da ne zadovoljava potrebe trenutne situacije. Procene govore da u Makedoniji boravi 183.000 izbeglica, a u Albaniji njih 365.000, pri čemu se veoma mali broj razmešta u druge zemlje. Veliki budžetski deficiti uzrokuju i povećane troškove odbrane i javnog reda, dok se istovremeno, usled smanjene privredne aktivnosti, očekuje smanjenje prihodne strane budžeta zbog slabije naplate poreza. Albanija i Makedonija i tako predstavljaju veoma siromašne zemlje koje još uvek mogu koristiti kredite Međunarodne agencije za razvoj (dela Svetske banke) koji su namenjeni najsiromašnijim zemljama. Albanski budžetski deficit za 1998. procenjen je na čak 11,7 odsto bruto domaćeg proizvoda, dok je Makedonija napravila red u javnim finansijama pa njen budžetski deficit iznosi samo 0,7 odsto GDP-a.

Drugi problem koji prati sve susedne zemlje jeste pogoršanje platnog bilansa. Najpre, trgovina sa Jugoslavijom je suspendovana. To je naročito značajno za Makedoniju i Bosnu i Hercegovinu (Republika Srpska) kojima Jugoslavija predstavlja najveće izvozno tržište. Jugoslavija je najveći pojedinačni spoljnotrgovinski partner Makedoniji sa kojom ova ostvaruje više od 20 odsto svoje razmene. Makedonski ministar finansija je procenio da je Makedoniji neophodno 485 miliona dolara za uravnoteženje platnog bilansa, a čak 1,5 milijardi dolara za traženje novih trgovinskih puteva. I Bosna i Hercegovina se suočava sa sličnim problemima. Njen deficit tekućeg balansa je 1998. premašio 30 odsto GDP-a i iznosi oko dve milijarde dolara. Pri tome treba znati da se taj deficit finansira pre svega iz inostrane pomoći, što u budućnosti neće biti moguće. Na smanjenje trgovine sa ostalim zemljama utiče nemogućnost tranzita preko Jugoslavije, što će mnogostruko poskupeti troškove transporta (time su najviše pogođeni Rumunija i Bugarska). Izveštaji kažu da se na jedinom mostu preko Dunava između Bugarske i Rumunije čeka više dana za prelazak kamiona. Srušeni mostovi na Dunavu su prekinuli rečni saobraćaj. Biće potrebno najmanje nekoliko meseci nakon prekida sukoba da se reka ponovo osposobi za saobraćaj. Tako će rečni saobračaj morati biti zamenjen skupljim drumskim ili železničkim saobraćajem. To povećanje se procenjuje i do 300 odsto. Hrvatska će izgubiti veliki deo prihoda od turizma usled masovnih otkaza aranžmana (hrvatska vlada je moguće gubitke procenila na 1,5 milijardi. dolara). Ne treba zaboraviti da se hrvatski turizam još nije oporavio od posledica ranijih sukoba. Hrvatski deficit tekućeg bilansa iznosio je 1998. godine 1,5 milijardi dolara (8 odsto GDP-a), što predstavlja jedan od najvećih problema hrvatske privrede.

Indirektne posledice će se svakako osetiti u smanjenom interesovanju investitora usled povećanog političkog rizika. Direktne investicije će se smanjiti, a zemlje će plaćati više kamate usled dodatne premije za rizik, na zaduživanje na stranom tržištu kapitala. Jasno je da će i domaći investitori zbog toga odlagati već spremne investicije. Takav nedostatak investicija će sigurno dugoročnije uticati na odlaganje strukturnog prilagođavanja privreda Balkana. Nedostatak interesovanja stranih investitora može uticati i na usporavanje procesa privatizacije. Kriza vodi i sniženju cena prodavanih preduzeća. Gubici u pojedinim sektorima privrede mogu uticati da vlade dozvole ublažavanje posledica putem kvazifiskalnog deficita za finansiranje plata i dospelih obaveza.

Procene govore da bi ove posledice vodile smanjenju nacionalnog proizvoda najugroženijih država i do 5 odsto. U slučaju brzog rešenja krize ukupni deficit platnog bilansa zemalja u regionu povećao bi se za 650 miliona dolara, a njihov budžetski deficit oko 300 miliona. U slučaju eskalacije platnobilansni manjak se povećava za 1,5 milijardi dolara, a budžetski deficit za 650 miliona.

Svi ovi problemi uticali su na svetske činioce da počnu da razmišljaju o mogućnostima obnove privrede Balkana, bez koje nema stabilnosti u Evropi, novim "Maršalovim planom". U tom pogledu se već iznose različite inicijative u kojima prednjače zemlje Evropske unije koje problem najviše i pogađa. Najavljena je konferencija o tom pitanju krajem maja u Bonu. U formulisanju programa pomoći vlade država će usko sarađivati sa MMF-om i Svetskom bankom, kao ključnim finansijskim institucijama. Sam MMF je tek 1995. uveo novi instrument pomoći za postkonfliktne zemlje. Do tada je pomoć za zemlje koje su prošle kroz ogromne političke potrese i rat bila uvodjena tradicionalnim kreditima MMF-a, dok je hitna pomoć namenjena samo državama koje su prošle kroz prirodne katastrofe.

