Dosije: Godišnjica Zakona o informisanju

Utišani glasovi

Držanje Zakona u tajnosti, njegovo usvajanje po hitnom postupku, njegovo munjevito otelotvorenje u praksi nagoveštavalo je ozbiljnu nameru režima da počne da gradi jednoumno i uniformno novinarstvo po govoru, temama, izražavanju nalik državnim medijima

Tačno pre godinu dana Vlada Republike Srbije je sročila, a Skupština, u veseloj atmosferi - uz pošalice poslanika vladajuće koalicije (SPS-SRS-JUL) - i napuštanje zasedanja opozicionih poslanika (SPO), po hitnom postupku ozakonila novi sistem ponašanja u javnom informisanju: svako svakog može da tuži za sve i svašta. Tužitelj ne mora da dokazuje optužbu, a okrivljeni (vlasnik lista, glavni urednik, direktor...) dužan je da u roku od 24 sata sudiji za prekršaje predoči dokaze o svojoj nevinosti. Ko ne uspe sledi mu drakonska novčana kazna (od 50.000 do 800.000 dinara), odlazak imovine na doboš, zatvor, zabrana rada. Reč je, dabome, o Zakonu o javnom informisanju kojim je vladajuća crveno-crna koalicija častila medije i građane na dan oslobođenja Beograda 20. oktobra prošle godine.

U razmaku od nekoliko dana i meseci ovdašnja javna glasila su doživela (neki su i preživeli) tri koaliciona udara socijalista, julovaca i radikala: uredba o informisanju, Zakon o informisanju i obaveštavanju javnosti u ratnim uslovima i ratno stanje. Plus jedan kontraobaveštajni poduhvat tri potpredsednika Vlade (Šešelja, Bojića i Markovića), koji su otkrili navodno tajni dokument CIA-e upućen američkoj administraciji kao predlog za destabilizaciju Jugoslavije. Danima su preko državnih medija prozivali nezavisne medije i pojedine opozicionare koji zarad para ruše otadžbinu. Nije bitno ni što se CIA ogradila od dokumenta ni što je on, uredno, danima pre obaveštajnog truda tri potpredsednika bio preko interneta dostupan svakome.

STRADANJE PO UREDBI: Ako se zanemari ovdašnje višegodišnje režimsko insistiranje na patriotskoj pomami kad god zatreba da se drvetom prikrije šuma, a građani ubede da je korisnije da veruju tuđim nego sopstvenim očima, vlast je uvek prvo disciplinovala medije. Poslednje disciplinovanje - čiju godišnjicu obeležava nestanak sa javne scene nekoliko dnevnih novina i elektronskih medija, jednog nedeljnika i ubistvo Slavka Ćuruvije, vlasnika "Dnevnog telegrafa" i "Evropljanina" - krenulo je zapravo 8. oktobra 1998. Uredbom o posebnim merama u uslovima pretnji oružanim napadima NATO-a na SR Jugoslaviju. Bilo je to vreme vakuuma od pet dana u kojima smo uglas vikali da nećemo strane trupe na Kosovu, da bi nas predsednik Milošević 13. oktobra ponovo podsetio da mir nema alternativu, da bombardovanja neće biti i da na Kosovo dolazi dve hiljade međunarodnih verifikatora.

Učinak primene Uredbe, kojom se sredstvima informisanja zabranjuje objavljivanje tekstova u kojima se širi defetizam (može da se piše samo o lepoti življenja), a elektronskim medijima reemitovanje i preuzimanje programa i tekstova stranih sredstava informisanja (BBC, Glas Amerike, Slobodna Evropa i ostali...) bilo je upozorenje pa zapečaćivanje pojedinih dnevnih novina.

U koprodukciji inspektora Saveznog ministarstva za telekomunikacije i republičke policije prvi je (10. oktobra) stradao Radio Indeks (zabrana programa). Sledećeg dana ista sudbina zadesila je i Radio Sentu, koji su nadležni organi ojadili i za predajnik, pa radio Kikindu, TV Pirot, Radio Siti u Nišu.

