Intervju: Čaba Đ. Kiš, profesor Univerziteta u Budimpešti

Ne verujem u građanski rat

Poseban značaj dajem Vojvodini, onom mentalnom nasleđu koje ima "mala Jugoslavija", Crna Gora, Sandžak, različite srpske regije

Izuzetno je važno da se među demokratskim partijama uspostavi neki politički minimum. To se ne dešava lako. Uopšte, lakše je reći "ne"- diktaturi, totalitarnim ili polutotalitarnim odnosima, ili autoritarnoj politici kakvu, recimo, znači Miloševićeva politika. Tu je lako reći "ne". Mnogo je teže navesti koji su koraci nužni. I još je nešto izuzetno značajno: formiranje mreže građanskog društva. To je odlučujuće. Da se uspostavi savezništvo građana na lokalnim inicijativama, ljudi koji traže odgovore za svoje svakodnevne probleme, koji na "malim stvarima" mogu isprobati svoju snagu. U razvoju demokratskog društva to je bar isto toliko važno koliko i pojava političkih pokreta.

Ovo u kabinetu budimpeštanskog Univerziteta društvenih nauka "Lorant Etveš", gde predaje na Katedri za istoriju kulture, govori slavista Čaba Đ. Kiš, dugogodišnji prvi čovek peštanskog Instituta za Srednju Evropu, od ove jeseni i predavač na Katedri za hungarologiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Analitičar sa iskustvom, najpre aktivnog učesnika a potom posmatrača velikog političkog preokreta u Mađarskoj i Srednjoj Evropi, koji je nakon disidentskih godina - a potom članstva u najužem rukovodstvu Mađarskog demokratskog foruma koji je odneo pobedu na prvim višestranačkim izborima u Mađarskoj 1990 - tri godine kasnije napustio aktivnu politiku. Sa decenijske distance od velikih mađarskih promena, za nas možda i poučno, njihov neposredni učesnik kaže:

"Krajem marta 1989. aktivirani su okrugli stolovi na kojima su mesecima trajale rasprave o pravilima igre prelaska u demokratiju, što je bila veoma važna prethodnica prvih demokratskih izbora. Mislim da se tu dogodio i jedan politički propust. Naravno, teško je danas to oceniti, prošla je decenija, ali je činjenica da je u Mađarskoj izostao period ustavotvorne skupštine. Dakle, postavlja se pitanje legitimiteta i samog okruglog stola, njegove obe strane. Jer, demokratski legitimitet nije imala ni strana vlade i državne partije, jer su mandate pribavili na kvaziizborima, dok su, sa druge strane, opozicioni pokreti i partije imali prilično mali broj članova. Dakle, okrugli sto je propustio da raspiše ustavotvornu skupštinu, pa kontrola birača i javnog mnjenja nad interesima zastupanim za stolom možda nije došla do izražaja na odgovarajući način."

ČABA Đ. KIŠ: To je vezano za iskustva kasnijeg postkomunizma, kako organizovati ekonomsko prestrukturiranje. U Mađarskoj je okrugli sto imao komisiju koja je raspravljala o tim pitanjima, ali tamo nije postignut sporazum. Bio je to kardinalan propust. Očigledno nas je i vreme pritiskalo, jer su obe strane imale na umu želju da se sporazumeju. Vlada i opozicija su zastupale svoje interese, ali nije došlo do sporazuma o ekonomskom prestrukturiranju. I to je omogućilo da menadžerski sloj komunističke nomenklature zadrži pozicije i da, zapravo, celu privatizaciju drži u svojim rukama i kontroliše je. No, to se nije dogodilo samo u Mađarskoj, to je jedno opšte postkomunističko iskustvo: tokom prestrukturiranja, ekonomsku vlast, veoma mudro i brzo, uočio je posebno taj mlađi menadžerski sloj nomenklature, koji je imao i zapadne kontakte i shvatio da će ključno pitanje biti - čija je ekonomska vlast. Bio je to ogroman propust, i njegove posledice možemo videti: znatan deo nove ekonomske elite pripada mlađoj generaciji komunističke elite. A kada su se vlasnički odnosi već demokratizovali, onda je, naravno, vlasništvo sveto i nepovredivo. Tu je dakle napravljena ogromna greška, no odgovornost za to nije, naravno, samo na demokratskim partijama. Jer, ne treba zaboraviti da postoji i spoljni faktor i njegovi ekonomski interesi. To se tiče svih nas koji živimo na ovom prostoru. Konačno, ako je posle Drugog svetskog rata koliko sutradan počelo to duhovno suočavanje i razračunavanje sa nacizmom, u slučaju komunizma to se nije desilo. I to je i nadalje veliko pitanje.

