Intervju: Adem Demaći, bivši politički predstavnik UČK-a

Vreme je za radikalne promene

U ekskluzivnom razgovoru za "Vreme" Demaći, kao jedna od najkontroverznijih ličnosti kosovske političke scene izražava nadu da će se velik deo izbeglih Srba vratiti u pokrajinu, kaže da se direktnim srpsko-albanskim pregovorima mogla izbeći tragedija i da je zbog toga bio protiv Rambujea, zalaže se za demilitarizaciju UČK-a, konfederaciju smatra boljim rešenjem od nezavisnosti, te najavljuje definitivno povlačenje iz politike

U najpopularnijoj prištinskoj poslastičarnici "Korzo", u samom centru grada, prošlog ponedeljka ujutro kafu su popili politički lider tzv. OVK-a Hašim Tači i članovi najužeg rukovodstva ove organizacije Jakup Krasnići, Ram Buja i Agim Čeku. Kafu je, izgleda, naručio portparol Stejt departmenta Džejms Rubin, koji je u ovom društvu sedeo u "Korzou" i koji (po svemu sudeći), sa svojom suprugom Kristijanom Amanpur iz CNN-a na Kosovu trenutno provodi novi medeni mesec. Šta bi inače drugo jedan portparol Stejt departmenta radio na prištinskom korzou? Nešto kasnije u istoj ulici, ali bez američkih mentora, viđen je i Bujar Bukoši, do pre nekoliko meseci premijer "kosovske vlade" u egzilu i jedan od onih (retkih) koji ne stoji mirno na pomen Tačijevog imena. Kada se ovih dana u Prištinu vrati i lider DSK-a Ibrahim Rugova, albanski deo kosovske političke scene biće gotovo kompletan, a počeće izgleda i prve političke borbe.

Izuzev Rugove, koji je početak rata proveo u Prištini, svi oni koji sada piju kafu u "Korzou" ili šetaju ulicama ovog grada proveli su rat na nekim rezervnim položajima. Od onih koji u političkom smislu nešto znače među kosovskim Albancima, iz Prištine sve vreme dok je rat trajao nije odlazio jedino Adem Demaći, nekadašnji politički predstavnik UČK-a. Po mišljenju mnogih, ta činjenica mogla bi u danima koji dolaze biti i značajan Demaćijev politički kapital. On sam u razgovoru za "Vreme" ističe da ga politika više ne zanima, da će ubuduće samo posmatrati šta se zbiva u kosovskom političkom teatru. Posmatrati i uživati, bez ikakvih ambicija da se u politiku vrati. "Ne zanima me više politička karijera", kaže na početku razgovora Adem Demaći. "Ako me neko pita za mišljenje, reći ću šta mislim, ali ne nameravam više da se angažujem."

Većina onih kojima smo u Prištini kasnije preneli tvrdnju nekadašnjeg političkog predstavnika UČK-a da se povlači iz politike sumnjičavo su vrteli glavom. Čoveka koji je zbog politike u zatvorima bivše Jugoslavije robijao punih 28 godina gotovo niko ne vidi kao političkog penzionera. Pogotovo ne u trenutku kada njegovi sunarodnici smatraju da ih samo još malo deli od sna zbog koga je Demaći toliko dugo tamnovao - sna o nezavisnom Kosovu. Razgovor počinjemo od ratnih dana provedenih u Prištini.

"Većih neprijatnosti nije bilo. Nekoliko puta sam zaustavljen na ulici. Samo jednom, mislim da je to bilo 25. Maja, priveli su me u policijsku stanicu. Bilo je pretnji, govorili su veoma ružne stvari. U jednom trenutku sam ih pitao - imate li pištolje. Naravno, rekli su. Onda sam im poručio - ubite me, nemojte me vređati. Kasnije se pojavio neki komandir koji se pristojnije ponašao. Jedan od onih što su me u početku vređali mi je čak kasnije predložio da razgovaramo "prijateljski", što sam ja, naravno, posle onog vređanja odbio. U policijskoj stanici bilo je i onih koji su želeli da sa mnom pričaju o politici. Objasnio sam im da postoji samo jedan čovek u njihovoj zemlji sa kojim ja mogu da pričam o politici. Šef njihov je to razumeo. Rekao je - svih 12 miliona Srba su Slobodan Milošević. Odgovorio sam - u tom slučaju, ja nemam vremena da razgovaram sa tolikim brojem ljudi. Ali neprijatnosti tog ratnog vremena bile su više u onome što sam mogao da vidim, da čujem od drugih ljudi. Priština je bila skoro prazna. Svakoga dana šetao sam sa sestrom po gradu. Mogli smo da vidimo svašta - uništene radnje, poharane kuće, neke ljude sa maskama ili bez maski kako upadaju u kuće i stanove, prete, teraju ljude da idu u Makedoniju ili u Albaniju u izbeglištvo. Mnogi su odlazili bez ičega. Bila je to tragedija."

