Biografija: Rouen Etkinson (Crna Guja, Mister Bin)

Princ klovnova

Ako imate 20 ili 30 godina i univerzitetskog ste obrazovanja, verovatno smatrate da je "Crna Guja" jedna od najboljih "komedija situacije" svih vremena...

Komedija je čvrsto povezana sa ljudskim osećanjima. U trenutku kada se smejemo, svi mi osećamo jaku emotivnu vezu sa onim ko nas zasmejava. Upravo zbog toga komičari imaju mnogo obožavalaca - jednih koji doslovce i u svakom trenutku mogu da izdeklamuju bilo koji skeč, drugih koji po raznim veb sajtovima obožavaju svoje idole, trećih koji na sasvim deseti, njima svojstven način izražavaju svoju naklonost...

Tom pomalom čudnom pojavom možda delimično možemo objasniti neprestanu borbu koja se vodi oko lika i dela glumca Rouena Etkinsona. Borba se vodi između zaljubljenika u intelektualnu komediju kakva je "Crna guja" i zaljubljenika urnebesne komedije "Mister Bin". Stalna borba se vodi i između raznih televizijskih stanica oko najgledanijeg termina, dok je sam Etkinson, popularni čovek gumenog lica, razapet između svoje ljubavi prema bučnoj, "fizičkoj" komediji i nenametljivog glupiranja bez reči. Između čoveka gumenog lica i ostatka sveta stoji njegov privatni život i želja da bude Greta Garbo u domenu komedije. Zato što nas sve zasmejava, svako bi želeo jedan njegov deo za sebe, a vrlo je verovatno da će tako biti i nakon 20 godina.

Njegov uspon označio je, na izvestan način, put britanske komedije u periodu kada se pojavio, a njegovi počeci vezani su za Oxford Revue i Edinburg Fringe sedamdesetih godina. U doba Margaret Tačer putovao je po celoj zemlji zajedno sa dugogodišnjim saradnikom Ričardom Kertisom i pozorišnom skeč-grupom "Bez vesti u devet". Kada se pojavila alternativna komedija i potisnula mainstream scenu, Etkinson se pridružio Benu Eltonu na snimanju anarhične, istorijske serije "Crna Guja" i krenuo put nadrealne, "fizičke" komedije. U vreme ponovnog oživljavanja britanske filmske industrije dospeo je na film i proizveo najprofitabilniji britanski film svih vremena - "Mister Bin". Etkinson je dokazao ne samo svoj nesumnjivi talenat već i sposobnost da traje. Međutim, činilo se da ne pripada svemu tome i da nikada nije bio deo te priče.

Nije bio sastavni deo blesave pajton-generacije; nije zatim bio ni sa utemeljivačima alternativne komedije Eltonom, Rikom Mejelom i Aleksejom Sajlom. Nikad nije bio političan, ali nije bio ni apatičan - u okviru pomoći koju su pružali komičari davao je dobrotvorne priloge za bolesne od side. Njegovi najbliži saradnici nisu u stanju da predvide njegov sledeći potez; čak i kad radi sa drugim ljudima ipak izgleda kao da je sam. Mrzi svet estrade, stalno zanoveta i govori da je trebalo prvo organizovati sastanak i napraviti plan pre početka snimanja. Vrlo retko dolazi na premijere "da vidi i bude viđen" i redak je gost na žurkama gde se toči alkohol u velikoj količini. Intervjue veoma retko daje, osim ako je apsolutno neophodno i važno.

Napisati knjigu o njemu užasno je naporan posao koji zahteva puno vremena. Nije samo Etkinson izuzetno zatvoren i uporno čuva svoj privatan život, već su i njegovi prijatelji takvi. Autor njegove biografije Brus Disej (Bruce Dessau) nikako nije uspevao da dobije odgovarajući materijal iz prve ruke. Biografija, naravno, nije autorizovana; Etkinson je odbio da dâ intervju, kao i većina njegovih bližih prijatelja i saradnika. Disej je morao da se oslanja na novinske isečke i ono što je usput uspeo da uhvati o Etkinsonu, preslušavajući njegove radijske i televizijske intervjue i ćaskajući sa površnim poznanicima i ljudima koji su bili u kontaktu sa njim.