Ipak, tadašnja vlast u Mađarskoj je bila svesna da su promene neminovne, pa je postojala i spremnost za kompromis, zar ne?

Bez dileme. U Mađarskoj je bilo te spremnosti, u Poljskoj takođe... Među reprezentima tadašnje vlasti, bilo je veoma mnogo prosvećenih ljudi, u smislu da su mnogo bolje znali šta se dešava u sovjetskoj imperiji nego mi, ondašnji opozicionari. Oni su dakle igrali na duže staze, njihova je zamisao bila da se treba sporazumeti. Tamo u leto 1989. izgledalo je da će se Sovjetski Savez i Amerika sporazumeti oko toga da se, bar u slučaju Poljske, Češke i Mađarske sovjetska vojska povuče, ili da će bar dozvoliti demokratski politički preobražaj. Zato je najprosvećenija grupa nomenklature odlučila da stane na čelo promena.To nije sasvim uspelo, ali im je uspelo da ugrabe ekonomsku vlast. Mislim, inače, da je i za bivšu Jugoslaviju odlučujuće bilo to što se sovjetska vojska povukla sa ovog područja. Po mom sudu, jedna komponenta kohezije bivše Jugoslavije uvek je bio i spoljni faktor. On se promenio, i jedan stub te stabilnosti je nestao. Pa su u Jugoslaviji, kako ja vidim, različite grupe komunističke nomenklature u različitim republikama takođe pokušale da produže svoju vlast, ne nužno, mada verovatno, sa ekonomskom vlašću. Što se i u Sloveniji i Hrvatskoj može dobro videti. A u novoj, ako hoćete, "maloj Jugoslaviji" umesto komunističke frazeologije došla je nacionalistička frazeologija.

Kakvo bi bilo vaše tumačenje?

Sasvim se drugačije postavlja nacionalno pitanje u Srednjoj Evropi: prvenstveno kao pitanje prestanka zavisnosti od Sovjetskog Saveza, dakle prestanka vojne okupacije. Tako je to bilo u slučaju Mađarske, Poljske, Češke. Sasvim je drugačije bilo u Jugoslaviji. Nacionalno pitanje je veoma važno pitanje demokratskog preokreta. I ja se ne slažem ni sa onim inostranim diskursima o bivšoj i sadašnjoj Jugoslaviji, po kojem je centralno pitanje - srpski nacionalizam. To jeste postojeće pitanje, ali ne držim svrsishodnim i dobrim kada ova kritika nacionalizma gotovo hoće da potre i srpski identitet. Jer odgovor na to, naravno, može biti samo negativan, jer ne sledi izgradnja samokritičnog i modernog nacionalnog identiteta, koja odgovara XXI veku. Upravo obrnuto, jača nacionalizam, jačaju oni refleksi koje je tokom nedavnog bomardovanja bilo moguće čak i izvana osetiti. Jačan, dakle, onaj mentalitet Serbia contra mundi: ceo je svet nepravedan, a mi nekako zastupamo pravdu, te ćemo radije sa njom propasti. Mislim, naime, da je i najveći izazov srpske i jugoslovenske demokratske opozicije raditi na takvoj modernoj nacionalnoj svesti, koja nije nacionalna svest zatvorenosti nego upravo saradnje sa susedima i sa manjinama. Dakle, izgradnja pojma dijaloške nacionalne svesti, sposobne da istovremeno integriše tradicionalnu srpsku nacionalnu svest, uključujući i pravoslavlje; ali i sposobne da se suoči sa posledicama bilo prve bilo druge Jugoslavije. To je veoma teško pitanje.

Kako stoje stvari sa mađarskim iskustvom i tom ravnotežom nacionalne svesti?