ADEM DEMAĆI: Za mene su svi oni pod jednom komandom i politikom, i ne vidim razliku.

Ko je po vama pobedio u ovom ratu?

Lično sam želeo da se pronađe političko rešenje kojim se mogla izbeći sva ova tragedija. Znalo se da beogradski režim ima snažan vojni i policijski kompleks i da nije spreman da pregovara o Kosovu i odustane od njega. Taj kompleks je veoma snažan, a veliki je i broj ljudi koji živi od toga. Posle svih ovih tragedija i bede, moje je mišljenje je da je taj kompleks prilično oslabljen i da će svest srpskog naroda o tome narasti. Siguran sam da ćemo na kraju imati demokratiju u Srbiji i da neće biti tako teško da se nađe rešenje koje će biti prihvatljivo i u korist svih Srba. Lično ne verujem u slobodu samo za jednu stranu: na primer, samo za Albance ili samo za Srbe. Videli smo već kako funkcioniše demokratija samo za jednu stranu. Zato mi se čini da nisu samo Albanci pobednici, već i srpski narod. Gubitnik je srpski režim, ali srpski narod je pobednik jer se oslobađa starih iluzija i koncepcija starog režima. Biće inače mnogo problema da se ubede Albanci kako je i posle svega zajednički život moguć, da je neophodan, i da je u zajedničkom interesu. Albanci nisu imali nikakvih pretnji od običnih Srba. Ti ljudi su bili mobilisani, morali su to da prihvate. Kako da kažeš neću kada ti sledi zatvor? Suština je u tome da većina ljudi nije išla u rat punim srcem. Morali su. Ali, posle svega ovoga, svi moramo biti zadovoljni. Naravno, bilo je mnogo žrtava na albanskoj strani, na srpskoj ima mnogo materijalne štete koja se meri milijardama dolara. Ne isključujem, međutim, mogućnost da režim ponovo proba da manipuliše. To im neće uspevati kao pre, iako bi trebalo sačuvati i neke rezerve prema svemu. Taj režim je još prilično jak i uz to nema nema nikakav manevarski prostor, nema gde da ode.

Govorite o neophodnosti zajedničkog života. U ovom trenutku se veliki broj Srba seli sa Kosova. Hoće li Kosovo uskoro biti etnički čisto?

Među onima koji sada odlaze ima različitih kategorija ljudi. Ima, na primer, onih koji su na neki način bili uključeni u zločine na Kosovu i znaju da za njih više nije moguće da žive na Kosovu. Za njima idu i članovi njihovih porodica. Ima i običnih ljudi koji su uplašeni. Strahuju od revanšizma jer se Albanci vraćaju svojim kućama, zatiču da je mnogo toga porušeno, svakog dana se otkrivaju i nove masovne grobnice. I zato idu u Srbiju iako su potpuno nedužni. Odlaze i oni koji su ovde imali ogromne privilegije. Njih je režim kupovao. U Beogradu ili nekom drugom gradu u Srbiji takvi nisu mogli da biraju trosobne ili četvorosobne stanove. Ovde su čak bili u prilici da ucenjuju, da kažu - ako ne dobijem takav stan ili posao, idem u Srbiju. Bili su bliski režimu. Takvi znaju da će izgubiti privilegije i hoće da idu. Lično se nadam da će se veliki broj Srba vratiti. Ima primera da ljudi u nekim selima nedaleko od Prištine i dalje žive zajedno. Za vreme rata nisu dirali jedni druge. To me ohrabruje, jer ako je to moguće u jednom selu, zašto ne bi bilo i u jednom gradu i šire. Zašto bih ja, na primer, mogao da živim sa Nemcima ili Italijanima, a da ne mogu sa Srbima. Imali smo sa njima mnogo problema kroz vekove, to je tačno. Ali dugo živimo na ovim prostorima i ako nismo spremni da živimo zajedno, da zajedno rešavamo probleme - onda ja ne vidim kako mogu da živim u Evropi.

Većina političara među kosovskim Albancima priželjkivala je NATO intervenciju. Od NATO bombi stradalo je i mnogo Albanaca...