Ako za prestanak rada ovih stanica i nije direktno odgovorno republičko Ministarstvo za informacije i Uredba, to se već ne može reći za "Danas" i "Dnevni telegraf" čije su redakcije zbog "širenja straha, panike i defetizma" sudski izvršitelji zapečatili 14. oktobra. Pod udarom uredbe našla se i redakcija "Naše borbe", rešenjem (datirano na 15. oktobar) o privremenoj zabrani. Skidanje državnih pečata dogodilo se osam dana kasnije, dva-tri dana pošto je tzv. NATO uredba prestala da važi, a njeni ključni članovi pretočeni i zacementirani u Zakon o javnom informisanju.

Držanje Zakona u tajnosti, njegovo usvajanje po hitnom postupku, zaklinjanje tvoraca da "ne ugrožava ljudska prava i slobode", da je "došao kraj lažima i novinarskim plaćenicima i izdajnicima" i njegovo munjevito otelotvorenje u praksi nagoveštavalo je ozbiljnu nameru režima da počne da gradi jednoumno i uniformno novinarstvo po govoru, temama, izražavanju nalik državnim medijima. Ko tako ne bude radio - biće kažnjen. Stručnjaci su tvrdili da se dogodilo ono najgore: država je počela da krši sopstveni ustav. Na mnogobrojna reagovanja javnosti domaće i strane, stručnih i cehovskih udruženja na protivustavno mešanje u uređivačku politiku zvaničnici su ostali gluvi. Imali su preča posla. Požar na Kosovu i pretnje NATO bombi nemilosrdno su upozoravali na krah jedne politike. I to je trebalo jednostavno sakriti.

KAŽNJAVANJE PO ZAKONU: Državno forsiranje jednoumlja prvo je pogodilo beogradski nedeljnik "Evropljanin". Bio je to svojevrstan recept u primeni zakona. Sve što se posle toga događalo može se nazvati hodom uhodanom stazom.

"Evropljaninovo" objavljivanje otvorenog pisma predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću i optužbe za situaciju u zemlji, "zavođenje faktičkog vanrednog stanja" ražestilo je članove Patriotskog saveza Beograda, i oni su podneli zahtev za pokretanje prekršajnog postupka protiv čelnih ljudi "Evropljanina" i firme DT Press. U roku od 24 sata Patriotski savez je bio u prilici da se uveri da je pravda dostižna pošto je "krivcima" izrečena kazna od 2.400.000 dinara. Usledila je (26. oktobra) konfiskacija celokupne imovine preduzeća, zaplena tiraža "Dnevnog telegrafa" i višemesečno preganjanje vlastodržaca i vlasnika Slavka Ćuruvije. Aprila 1999. Slavko Ćuruvija je ubijen ispred svoje kuće u centru Beograda.

Prema za sada raspoloživoj dokumentaciji, pozivanjem na Zakon o informisanju u Srbiji je kažnjeno dvadesetak medija, od kojih neki, poput "Glasa", "Blica" i "Dnevnog telegrafa", i po nekoliko puta. Sa medijske scene nestali su "Dnevni telegraf", "Naša Borba", "Evropljanin". Preživeli kažnjenici grcaju u dugovima i sa zebnjom čekaju novu prijavu. Država je prema prvim procenama dosad kaznila neposlušne sa 16 miliona dinara. Do onih do kojih nije mogla da stigne, poput crnogorskog nedeljnika "Monitor" (kažnjen sa 2.800.000 dinara, a za optužnicu zaposleni saznali preko radija), reagovala je zaplenom tiraža na srbijansko-crnogorskoj granici. Među kažnjenima su se našli i "Politika" i "Borba", svrstavajući se u red, bar po visini kazne od po 150.000 dinara, među one srećnije. Krajem februara novčana globa po Zakonu od 260.000 dinara nije mimoišla ni beogradske "Večernje novosti". Pred sam početak bombardovanja 23. marta, sa 150.000 dinara kažnjen je i Studio B.

