Književne mistifikacije

Prevareni ste!

Najprodavanija knjiga Iana Mekjuana Enduring Love priča je o slučaju opsesivne agresije zasnovane na istinitom događaju. Da li?

Samo je nekoliko ljudi na ovom svetu bilo u prilici da doživi i oseti trenutak ukrštanja mašte i stvarnosti, a među njima su svakako i čitaoci "Biltena kraljevskog psihijatrijskog fakulteta". Kada se nađemo u nedoumici oko toga šta je mašta a šta stvarnost, najčešće se oslanjamo na stručnjake iz oblasti psihijatrije. Budući da svakodnevno plove nemirnim morem i susreću se sa raznim obmanama i halucinacijama, verujemo da oni umeju da naprave razliku između činjenice i izmišljotine.

Međutim, ispostavilo se da ni stručnjaci nisu više sasvim pouzdani. Ian Mekjuan, najtiražniji romanopisac, objavio je svoje priznanje u biltenu koji je izašao ovog meseca - vešti književnik zaveo je čitav psihijatrijski esnaf i prevario nekoliko njihovih uvaženih članova.

Priča počinje još 1997. godine, kada je objavljen proslavljeni Mekjuanov roman Enduring Love. Glavni junak Džon Rouz, novinar koji se bavi naukom, opsednut je religioznim samotnjakom Džedom Perijem. Džo daje dijagnozu Džedovog stanja - "homoerotična manifestacija De Clerambault sindroma "- a bolest opisuje kao noćnu moru, "erotomaniju" nazvanu po čuvenom francuskom psihijatru koji je prvi otkrio njene pojavne simptome.

Enduring Love je vrlo teška, duboka i potresna priča. U dodatku na kraju romana stoji da je slučaj preuzet iz "Britanske psihijatrijske revije", i navedena su imena doktora koji su vodili slučaj - Robert Ven i Antonio Kamia. Taj podatak je, ukomponovan sa detaljima zastrašujućeg istinitog slučaja, priči dao verodostojnost i težinu.

Međutim, roman nije zasnovan na istinitom događaju. Tako nešto kao što je "Britanska psihijatrijska revija" ne postoji. Novine su čista izmišljotina, uprkos autentičnim fusnotama i poznavanju psihijatrijskog leksikona ("stanje pacijenta je dobro; pošto je ponovo vraćen u zatvor, određeni efekti su očekivani").

Nekoliko recenzenata namirisalo je podvalu, međutim, neki nisu. Ovoj drugoj grupi pripada i lakoverni kritičar revije "Njujork tajm". "Gospodin Mekjuan se suviše držao činjenica, nije dozvolio svojoj mašti da se oslobodi", zamera on. Mekjuan, za koga je čitanje ovog teksta bilo izuzetno zadovoljstvo, odlučio je da nastavi sa prevarom i preduzme korak dalje - napisao je dodatak i potpisao se imenom jednog od autora "Britanskog psihijatrijskog žurnala", koji ne samo da postoji već je i jedna od najuglednijih publikacija u ovoj oblasti.

Dodatak nikad nije bio objavljen, ali je zato u januaru ove godine ponovo objavljena recenzija romana (puna divljenja) u "Psihijatrijskom biltenu", publikaciji srodnoj "Britanskom psihijatrijskom žurnalu". Recenziju je potpisao Ronan Mekajvor, konsultant za psihijatriju na Nacionalnoj klinici za neurologiju i neurohirurgiju. Mekajvor je progutao mamac, i ne sumnjajući ništa, recenziju započeo rečima "na osnovu objavljenog izveštaja o slučaju."

Narednih nekoliko meseci izgledalo je kao da će Mekjuanova fikcija postati referenca u psihijatrijskoj literaturi, kuriozitet u fusnotama, knjiga sa "spiska obavezne literature" na fakultetu. Sve do aprila niko nije sumnjao u autentičnost slučaja.

Kenet Grenvil-Grosman, honorarni konsultant za psihijatriju londonske bolnice St. Mary, obratio se pismom biltenu da izrazi svoju zabrinutost povodom toga. "Imena autora nisu zavedena u registru lekara, a nema ih ni na spisku članova Psihijatrijskog fakulteta", stoji u pismu. "Takođe, nema dokaza da postoje novine pod imenom ' Britanska psihijatrijska revija'". Robin Mekkridi iz kraljevske bolnice Crichton iz Damfrija nastupio je još otvorenije: "Prezimena autora Ven i Kamia (Wenn i Camia) zapravo su anagram imena Ian Mekjuan (Ian McEwan)."

U ovonedeljnom izdanju Mekjuan se konačno oglasio: "Mogu da potvrdim da je dodatak 1 romana Enduring Love izmišljen. Dodatak je napisan na osnovu romanu koji je prethodio, a ne obrnuto", priznaje on i nastavlja čežnjivo. "Da je monografija objavljena, svi bi poverovali u autentičnosti romana i likova koji se pojavljuju u njemu. Linija razdvajanja stvarnog i izmišljenog sveta postala bi gotovo nevidljiva. Anagramski autoriteti, doktori Ven i Kamia postali bi ugledni stručnjaci - njihova imena bi se pojavljivala u bibliografijama rame uz rame sa imenima istinskih autora."

