Zona sumraka

Nedelja solidarnosti

Jeste li u poslednje vreme poslali kakav paket u inostranstvo?

Mi smo ratom zahvaćeno područje, svet treba nama da pomaže, naši napolju imaju sve što im treba, bla-bla-bla... Time što mesecima, možda i godinama, ne šaljete ništa preko granice, svakodnevno otkidate od državnih usta - carina ne može da inkasira ono što joj po zakonu pripada od svakog poslatka koji odlazi preko granice.

Ja sam danas uplatio sto dinara da bi carina pregledala (ili preslušala, otkud znam) CD koji šaljem u Atinu ["Ciganske balade", Šaban Bajramović]. Pitam u Slobodana Penezića kolika je izvozna marža, koliko takse treba za molbu, treba li dozvola ministarstva kulture, ima li kakva dažbina na odliv diskografskog blaga, ništa ne treba, samo poštarina i ova nadnica za carinika.

Običan lekarski pregled došao bi me skuplje da sam otišao kod privatnika. Dobro, ovo nisu privatni carinici, ali ako se u zdravstvu uvodi participacija za pregled i za lekove, u carinarstvu je to kudikamo nužnije. Narod, nažalost, mnogo češće poboljeva nego što putuje, slanje paketa mu nikad nije bila jaka strana, i carinici okapavaju na svojim radnim mestima čekajući da se neko smiluje i da naiđe sa nečim što bi oni stručno i savesno pregledali.

Najbolji način da se građanin oduži državi jeste, naravno, da za nju položi život, ali čak ni kod nas, gde je tu priliku imao svako, nije svima pošlo za rukom da poginu. Svi se busaju u grudi, svi bi da nastradaju, ali rat bude i prođe, a preživeli odmah smetnu s uma da državi i dalje duguju. Dovode je u nepriliku da ih opominje, primoravaju je da im tonom upravo razbojničkim ponavlja: život ili pare! Tek kad mu se pruži prilika da u državnu kasu i sam nešto priloži, građanin postaje svestan koliko se dugo provlačio bez plaćanja, pukne mu pred očima da većina stanovništva i dan danas izvrdava razne dažbine koje po zakonu mora i treba da plaća!

Voleo bih da u istoriju jugoslovenske carine uđem kao građanin koji je prvi predložio da carinski pregledi na ulasku u zemlju više ne budu besplatni. Svi smo se mi privikli da neko rovari po našim neurednim kuferima, a da nas to ništa ne košta, svi smo bili spremni da pred carinicima nešto utajimo, u najgorem slučaju pristali bismo, posle upravo nedostojnog cenjkanja, da damo neki dinar u vidu carine, uvek uz kletve i gunđanje, ali nam je i tada bilo prirodno da samom cariniku ne ponudimo ni dinar za učinjenu uslugu.

Za mnogog građanina carina je samo neprijatnost pri povratku u zemlju, putnici i pošiljaoci ne shvataju da carina pre svega štiti njih same: kad ne bi postojala kontrola i prilikom slanja paketa, ova koja se plaća sto dinara, neko bi mogao da pošalje Miroslavovo jevanđelje nekome za rođendan ili da sastruže Belog anđela i pošalje ga u kutiji od cipela, pa da nam od mileševske lepote ostane samo kadar u spotu "Volimo te, otadžbino naša". Jesam za pregled CD-a dao petnaestinu plate, ali sam miran: ako moj CD zaista stigne u Atinu, znaću da nisam poslao ništa što bi odavalo vojnu tajnu, znaću da je CD sanitarno ispravan i da se primalac neće zaraziti...

Razume se da bi promet na granici bio sporiji kad bi svaki putnik plaćao carinski pregled. Građani više ne bi želeli da se provuku pored carinika nego bi za svoj novac tražili temeljan pregled, carinici takođe ne bi nikome mogli jednostavno da pokažu "prolazi" nego bi za primljeni novac morali svakome da pruže zakonom propisanu uslugu. Izraz "imati sreće na carini" postao bi bespredmetan - na granici ne bi bilo nikakve diskriminacije, danak bi plaćali svi putnici, i svi bi bili tretirani sa istom pažnjom i poštovanjem.

Carinska stopa mogla bi da se osetno snizi, jer bi prihod ostvaren naplaćivanjem pregleda od neposrednih korisnika bio izuzetno visok i stalan. Po uzoru na carinike koji rade u pošti, i carinici na granici naplaćivali bi pregled ne samo onima koji dolaze nego i onima koji izlaze iz zemlje. Kao što platiš izlaznu taksu, tako platiš i cariniku da te pregleda, makar nemao nikakav prtljag. Carinik sa svoje strane konstatuje da ne iznosiš ništa, upiše to u tefter i poželi ti srećan put.

Carinici bi morali imati olakšice prilikom otvaranja privatnih fri-šopova, radnji sa zaplenjenom robom, trebalo da dobiju besplatne prostorije u kojima bi organizovali robno-novčanu tombolu; svotu koju građani daju kad vade ili produžavaju pasoš trebalo bi uvećati barem za dvesta dinara da bi i carinici videli neku vajdu od tolike slobode kretanja i nastanjivanja; u okviru Nedelje solidarnosti sa carinom, u osnovnim i srednjim školama gostovali bi uniformisani carinici, deca bi se upoznala sa istorijatom carine i njenom misijom, ovlašćeni fotografi bi svakog učenika ponaosob slikali sa carinikom, đake bi škola potom imala privoleti da od carine otkupe po dve fotografije, a cena bi bila 50 dinara po komadu.

Država će se možda oglušiti o moj predlog (neće joj biti prvi put). Ali neka se onda niko ne iznenadi ako uoči nove godine dođe do prave najezde carinika. Neko vam zvoni na vratima, pogledate kroz špijunku, uniformisana lica, otvorite vrata i čujete: "Dobar dan, mi smo vaši carinici!"

Kao što je neko odnosio smeće dok smo spavali, tako neko i sada, dok vi čitate novine, uzalud čeka namernika koga bi pretresao ili paket koji bi po pravilu službe pregledao.