Za tu pomoć mogu konkurisati zemlje zavisno od toga da li imaju hitne potrebe za finansiranje platnobilansnih deficita, da li je državna administracija sposobna da uobliči celoviti ekonomski program prihvatljiv za MMF, da li su vlade sposobne da tu politiku primene i pravilno upotrebe fondove MMF-a i da li postoji međunarodna volja da se posledice konflikta sveobuhvatno saniraju. Zahtev mora sadržati i izjavu vlade o ekonomskoj politici kojom se ona obavezuje da što pre pređe na uobičajene kreditne aranžmane, kao što su stand-by aranžmani i povećane olakšice za strukturno prilagođavanje (ESAF). Makroekonomska stabilnost se ovim aranžmanom obezbeđuje preko tehničke pomoći za reorganizaciju ekonomskih institucija i saveta o vođenju makroekonomske politike i finansijske pomoći. Od 1995. ovaj vid pomoći je koristilo pet zemalja (Bosna i Hercegovina, Ruanda, Albanija, Republika Kongo i Tadžikistan). U Bosni je 45 miliona dolara iskorišćeno za ekonomsku i političku reintegraciju, izgradnju infrastrukture i stvaranje osnova za izgradnju tržišne ekonomije. Albanija je 12 miliona hitne pomoći iskoristila za slamanje inflacije, bolje prikupljanje poreza, dok su strukturne reforme uključivale mere za restrukturiranje državnih banaka i jačanje državne administracije nakon kraha piramidalnih štedionica 1997.

Za ovaj program MMF-a za hitne slučajeve odskora je vezan novouvedeni program za nepredvidljive okolnosti kao vid kratkoročnog finansiranja usled nekontrolisanih potresa na tržištu.

Za sadašnju situaciju MMF preporučuje da se zemljama koje već koriste programe te institucije, uveća mogućnost pristupa postojećim aranžmanima. To se pre svega odnosi na Albaniju, Bugarsku i Bosnu i Hercegovinu. Za Hrvatsku i Rumuniju bi bili prikladni stand-by aranžmani, dok bi za Makedoniju bili neophodni novi aranžmani. Albanija i BiH već dosta dugo primaju stranu pomoć koja im pomaže da otklone svoje spoljnotrgovinske deficite. Od 1996. u Bosnu je uloženo 5,1 milijardi dolara na ime programa obnove. Sadašnja situacija nameće još veći pritisak i zahteva veću pomoć. Govori se o paketu od 30 milijardi dolara koji bi uglavnom darovala EU.

Situacija je normalno najteža za našu privredu. Procene o gubicima jugoslovenske privrede su dosta grube, jer pravu računicu i nije moguće izvršiti u sadašnjim uslovima. Govori se o više desetina milijardi dolara. Jugoslavija je i pre bombardovanja bila iscrpljena. Posledice ranijih sukoba i sankcija nisu sanirane. Privreda je beležila skromni rast uz stalno rastuće gubitke, a u pravu privrednu reformu se nije ni ušlo. Tome lošem stanju je doprinosio i spoljni zid sankcija, čime je onemogućeno spoljno finansiranje posrnule privrede. Potpuno je jasno da prave obnove privrede ne može biti bez trajnog političkog rešenja za ovaj region. Sva istorijska iskustva ukazuju da je pomoć na koju se može računati diktirana političkim motivima. Svaki plan koji ne bi uključivao Jugoslaviju, kao veoma bitnu državu na Balkanu, ne bi doneo trajnije rezultate, osim otklanjanja trenutnih teškoća, i ne bi doveo do stabilnosti. Zato je vrlo važno da se na političkom polju postignu rezultati i da se tako Jugoslavija približi mogućnosti pristupa stranoj pomoći. Političko rešenje bi moralo da dovede do ukidanja spoljnog zida sankcija, vraćanja Jugoslavije u MMF i Svetsku banku. Prva urgentna pomoć od MMF-a, kako nas i iskustvo susednih zemalja uči, mogla bi da usledi za premošćavanje platnobilansnih teškoća. Velika pomoć i učešće stranih investitora može se očekivati u obnovi porušenih mostova, puteva i pruga (već je dobro poznata priča o geografskom položaju Jugoslavije i najkraćem putu do Bliskog istoka koji tuda vodi). Pomoć se može očekivati i u ublažavanju socijalnih tenzija i siromaštva, jer su zemlje Evropske unije zainteresovane da ih ne preplavi talas imigranata sa ovih prostora. Ono što se može predvideti i što će sigurno loše uticati na potencijale naše privrede je verovatni ponovni veliki odliv mladog školovanog kadra koji neće biti spreman da trpi posledice rata i značajno pogoršanje uslova života. Na jugoslovenskoj vladi je veliki posao da započne posao reformi privrede koje će međunarodna zajednica i finansijske institucije prihvatiti i budno pratiti. Tek bitnim pomakom u reformi i trajnim smirivanjem stanja koja će smanjiti politički rizik ulaganja mogu se očekivati značajnije strane direktne investicije. To nije tako bliska budućnost.