NATO se u čitavoj toj situaciji ponašao i reagovao prilično trapavo. Pre svega bila je velika greška što su odlučili da ratuju protiv srpskog režima i da pri tom ne misle ozbiljno na slanje kopnenih trupa. To je bila velika greška. Može se možda reći da je sve što se dogodilo bilo neizbežno pošto je Beograd odbio onaj sporazum iz Rambujea. A taj sporazum, po meni, bio je u priličnoj meri u korist Beograda. Beograd je, međutim, stalno insistirao na suverenitetu. Na kraju je sledilo bombardovanje i Srbija je pretrpela ogromnu materijalnu štetu. Rekao sam u policijskoj stanici onim momcima - jeste li ludi, ne možete da ratujete protiv čitavog sveta. Ali Milošević je morao da ima neki argument kako bi jednoga dana mogao da odustane od Kosova. Najzad on može da kaže - učinili smo sve što smo mogli, ali moramo da odustanemo od Kosova, nismo mogli protiv celog sveta. Nije ni to tako loše, rekao bih čak da je i veoma vešto.

Sa ljudima iz UČK-a ste raskinuli saradnju uoči Rambujea. Zašto ste bili protiv tih pregovora?

Mislio sam da nije dobro da se ide na pregovore dok srpski režim radi sve ono što je radio. Drugo, pripreme za Rambuje bile su veoma loše. Projekat ambasadora Hila i Petriča bio je nedovoljno pripremljen. Ne možete da pripremite tako važan sporazum za nekoliko dana, zatim da pregovarate dvadeset dana, i to tako da se nijednom ne sretnete sa drugom stranom. Tamo i nije bilo pregovora. Albanci su pregovarali sa Hilom, on je išao kod Srba, pa onda ponovo kod Albanaca, i tako u krug. Ja sam zastupao stav da, ako hoćemo da pregovaramo sa Srbima, to moramo da činimo direktno. To je naš problem. Naravno, bilo je neophodno da postoje oni koji će garantovati sporazum, ali nije bilo dobro da oni pregovaraju u naše ime. Ako nismo sposobni da pregovaramo, kako ćemo da živimo zajedno? Oni me nisu poslušali, otišli su tamo u Rambuje. Rekao sam na kraju - ako znate politiku bolje od mene, nastavite bez mene. Zbogom.

Tvrdite, dakle, da se direktnim pregovorima tragedija mogla izbeći?

Upravo to je bio razlog što sam bio protiv. Verovao sam da će se to desiti. Beogradski režim je poveo tamo u Rambuje i neke Gorance, Egipćane, napravili su komediju, nisu hteli ozbiljne pregovore. Albanci su morali da insistiraju na direktnim pregovorima, da licem u lice odlučimo sve. Tačno je da je to moglo da potraje možda i celu godinu dana, ali sam siguran da se ovo krvoproliće i sve ostalo ne bi dogodilo. Sada je kasno da se govori o tome.

Kada smo već kod kašnjenja, ima mišljenja da je Milošević propustio priliku da ponudi kosovskim Albancima autonomiju pre dve godine u vreme građanskih nemira u samoj Albaniji. Neki analitičari tvrde kako se u tom slučaju UČK nikada ne bi pojavio. Ili bar ne bi bio ovo što je danas...

Mislite na nemire od pre dve godine. Ne, i tada je već bilo suviše kasno. Da je to uradio još 1992, najkasnije 1993, sve bi bilo uredu. Rugova je tada bio spreman da prihvati sve što mu se nudilo. Bila je to velika greška srpskog režima, a sada srpski narod mora da plati cenu za sve to.

UČK se zajedno sa KFOR-om vratio na Kosovo. U Prištini svakog dana drže konferencije za štampu. Šta je sa vama, bili ste njihov politički predstavnik?

Ništa. Imao sam nesporazume sa jednim delom rukovodstva UČK-a. O taktici i strategiji, nisu me slušali i odlučio sam da odem. Za obične borce i veći deo komandnog kadra i dalje imam velike simpatije. Ubeđen sam da bez njihovih žrtava kosovsko piatnje nikada ne bi bilo internacionalizovano. UČK je ipak glavna snaga, suštinska snaga otpora protiv srpskog režima. Tačno je da imaju neke slabosti, ali među svim albanskim faktorima bili su i jesu glavna snaga. Za mene je bilo dovoljno. Siguran sam da su Albanci sada blizu toga da budu slobodni. Prema tome, ko hoće da sada pravi političke karijere, neka radi slobodno. Bez mene. Nekim prijateljima sam inače savetovao da će biti dobro ako se UČK demilitarizuje. Jako dobro. Vreme je da se promeni politika. Glavni cilj Albanaca bio je da se uništi vojni i policijski kompleks u Srbiji, da se oslabi ovaj režim i stvori prilika za demokratizaciju čitavog regiona. Po meni su ti ciljevi dostignuti.