Mir nakon Prvog svetskog rata odvojio je od teritorije Mađarske ne samo nemađare već i više od tri miliona Mađara, što znači da ni u mađarskoj nacionalnoj svesti u odnosu na to pitanje nije uspostavljena odgovarajuća ravnoteža. I mislim da je danas, ako se može povući mala paralela sa srpskom inteligencijom i narodom, to u takvim "trianonskim uslovima" veoma teško uspostaviti. Ali, sa druge strane, ključno je pitanje uobličiti jednu samokritičnu i za saradnju spremnu nacionalnu svest, sposobnu za uklapanje u Evropu. Korisno je iskustvo istorije malih evropskih naroda. Mislim, dakle, da je i preformulisanje srpske nacionalne svesti ključno pitanje. Ne slažem se - i još jednom bih to naglasio - s onim što mnogi evropski posmatrači i novinari misle - da je ovde srpski identitet nešto što valja razoriti, gotovo kao nemački naci-identitet u vreme ili pre Drugog svetskog rata. Nije reč o tome. Ovde se radi o gorkom srednjoevropskom, jugoistočno-evropskom procesu formiranja, posledicama formiranja nacije. Tu poseban značaj dajem Vojvodini, onom mentalnom nasleđu koje ima "mala Jugoslavija", Crna Gora, Sandžak, različite srpske regije. To je veliko bogatstvo i u tom nasleđu Vojvodina znači jednu posebnu srednjoevropsku boju i u srpskom svetu. Ona može imati takvu istorijsku funkciju da bude otvorena kapija Jugoslavije prema Srednjoj Evropi, a mislim i da Jugoslavija treba da bude otvorena kapija prema Balkanu i, ma koliko čudno zvučalo, prema islamskom svetu. Znam da je užasno teško suočiti se s tim pitanjima. Radi se o obračunu sa pojmom nacionalnog sna XIX veka. A nacionalnoj državi prošlog veka - tu je i primer Mađarske u okviru Austrougarske; da su, iako polovina stanovništva nije bila mađarskog maternjeg jezika, mađarska vlada je ipak sprovodila centralizovan program; istorija je "naplatila" 1918. Dakle, ona nacionalna država koja centralizuje, koja hoće da homogenizuje, koja zapravo hoće da se proširuje - to nikako nije država XXI veka.

Mi o narednom veku, ali šta kada vlast nije spremna čak ni za dijalog, za kompromis, za promene?

Čudnu ću stvar reći. Priroda svake vlasti je takva da joj je jedna od najjačih motivacija očuvanje i zadržavanje vlasti. Jugoslavija je sada pod veoma snažnim spoljnim političkim pritiskom ekonomskim sredstvima, a sa druge strane postoji i unutrašnji pritisak - pogoršanje životnih uslova. Ja otuda ne bih isključio mogućnost da predstavnici vlasti probaju da izgrade strategiju sopstvenog preživljavanja. To može značiti i sklapanje kompromisa sa opozicionim pokretima. Veoma je primitivna i kratkovida zamisao, svakako, mnogi tako čine, podsticati razlike među opozicionim partijama i tako pokušavati manipulaciju. To svakako postoji, ali mislim da je to kratkog daha. Na duže staze ne rešava ogromne ekonomske i socijalne brige sa kojima se valja u sadašnjoj Jugoslaviji suočiti. Zamisliv mi je i scenario odricanja od Miloševića i promena kakva je bila u Rumuniji 1990, naravno ne nužno sa takvim krvavim obračunom, jer to može imati i mirnije oblike. Konačno, neki pominju scenario građanskog rata. Ja ne verujem da se ide ka tome. Jer to bi verovatno značilo i veoma okrutno razračunavanje sa sadašnjom vlašću. I mislim da to i oni znaju. Gledano spolja, predstavnike jugoslovenske vlasti vidim kao veoma pametne. Ovako su dugo opstali u zaista posebnim okolnostima, što je samo po sebi uspeh. Naravno, uspeli su očigledno zahvaljujući nacionalističkoj frazeologiji. Ipak, zbog tog njihovog umeća i nagona, ne mogu zamisliti da neće pokušati sa nekim komromisom koji bi na neki način značio njihov ostanak na vlasti, što bi značilo da sami usmeravaju celu privatizaciju i ekonomski preobražaj.

Naravno, ne sme se izgubiti iz vida ni sa kolikim hendikepom kreću demokratske partije, kolika je infrastrukturna prednost državne, kojoj je teško parirati. Potreban je dakle veliki broj lokalnih aktivista, i to baš onih koji već imaju ugled u civilnoj sferi, u lokalnom društvu. Dakle, kako se to sve može izgraditi i spojiti. To je veoma veliki izazov za demokratske partije i taj proces može trajati i godinama, tu ne vredi gajiti iluzije. I u Mađarskoj, zapravo svuda u ovom postkomunističkom svetu to znači problem. Ovde se nije dogodilo (kao što je nemački nacizam uklonjen gubljenjem totalnog rata), nigde se dakle nije dogodilo da neka lukava vojna sila otera jednu totalitarnu vlast. A ako se to već nije dogodilo, ma koliko to čudno zvučalo, to ima i prednosti, a demokratski pokreti se moraju pripremiti za taj rudarski rad.