Takav pristup može ili znatno da oslabi svaku biografiju, ili upravo obrnuto - nedostatak suvih činjenica može da bude i prednost. Bez subjektovog ugla gledanja i priče o tome šta je sve postigao, autor biografije može slobodno da zaroni u materiju i pogodi u centar. Međutim, Disej nije uspeo da uhvati Etkinsona "za petu", iako je njegov veliki fan (koliko god je to moguće za jednog biografa). Na kraju knjige izvodi zaključak u stilu strastvenog montipajton-fana, i pozivajući se na njegove televizijske skečeve i epizode "Crne guje" kaže da je Etkinson jedinstveni talenat koji je izvršio veliki uticaj na ostale komičare.

Bez obzira na to što je strastveni fan, Disej se ipak drži po strani u velikoj debati koja se vodi oko Etkinsona, i bez milosti ulazi u diskusiju sa pristalicama kako "Crne guje" tako i "Mister Bina". Ako imate 20 ili 30 godina i univerzitetskog ste obrazovanja, verovatno smatrate da je "Crna guja" jedna od najboljih "komedija situacije" ikad napisanih. Biće da mislite da je zapravo "i više od toga - u poslednjoj epizodi 'Crna guja ide dalje' videli ste prilično uverljivu scenu borbe koja je urađena mnogo bolje od većine takvih scena u televizijskim dramama koje se prikazuju ovih dana". Međutim, ima i onih koji misle da je "Crna guja" skroz pametna serija, ali da je "Bin... pa dobro, Bin je samo smešan, ali šta fali ako je nešto prosto samo smešno"?

Disej je očigledno ljubitelj "Crne guje" - u knjizi opisuje seriju od početka do kraja i rasvetljava Etkinsonov odnos sa Kertisom. Autor u nastavku govori o Etkinsonovoj ambiciji da se dokaže u domenu "fizičke" komedije i svetu gegova. Piše o tome kako su skečevi iz njegovih školskih dana - kao što je brijanje celog lica ili mešanje šoljice sa kafom u ustima - uvek iznova izlazili na površinu i najzad poprimili svoj konačan oblik i dospeli do javnosti posredstvom filma "Mister Bin". Etkinson je, kaže autor, danas opušteniji nego što je ikada bio, nesvesno nagoveštavajući da je, u stvari, film ono čemu je glumac težio otkako je počeo da izvodi razne gegove po školskim svlačionicama.

Čudno je kako o Etkinsonu zapravo malo znamo, iako je njegov uspon prikazan dosta verno u ovoj prvoj, njemu posvećenoj in-depth biografiji. Uvek je prisutan u svetu komedije, ali se prilično snebiva i ne daje nikakve izjave - javnost je, po izlasku knjige iz štampe, bila šokirana običnim činjenicama.

Naravno, legija fanova nesumnjivo je upoznata sa njegovom fascinacijom velikim kamionima i pomalo bolesnom žudnjom za sjajnim sportskim automobilima. Njima ne treba reći da je Etkinson od završetka školovanja do prve klape serije "Crna guja" radio kao inženjer. Nije mnogo verovao da će stvar sa komedijom uspeti, i iskreno je uživao u tome da zamišljeno luta sa žicama u ruci. Njima ne treba pričati ni da je Etkinson, kada se ipak okrenuo pozorištu sa željom da se reši toliko omražene etikete "komičar", počeo da glumi u ozbiljnim dramskim komadima.

Ali ova knjiga i nije napisana za njih, iako će je oni kupiti, pročitati i negodovati zbog nje. Napisana je za ljude koji su videli gotovo sve Etkinsonove uloge i iznenada shvataju da nemaju pojma ko je on zapravo. Možda će tako uvek biti sa Etkinsonom - pročitavši knjigu uvidećemo da nismo mnogo toga saznali.