Vi, dakle, mislite da će UČK da prihvati takav savet?

Bio bih veoma srećan da se to desi. Da njihovi čelni ljudi to prihvate. Oni moraju da razumeju šta vreme od nas traži. U politici je najvažnije da uvek razumeš zahteve vremena. I da to uradiš, da ne kasniš ili ne uradiš nešto pre vremena. Nadam se, ali videćemo. Vreme je za radikalne promene u UČK-u.

Kakvu će ulogu ubuduće igrati Ibrahim Rugova?

O njemu uopšte ne razmišljam. Ni o njemu, ni o drugima. Pre svih ovih događaja bilo mi je veoma važno šta će Rugova učiniti. To me sada više uopšte ne zanima. On više nije važan.

Kako vidite budućnost Kosova?

To zavisi od mnogo faktora. Pre svega od toga da li će Albanci i posebno UČK razumeti da su sada neophodne radikalne promene. Takođe i od toga da li će ljudi u Srbiji imati dovoljno snage da se oslobode Miloševićevog režima, zatim da li će Zapadna Evropa dovoljno razumeti naše balkanske probleme. U svakom slučaju, tačno je da nikada ubuduće srpski režim neće biti ono što je bio dosad. Imam svoje projekte i ideje i ne znam koliko će Albanci imati volje da to razumeju i prihvate.

Mislite na vašu ideju o Balkaniji, konfederaciji u kojoj bi za početak bili Srbija, Crna Gora i Kosovo, dok bi im se kasnije pridružili i ostali...

Za mene je konfederacija bolja i od nezavisnosti. Ako smo nezavisni, ostaju mnogi problemi sa Srbima i Crnogorcima kako da se to izvede. U konfederaciji nema takvih nevolja. Odavde bi mogao da ideš u Beograd, Beograd bi mogao da dođe ovamo, niko se ne bi osećao izolovano. Bilo bi to bolje rešenje i za naše Albance koji žive u Preševu i Bujanovcu u Srbiji ili u delovima Crne Gore. Bili bismo u istoj državi. To je zajednički interes. Ponavaljam, nemoguće je govoriti o ujedinjenju Evrope, a držati Balkan podalje od tih integracija.

Ali kosovski Albanci ipak, govore samo o nezavisnosti?

To je normalno, svi ljudi, svako živo biće hoće da bude nezavisno, ali niko ne može da živi sam. Ako nam se dozvoli da budemo nezavisni, izgradićemo prilike da budemo prijatelji. Ako živimo pod tuđom kontrolom, nije dobro ni za koga.

Čini se da SAD i EU za sada žele da Kosovo ostane unutar Srbije?

Svaka zemlja članica NATO-a i EU-a ima svoj sopstveni interes i nastoji da ga sačuva. Da bi uskladili svoje interese morali su da kažu - Albanci moraju da imaju veliku autonomiju, ali unutar Srbije. Na primer, Grci ne žele nezavisnost jer se boje većeg albanskog uticaja, Italijani imaju mnoge ekonomske interese u Srbiji itd. Ti kompromisi su i doveli do ove situacije. Ali ja verujem da će i ljudi u Srbiji korak po korak razumeti da je u njihovom interesu da budu prijatelji sa Albancima. Želim da verujem da će na kraju prelaznog perioda koji upravo počinje pod nadzorom KFOR-a, Albancima biti dozvoljeno da se izjasne o svojoj budućnosti.

Šta ako vas pozovu da se pridružite prelaznoj vladi koju formiraju Albanci?

Bio sam protiv toga kada je ta odluka objavljena još u Rambujeu. Sada pokušavam da se distanciram od toga. Zašto bih se mešao, to nije više moj posao. Ja sam svoje završio. Hoću da savetujem do neke tačke, ali ako ti ideš i dalje po svom, zašto bih više trošio svoju energiju. Sada sam, ponavljam, samo posmatrač u ovom političkom teatru. Uživam da gledam ove mnogobrojne glumce koji se tamo pojavljuju. Za vreme rata rekao sam mnogo puta mojoj sestri - ako nas ubiju, dobro je, jer ćemo umreti za Kosovo. Ako preživimo, opet je dobro, jer ćemo uživati zajedno sa drugim ljudima.