Dok smo vodili razgovor u njegovoj oksfordskoj kući, Mekjuan je izgledao rasterećen i slobodan - istina je konačno izašla na videlo. "Stižu mu četiri ili pet pisama nedeljno, obično od čitalaca, ali nekad i od psihijatara ili naučnika. Svi oni pitaju da li sam ja napisao dodatak", kaže on. "Često se pitam šta bih uradio da je "Britanski psihijatrijski žurnal" prihvatio dodatak." Posle kraćeg razmišljanja, zaključuje da verovatno ne bi dozvolio da se dodatak odštampa. ("Nisam sasvim siguran da li bih imao dovoljno hrabrosti ili bezobzirnosti da nastavim", kaže u biltenu). Međutim, nabacuje da je ipak postojala mogućnost da će to uraditi.

"Bio bih u agoniji šta da radim. Videti dodatak objavljen u novinama, a onda tražiti od žurnala dozvolu za citat iz dodatka - to bi bilo zanimljivo. Volim da razmišljam o tome kako sam imao petlju da započenem i završim ono što sam naumio, a kasnije dopustim drugima da me zbog toga proklinju." Objašnjava dalje: "Pomeranje granice između realnog i izmišljenog sveta predstavlja veliko iskušenje za pisce. I najzad, bila je to jedan vesela lingvistička vežba - želeo sam samo da dokažem da mogu to da uradim."

Mekajvor danas radi u londonskoj bolnici Maudsley , filozofski je raspoložen i veselo kaže: "Nisam ljut. Pretpostavljam da je trebalo da posumnjam. U to vreme radio sam sa profesorom Rejom Dolanom (Mekjuan mu se zahvaljuje u predgovoru svog romana nazivajući ga prijateljem), i verovatno bi bilo bolje da sam porazgovarao sa njim pre nego što sam potpisao recenziju. Malo se osećam postiđen zbog svega toga."

Mekjuan insistira na tome da nije imao nameru da uvredi i načini budalama poštovani urednički tim. Naveo je primer američkog fizičara Alana Sokejla iz 1996. godine - njegov namerno nepovezan članak iz oblasti fizike objavili su lakoverni postmodernistički urednici žurnala "Društveni tekst". Mekjuan navodi jedno još i bolje opravdanje. Upozorava da je povlačenje jasne linije između fikcije i slučajeva iz psihijatrijske prakse zabrinjavajuća pojava. "Psihijatrijske studije slučaja su kao mali romani", razmišlja on naglas. "Izvesti psihijatrijsku teoriju od nečega što je jedna osoba otkrila o drugoj osobi - čista je fantastika. Svaka psihijatrijska teorija duguje mnogo toga izvesnoj vrsti literarne interpolacije. Zašto onda ne ići do kraja, obrnutim putem?"

Između redova: Fikcija preodevena u nauku

Velika Mesečeva prevara iz 1835. godine

Neverovatna vest da je britanski astronaut video ogromnog, krilatog, krznom obraslog čoveka kako tumara Mesečevom površinom u društvu jedne koze, pelikana i bizona šokirala je čitaoce novina "Njujork san". Naučnici su potrčali na univerzitet Jejl da ispitaju uzorke, navodno objavljene u "Edinburškom naučnom žurnalu" (koji je odavno prestao da postoji). Misionari iz Masačusetsa, piše tadašnja štampa, napravili su čitav plan kako da preobrate mesečeve stanovnike u hrišćanstvo. Tiraž "Njujork sana" je neverovatno porastao, a taj trend se nastavio kada je objavljeno priznanje prevaranta Ričarda Adamsa Loka, koji je otvoreno priznao da je izmislio celu priču.

Valam Olum

Konstatin Rafinesku, Evropljanin zaposlen u Americi, lansirao je 1836. godine priču o Valum Olumu. Rafinesku je tvrdio da je Valum Olum originalna priča o naseljavanju stanovnika na tlo Severne Amerike napisana na jeziku Lenape Indijanaca (danas žive na području Delavera). Smatrana je autentičnom sve do 1996. godine, kada je istraživač Dejvid Oistrečer objavio dokaze da je priča prvo napisana na engleskom jeziku, a zatim prevedena na jezik Lenape indijanaca.

Učenje Don Huana

Karlos Kastaneda postigao je svetsku slavu sa memoarima o halucinogenim stanjima i učenju Don Huana, indijanskog Jaki šamana koga je sreo 1960. godine na autobuskoj stanici u mestu gde je radio magistarsku tezu iz oblasti antropologije na univerzitetu UCLA. Kastaneda se držao te priče sve do svoje smrti (umro je prošle godine), i mnogi poštovani antropolozi bili su ubeđeni u njenu autentičnost. Danas je rasprostranjeno mišljenje da su njegove knjige i njegova mistična iskustva - letenje i pretvaranje u vranu - čista fikcija.

Slučaj Valdemar