Divlja horda

Sportski uspesi & dostignuća su večita uteha i masovna zanimacija potlačene sirotinje u svim dronjavim i bednim državama Trećeg sveta

Onome ko se u subotu uveče zatekao na beogradskim ulicama u potpunosti se razjasnio smisao onog proletnjeg vica u kojem postariji Lala kaže da će rat (i pobedu u dotičnom) nekako i preživeti, ali za obnovu & izgradnju baš i nije siguran. Tako je bilo i narečene večeri: preživesmo fudbalski remi-koji-znači-pobedu nad Hrvatima, ali stanoviti građani umalo ostadoše bez glave u vihoru slavlja zbog narečenog nogoloptačkog trijumfa. Zatekavši se na Slaviji kasno uveče, s prozaičnom i nepatriotskom namerom da se nekako domognem kuće (umesto da se lepo pridružim urlanju pijanih praznoglavih bilmeza, kao sav pošten svet), za samo nekoliko minuta video sam kako gomila beslovesnih tipova razvaljuje ionako ruševni trolejbus na parčiće, kako nekolicina razdraganih likova besomučno vozi u krug po trgu punom brzinom umalo namrtvo izgazivši jednog pešaka (a to je krivično delo, je l' tako dežurni pozorniče?), te - da stvar bude kompletna - kako iz jedne policijske "marice" koja se poletno uspinjala Nemanjinom presrećni uniformisani drot peva Mogu da ti puše... čini mi se, Mijate. A možda i Siniša ili Nebojša, Dragiša, Staniša ili Ljubiša, ko će ga znati. Da nisam svojim očima video, mislio bih da me neko zeza. Razume se, na raznim mestima po gradu bilo je razbijenih kioska koliko hoćeš, okrvavljenih glava takođe, oštećenih privatnih i javnih prometala i, uopšte, masovnog remećenja javnog reda i mira, te entuzijastičkog uništavanja lične i narodne imovine. Za to vreme policajci su se držali upadljivo rezervisano: ili ih nigde nije bilo, ili su se pravili da nisu odavde, ili bi - u najboljem slučaju - očinski upozoravali najveselije da smanje doživljaj. Gotovo da čovek ne prepozna onu uniformisanu i kao za Rat zvezda opremljenu Divlju Hordu koja je, samo nedelju dana ranije, pendrecima, čizmama, cokulama, pesnicama i, iznad svega, nepojamnom divljačkom mržnjom i destruktivnom strašću nasrnula na devojke, žene, starce, sredovečne bračne parove, mlađe intelektualce oba pola i, uopšte, na sve te huligane i rušitelje koji su se zatekli u narečenoj Nemanjinoj ulici i okolini, a sutradan i na Brankovom mostu, na protestnim šetnjama.

Šta nam sve ovo govori? Policija, razume se, radi po naređenju pretpostavljenih koji, pak, naređuju po naređenjima stvarnog Šefa, jedinog istinskog ministra u svim srpskim ministarstvima. Ipak, stepen njene (ne)uživljenosti u neki posao govori nam mnogo o njenoj "mentalnoj" strukturi. S obzirom na to, pak, da je policija svugde svojevrsno ogledalo društva, i da ne može biti mnogo bolja ali ni mnogo gora od svoje okoline, ovo nas upućuje i na zaključak da je sam pojam destrukcije ovde dobio neko drugačije, bizarno značenje, nepoznato u ostatku kosmosa. Čini se, naime, da je simbolički, a sve više i praktično, policija kao organ javne bezbednosti izgubila svrhu, a da je preostala samo - neviđeno hipertrofirana - njena funkcija državne bezbednosti, odnosno do zuba naoružane i zastrašujućom mržnjom motivisane snage za odbranu Poretka. Kako, uostalom, drugačije objasniti činjenicu da mirni građani naoružani kišobranima dobijaju batine, uvrede i poniženja zato što, recimo, žele organizovano da prošetaju do jednog pitomog beogradskog brda, a gomila po okolinu opasnih čovekolikih stvorenja intelektualnog profila slabije razvijenog planktona može manje-više nesmetano da vitla po gradu celu noć, sve onako nadahnuta brljom, lepkom i "patriotskim osećanjima"? Pa mogli su bar bensedine da im podele!

