Duh decenije

Omastiti konopac

Čini mi se da je i zapadna politika u odnosu na Srbiju zaslepljena do autizma i to je najbolje što bi se o tome moglo reći. Ako je NATO već proglasio pobedu, ne shvatam zašto se još toliko žudi za osvetom i kažnjavanjem Beograda, a ako se želi rušenje Miloševića, zašto se njegovi oponenti izlažu pritisku i dovode u nevolje

Jedan prijatelj, dobar poznavalac tog problema, svojevremeno mi je otklonio sva kolebanja i učvrstio me u protivljenju smrtnoj kazni. Između ostalog, pozvao se i na istraživanja koja dokazuju da ta kazna nema nikakvo veće pedagoško-preventivno dejstvo. Naprotiv, izgleda da najtežih zločina ima više baš tamo gde se za takve stvari krivcima još izmiče daska ispod nogu.

Dakako, ni doživotna robija ne otvara čoveku neke naročite perspektive, ali ima slučajeva kad se to smatra prevelikom milošću i kad se čini da je potreba društva za osvetom tolika da je ne može zadovoljiti ništa manje od masnog konopca. U Srbiji, a i u svetu u vezi sa Srbijom, nakupila se upravo ta količina osvetničkog naboja, da verujem kako mnogi, načelno pitomi i ljubazni ljudi u poslednje vreme škrguću zubima u snu i gube živce zbog činjenice da su toliki konopci još ostali posni.

Svestan sam da mi nedostaje i prostora i vremena i mašte, pa nemam ambicija da sve pobrojim i ponudim potpune odgovore na pitanja ko bi sve koga i zbog čega po Srbiji vešao i kakvoj se ko sreći od toga nada. Ne čudim se ničemu, ali nisam u stanju da se divim, ni da zavidim bilo kome na takvim željama. Pošto sam već neko vreme van Srbije, pa nisam kandidat za vešanje, nemam pravo ni da podstičem bilo čije ubilačke namere. Osim toga, Miloševićev režim je taj koji bi takve namere najlakše ostvario, što znači da se opoziciji ne isplati da ga iskušava.

Ali, kao i obično, lakše je reći šta opozicija ne treba nego šta bi mogla da radi. Režim, naime, ne ostavlja nikakve nade, ne samo opoziciji nego ni Srbiji. Milošević je očigledno spreman da s narodom podeli svoju sudbinu, odnosno da narodu udeli ono što je njemu namenjeno, pa ako su mu zapretili doživotnom robijom, robijaće Srbija barem dok je on živ. Dokle god ga čekaju u Hagu on će vladati Srbijom, koja će dotle ostati pod sankcijama. Za njega je tu sve logično i jasno, prosto nema o čemu da se misli, a bojim se da ni neko bolji od njega ne bi imao drugog izbora da se zatekao u tom položaju.

Dakle, ovaj režim braniće se svim sredstvima i pobeđivaće na svim izborima, ili ih neće biti. Nije bilo mnogo drugačije ni do sada, ali mogli smo gajiti neke nade, a sad više nisu preostale ni najmanje iluzije. To znači da u opoziciji i u onom delu naroda koji bi da izađe s robije nema baš nikakvog razloga za sporove o bilo čemu, pogotovu o različitim taktikama za promenu vlasti. Svaka deluje jednako beznadežno i valjda zato tako raste popularnost fantazija o masnom konopcu. Mada ne verujem da Srbiji preti građanski rat, nije nimalo bezazlena ovakva situacija u kojoj ljudi uviđaju da nema drugog načina da dočekaju kraj ove vlasti.

Sam Slobodan Milošević, koji nema običaj da lično, javno preti, nazvao je opoziciju najgorim imenima, kao da se sprema za veliki okršaj. Ako on svoje političke protivnike vidi kao saveznike NATO-a, onda bi sigurno prema njima najradije postupio onako kao prema kosovskim Albancima dok ih je NATO branio, i zato je on taj koji bi, za kraj, po svoj prilici voleo da vidi još i građanski rat u Srbiji. Strah od takvog rata nije ništa drugo nego strah od Miloševićevog nasilja. On je još uvek jedini koji hoće i može da ubija, a ne treba mu mnogo povoda, pošto voli da se sveti unapred.

