In memoriam

Novak Pribićević

(1938-1999)

Nedostajaće nam mnogo u Forumu za međunarodne odnose i Evropskom pokretu u Srbiji Novak Pribićević, jedan od njihovih osnivača i najangažovanijih i najcenjenijih članova. Nije propuštao naše sesije sredom u šest, sve dok ga bolest nije konačno prikovala za postelju. Govorio je razložno, kompetentno, sa uverenjem i poletom, dosledno nepomirljiv u svom antinacionalističkom stavu, uvek okrenut prostoru oko nas, Evropi i svetu. Bio je i borac i znalac, entuzijasta i analitičar, kombinacija koja nije baš tako česta. Pošto je imao, održavao i stvarao mnoge kontakte u našoj političkoj sredini, u regionu i Evropi, mogao je da nam ponudi novu informaciju, ili svež ugao gledanja. Bio je Novak od ponajboljih đaka iz jugoslovenske diplomatske škole, koji su u stanju da se podjednako precizno izraze na više jezika, pomno prate šta se u svetu dešava, suštinski razumeju međunarodne odnose i političke procese, umeju da prepoznaju promene i nove tendencije, komuniciraju sa velikim brojem najraznovrsnijih sagovornika i znalački i uverljivo tumače politiku koju zastupaju. Takvi su nosili nekadašnju jugoslovensku diplomatiju; današnjoj nisu potrebni - doduše ni oni sami ne bi nikad prihvatili da takvu spoljnu politiku zastupaju. Novak je zato postao jedan od najistaknutijih diplomata druge Srbije, demokratske, antiratne i evropske, kompetentan i ubedljiv tumač njenih stremljenja i vrlo tražen sagovornik među stranim partnerima.

Kad sada razmišljam o Novaku, razume se, najpre vidim prijatelja i druga i jednu vrlo dragu, bogatu i prijatnu ličnost, ali mi se kao njegova određujuća dimenzija, ono što me je uvek posebno privlačilo i imponovalo mi kod njega, nameće pre svega jedna retka ljudska i intelektualna čestitost, moralna čvrstina i stamena doslednost.

"Pravi moral nije ni moral nužnosti, ni moral interesa, ni moral straha; moral nije: ne treba, ili ne sme se, moral je: neću", rekao je jednom prilikom Skerlić. Nemirenje i nepristajanje bio je od samog početka Novakov nepokolebljiv stav u ovim prelomnim i tužnim vremenima. Nemirenje sa zaluđivanjem naroda i stvaranjem krvnih neprijatelja od dojučerašnjih komšija. Nepristajanje na presiju populističke većine da nacija treba da stane jedinstveno iza svoga novopronađenog vođe u preoblikovanju ovog prostora svom sredstvima, po meri svojih suludih aspiracija. Sada su mnogi progledali, ali još uvek nisu spremni da priznaju koliko je grozomoran bio projekat koji su podržavali. Onda kada su takvi kao Novak, malobrojni ali jasni i glasni, upozoravali kuda nas sve ovo vodi - da ćemo postati ne nebeski nego prokažen, ponižen i usamljen narod - to je bilo dočekano na nož kao izdaja najsvetijih nacionalnih ideala, kao što danas one koji traže radikalne promene, a koji na sreću postaju većina, proglašavaju saradnicima NATO-a i UČK-a. Zar je Novak Pribićević, koji potiče iz jedne od najuglednijih i najangažovanijih srpskih porodica u Hrvatskoj, koji je svoje mlade dane proživeo u Zagrebu, a ostatak životnog puta u Beogradu, koji je bio svim srcem Jugosloven u najlepšem, humanističkom i demokratskom smislu te reči, mogao da postupi drukčije nego da ustane protiv nacionalne mržnje, bratoubilačkih ratova i nacionalističkog zagađivanja životne sredine? On je neumorno krstario prostorima nekadašnje Jugoslavije, probijajući se mukom preko novih, zatvorenih i negostoljubivih granica, i bio čas u Sarajevu, čas na Ohridu, u Splitu, Prištini ili Ljubljani, gradeći nove mostove pomirenja, saradnje i zajedničkog otpora pošasti koja je zahvatila ovaj naš nesrećni region. Ali, zato je u svojoj Srbiji i svom Beogradu bio bez državljanstva, apatrid koji je svakog meseca morao da obnavlja vizu. Apatrid, dabome, za režim, ne i za Beograđane. Za njih je Novak Pribićević bio i ostaće upamćen kao poštovanja dostojan građanin Srbije, Jugoslavije, Evrope i sveta.

Iako nije bilo lako održavati sve te silne aktivnosti (od Helsinškog odbora, do Građanskog saveza i Socijaldemokratske unije, Beogradskog kruga, "Naše Borbe" i "Danasa", redakcije "Odgovora", Evropskog pokreta i Foruma za međunarodne odnose, Foruma građana Tuzle i mnogobrojnih međunarodnih organizacija i skupova), u situaciji neobezbeđene egzistencije, nerešenog građandskog statusa i zlovolje vlasti, Novak je uspevao da svugde ponudi svoj puni obol, zahvaljujući nemalim delom i razumevanju i punoj podršci svoje požrtvovane i hrabre supruge Ljiljane i svoje dece, kojom se veoma ponosio. I Ana i Rade imaju sve razloge da budu ponosni što su imali takvog oca. Mi smo sa njima u njihovoj tuzi.