Teško je u ovom trenuku reći ko se sve osetio pogođen, iznenađen i uvređen radom sredstava informisanja pa je posegnuo za prijavom. Uglavnom su reagovali partijski funkcioneri i udruženja građana. I opozicione partije su se poigrale a bogami i učestvovale u kažnjavanju listova. Navodno ismevajući Zakon, Demokratska stranka je dva puta tužila list "Politika", i dobila sporove. Ljiljana Blagojević, ministar kulture u gradskoj vladi SPO-a, stranke koja je oštro reagovala na usvajanje Zakona, 13. marta ozbiljno je finansijski poljuljala čak tri lista: "Glas", "Blic" i "Danas", koji su uredno preneli neku izjavu sa jedne konferencije za štampu koju je ona protumačila kao uvredu. Ministar nije sporila tačnost izjave, ali se pozvala na Zakon koji ne sankciniše onoga koji nešto javno izjavi, već onoga ko to prenese.

PATRIOTE I IZDAJNICI: U ovim mesecima sa medijske scene nestala je i ugledna "Ekonomska politika", koja je pripala saveznoj javnoj ustanovi "Borba". U aprilu je ugašena popularna beogradska stanica B92 (sada radi kao B2-92) Prostorije i opremu preuzeo je Omladinski savez Beograda, a redakcija Devedeset dvojke izbačena na ulicu.

Kažnjavanja po Zakonu je naravno bilo i po provinciji. "Čačanski glas" 350.000 dinara, novopazarski "Parlament" 60.000 dinara, "Koha ditore" 520.000 dinara, "Prava čoveka" iz Leskovca 220.000 dinara, "Pančevac" 61.000 dinara, "Kikindske novine" 200.000 dinara, "Gazeta Šćiptare" 1.600.000 dinara, "Kosova sot" 1.600.000 dinara...

Tužbe, plus kazne ne jenjavaju ni ovih dana. Trenutno su aktuelni "Glas" sa 44 tužbe, poslate od gradskog prekršajnog sudije, i "Kikindske novine". Po raznim osnovama, kako kažu u "Glasu", u poslednjih dvadesetak dana čelni ljudi štamparije i novina kažnjeni su sa milion dinara.

Preganjanje medija i vlasti se nastavlja. U proteklih godinu dana, u koje spada i vreme ratnog stanja koje je podrazumevalo strogu medijsku cenzuru, Zakonom je u svakom slučaju zadovoljna samo vlast, dok su mediji izvlačili deblji kraj. Pre nekoliko dana Vlada Srbije je odbacila Predlog zakona o prestanku Važenja Zakona o javnom informisanju koji su Skupštini Srbije uputili poslanici koalicije Vojvodina. Vladinom odgovoru ne može se ništa prebaciti. Po principu uređenja države srpska vlada odgovara da bi prihvatanjem predloga "važna oblast u pravnom sisitemu ostala neuređena".

Vojislav Šešelj, potpredsednik u ostavci u republičkoj vladi, početkom ove nedelje, reagujući da predlog opozicije koja izborne uslove uslovljava ukidanjem Zakona o štampi, bio je još određeniji tvrdeći da nikada "nećemo ukinuti Zakon", pogotovu, kako je rekao, članove koji se odnose na reemitovanje inostrane propagande i klevetu.

Podela na izdajnike, špijune NATO-a, strane plaćenike i patriote još je važeća u Srbiji. Podelu su davno utvrdili, pojedinačno i u koaliciji, oni što su na vlasti. I od nje ne odustaju. Nezavisni mediji svakodnevno se preko onih drugih - državnih medija podsećaju na svoju "izdajničku" ulogu. U zavisnosti od jačine vokabulara sledi i kazna - državna ili paradržavna. Za pokriće - tu je Zakon o štampi, ili čak i zabrana distribucije kao u slučaju banjalučkog "Reportera".