Tako se Albancima unapred osvetio za rat koji je morao izgubiti, a tako su ispali i svi njegovi prethodni ratovi, pa je uz poraze sebi upisivao i krivice. Porazi su toliki i tako duboki da mnogi Srbi s razlogom nemaju volje da se bave još i krivicama, smatrajući da je, pogotovu posle NATO bombardovanja i gubitka Kosova, u tom pogledu ostvareno, u najmanju ruku, izvesno moralno poravnanje. Ali, na Zapadu se očigledno veruje da je Srbija još dužna jer, ako je Milošević još tu gde jeste, to je dokaz da Srbi nisu umeli da iskoriste divnu priliku koju su im pružile NATO bombe. Još su se i žalili na njih, čime su samo pokazali koliko su autistični.

Neka bude i tako, ali čini mi se da je i zapadna politika u odnosu na Srbiju zaslepljena do autizma i to je najbolje što bi se o tome moglo reći. Ako je NATO već proglasio pobedu, ne shvatam zašto se još toliko žudi za osvetom i kažnjavanjem Beograda, a ako se želi rušenje Miloševića, zašto se njegovi oponenti izlažu pritisku i dovode u nevolje?

Bilo je i do sada šefova država koji su na duši imali zločine, ali nikakve optužnice nisu podizane dok su bili na vlasti. Sad se uvode nova pravila, pošto svet želi da veruje kako postaje sve moralniji i pravedniji, pa eto ni vlast nekoga ne štiti od suda, kao što ni državni suverenitet nema prednost u odnosu na ljudska prava. Možda bih se divio plemenitosti ovih namera da nisam već živeo pod ideologijom dobrih namera i u državi koja je zahtevala da se o njoj sudi samo po namerama.

U ovom slučaju dobronamernost se ne zaustavlja čak ni na haškoj optužnici, nego se od opozicije traži da se obaveže da će izručiti Miloševića, čime će se kvalifikovati za evropsku ligu, a posle neka osvoji domaće prvenstvo. Lepo izađu na izbore, predstave se narodu kao vršioci svetske pravde, dobiju ogromnu većinu i onda samo zamole Miloševića da pođe s njima. A ako bi slučajno sve ispalo sasvim drugačije, ako bi se umesto Miloševića u Hagu opozicioni lideri obreli u Zabeli, evropski bi ministri izrazili čuđenje i zgražanje, pošto valjda veruju da je on uzoran demokrata, pa ga zato traže iz Haga.

Ako Evropa i Zapad zbilja imaju kakvu želju da pomognu Srbiji i Balkanu, morali bi najpre pomoći sebi. Ali, to što tamo dobre namere prete da potisnu i zamene svaku pamet i sposobnost nije nikakva uteha za Srbiju, čiji vođa nažalost nije nesposoban, a namere su mu paklene. Ipak, za čuda koja je počinio odgovorni su i Srbi i mnogi zapadni lideri, a baš to saučesništvo i rađa toliku žudnju za osvetom i kaznom. Niko zapravo ne želi da ga vidi u Hagu, svi sanjaju samo masne konopce, samo što će oni na Zapadu to gledati na televiziji, a Srbija bi morala uživo.

Međutim, prvaci opozicionih stranaka ne mogu tek tako da se preobraze u vojskovođe i to goloruke vojske. Onaj od njih ko bi bio u stanju da nekoga pošalje u smrt morao bi biti ravan Miloševiću. Niko to ne želi, ali šta ako je onaj saobraćajni udes zbilja bio pokušaj ubistva Vuka Draškovića, njega koji je onoliko opominjao na opasnost od građanskog rata? Šta ako je Milošević taj rat već počeo?