Ovo, međutim, nije priča o policiji. Ti su momci samo nešto transparentnije prepoznatljivi "manekeni" jedne mnogo šire (nus)pojave - masovne omađijanosti sportskim samozaboravom. Da su famozni sportski uspesi & dostignuća večita uteha i masovna zanimacija (uz pravljenje dečurlije) potlačene sirotinje u svim dronjavim i bednim državama Trećeg sveta nije ništa novo; da je sport bio omiljeno oruđe i unutrašnje i spoljne propagande i držanja indoktrinacijom debilizovanih masa u (vrlo pogrešnom) uverenju "da smo i mi neko i nešto" u totalitarnim komunističkim režimima istočne Evrope (setite se samo onih brkatih macho atletičarki iz rahmetli DDR...), takođe je dobro poznato.

Titov režim je ovaj sportski adut koristio kad god je mogao, promovišući i na taj način idiličnu bratstveno-jedinstvenu, nesvrstanu i samoupravnu zemlju Dembeliju. Ipak, ta država i taj režim bili su ionako, iz razloga koji su dobro poznati, u svetu dovoljno priznati i afirmisani, pa im je sport bio samo jedno od brojnih, ne preterano važnih pomoćnih sredstava u planetarnoj promidžbi. S Miloševićevom Srbijom stvari stoje posve drugačije: stekavši ne baš nezasluženu globalnu reputaciju zemlje koja se blagostanju uči od Trećeg sveta a demokratiji malo od duhova neumrlih Honekera i Brežnjeva, malo od uniformisanih latinoameričkih diktatora, današnja Srbija ne može ni vlastitom pokornom pučanstvu, a kamoli okolnom svetu, da pruži baš ništa lepo i dobro o sebi a da to ne zvuči kao neslana šala; sve što je preostalo od nekadašnje SFRJ power & glory jesu mestimični značajni uspesi košarkaša, fudbalera, vaterpolista, odbojkaša... Jedina globalna konkurencija gde ime Srbije i Crne Gore još nešto znači jeste nekoliko sportskih igara. Sve drugo je tutumrak epohalnih razmera, zbog kojeg prostor između Horgoša i Dragaša svi doživljavaju kao Pustu Zemlju, u kojoj žive jadni i nesrećni ljudi, najnesrećniji upravo zato što ne umeju ili neće da pomognu samima sebi. Zato režim tako dosledno - iako kažu da Gazda lično nije veliki ljubitelj sporta - koristi sve takve prilike da se slika i mazi sa Našim Zlatnim Momcima, a ni ovi nisu s raskida da mu upriliče tu malu pažnju i veliku radost. Jeste li, uostalom, čuli za nekog slavnog sportistu sa ovih strana koji se jasno deklarisao protiv režima, i javno zauzeo za ljudska prava svojih bednih, opljačkanih i premlaćivanih sugrađana? Jok. Sve fini momci, mnogo nežni i tankoćutni, "ne bave se politikom". A pri tome su to osobe koje zarađuju velike pare, i to u inostranstvu, što će reći da su i ekonomski i na svaki drugi način sasvim nezavisne od režima, i da im za to nije potrebna praktično nikakva građanska hrabrost, pošto ništa ne rizikuju. Što se nikako ne bi moglo reći za sve one "anonimne" ljude koji iz večeri u veče špartaju beogradskim ulicama.

Nije ovde u pitanju nikakva "teorija zavere" niti priča o nekom mastermajndu koji "stoji iza svega"; međutim, ne vredi ni praviti se blesav: sport jeste važan deo jedne od glavnih koruptivnih strategija režima. To ne znači da bi ovdašnji sportisti trebalo da prestanu da igraju i pobeđuju ne bi li sprečili režim da parazitira na njihovim uspesima - tako nešto bilo bi nebulozno tražiti od bilo koga - ali bi bilo posve dovoljno i kada bi sva ona "prateća logistika", naročito medijska, malo o'ladila po tom pitanju. Uključujući i od nepojamne, ekstatične sreće totalno pobenavele voditelje nezavisnih RTV stanica.

Posle celonoćnog mahnitanja na Trgu, Slaviji i drugde, ceh su, po običaju, platili tamnoputi jutarnji đubretari, skupljajući svu onu silnu srču i tetrapak, rezignirano metući šarenkastu povraćku i prazne, izgažene limenke. A kad se nacija malo pritrezni, možda će, onako ma(h)murna, ponovo pred neki Kordon. A tamo, Čuvar, pravi delija (ili grobar, svejedno...), takođe istrežnjen, spreman da junački bije Bandu i Reakciju. Do neke nove Pobede, do novog izliva presrećnih jednoćelijskih organizama na sve sivlje i tužnije ulice jednog poraženog grada, u jednoj izgubljenoj zemlji.