Slučaj "Kikindskih novina"

Ta, nemojte više ljudi

Za manje od dva meseca Opštinskom sudu u Kikindi podnesene su četiri tužbe protiv nedeljnika "Kikindske", tri po Zakonu o informisanju, jedna po Krivičnom zakonu Srbije. Sve ih je podneo - Rajko Rajo Popović, urednik nedeljnika "Komuna" i odbornik u kikindskoj skupštini (na izborima delegiran kao kandidat grupe građana iz Banatskog velikog sela, sada odbornik SPS-a).

Prva tužba po Zakonu o informisanju nije prošla i "Kikindske" su na suđenju oslobođene, ali je već druga tužba, po istom zakonu, ovom nedeljniku donela kaznu od 200.000 dinara. Po preporuci sa prvog suđenja da, ukoliko nije zadovoljan, tužitelj ponovo tuži, ali po krivičnom zakonu SRJ za klevetu, Popović je ponovio postupak, ali se po tom pitanju odnosi između zavaljenih strana do danas nisu raščistili. Najnovija, četvrta tužba ostala je "nezvanična" - vest kaže da je prekršajna prijava podnesena, ali i odbijena kao neosnovana, da je Popoviću, isto kao i nekima koji su ovih dana hteli Popovića da tuže, rečeno u Sudu "ta nemojte više, ljudi". Sve su sudije, čulo se, u međuvremenu pod hitno otišle na bolovanje, pa nema ni dežurnog sudije da se prihvati posla.

U jedinoj presudi koja je protiv "Kikindskih" donesena sporno je bilo, ne računajući sam Zakon po kojem je doneta, što odbrani nije dozvoljeno da sasluša svedoke niti da se iznesu dokazi "koji bi u potpunosti rasvetlili činjenično stanje i pokazali da je sve u spornom tekstu istina". No, poseban je paradoks što je osuđen nedeljnik koja po svom statutu pripada Opštini Kikinda, a opštinska imovina je, shodno odredbi člana 1, tačka 2, podtačka 3, u svojini Republike Srbije. S obzirom na to da prema Zakonu o javnom informisanju sve naplaćene kazne idu u korist budžeta Republike Srbije, paradoks ovog slučaja je da će se kazna naplaćivati od nečega što već i pripada samoj republici. Na godišnjicu zloglasnog Zakona, reklo bi se, on drži fenjer i iznad svoje glave. Mogao bi se i sam Rajko Rajo Popović pripaziti, jer su mu neke od stranaka obećale tužbe zbog redovne kolumne na prvoj strani "Komune". O novoj opštinskoj vlasti on je nedavno napisao da "takva vlast, samoljubiva i od naroda otuđena, zaslužuje da je narod otera usranim štapom".

Glavni i odgovorni urednik "Kikindskih " Željko Bodrožić kaže za "Vreme" da ga je, otkad je presuda donesena a on lično kažnjen sa 50.000 dinara, desetine ljudi na ulici zaustavilo i pitalo kako će to da plati, komentarisalo kako je to mnogo para. Objašnjava nam da je u Kikindi svima "zmija u džepu" i da je, ako ni zbog čega drugog, narod osudio slučaj kao nedomaćinski. U ovom se gradiću, kaže Bodrožić, demokratija ipak začela, pa on veruje da niko od lokalnih neće, od sramote, zakucati na njegova vrata za naplatu. Ono što je rekao o Raji Popoviću, a što kaže još nekoliko Kikinđana koje smo anketirali i koji su sami zapodenuli teoretisanje o tome "kako da ga se oslobodi", savest i lepo vaspitanje ne dozvoljavaju nam da napišemo.