Uz pregovore o budućnosti SRJ

Kad kamera voli Mila

Vest da bi fudbalska utakmica mladih reprezentacija SR Jugoslavije i Engleske mogla možda da se odigra "ipak u Jugoslaviji", odnosno Podgorici, verovatno je najviše zabrinila ljude iz RTS-a. Reč je o važnoj kvalifikacionoj utakmici mladih timova za prvenstvo Evrope, dakle o događaju koji mora biti prenošen uživo, a zna se da odnedavno sportski prenosi iz Podgorice od zaposlenih u RTS-u iziskuju ne samo povećane napore već nose i "velike rizike". Uzmimo, na primer, samo ovaj rizik: predsednik Crne Gore Milo Đukanović voli sport i redovno posećuje važne utakmice u Podgorici; kamere tamošnje države televizije "vole" svog predsednika i često ga tokom prenosa pokazuju kako sedi među običnim svetom i navija; RTS preuzima prenos i eto na ekranu nekoga koga zvanični Beograd ne voli i čiji lik i delo mogu da budu pomenuti samo u kontekstu "separatista, mafijaš, razbijač Jugoslavije, izdajnik..."

S obzirom na to da se iz Podgorice povremeno mora uživo ponešto prenositi, u RTS-u se trude da slične rizike svedu na minimum. Kada je prošlog meseca rukometna reprezentacija Jugoslavije u Sportskom centru "Morača" u Podgorici igrala važnu utakmicu protiv Portugalije, Beograd je u zadnji čas odustao od direktnog prenosa jer se nije znalo ko će doći na utakmicu, a još manje šta bi sve u direktnom prenosu mogao da kaže neko od sportskih komentatora TV Crna Gora. Iako se radilo o važnoj utakmici (kvalifikacioni meč za prvenstvo Evrope), gledaoci RTS-a su, umesto direktnog prenosa, mogli da vide samo snimak ove utakmice na kraju programa i to uz komentar reportera iz beogradskog studija.

Na sličnim mukama RTS se našao i na početku takmičenja najboljih košarkaških timova Evrope. U ovom takmičenju našu zemlju predstavljaju prvak Jugoslavije podgorička Budućnost i beogradska Crvena zvezda. TV kuća kojoj su usta puna Jugoslavije rešila je izgleda da ignoriše utakmice prvaka te iste države. Za RTS je skupo da otkupljuje prava prenosa za utakmice Budućnosti, a politički je istovremeno "još skuplje" da se besplatno preuzme prenos od TV Crna Gora, jer Crnogorci, osim svog komentatora, puštaju i svoje reklame. Beogradu, naravno, niko ne može da garantuje da se među "crnogorskim reklamama" neće naći i takva u kojoj neki lokalni nedeljnik, na primer, pominje Miloševića i srpski režim u negativnom svetlu. Zašto bi u tom slučaju bilo ko u RTS-u rizikovao da bude optužen za utrnule političke reflekse i političku nebudnost i preko podgoričke Budućnosti zaradio otkaz? U odgovoru na ovo pitanje leži ujedno i odgovor zašto ljubitelji košarke u Srbiji nisu nedavno bili u prilici da vide utakmicu Cibona - Budućnost, iako je RTS-u bilo ponuđeno da besplatno preuzme meč iz Zagreba.

Prošle nedelje u RTS-u su se dosetili i treće, doduše nešto skuplje varijante. U Podgorici su se sastali košarkaši Budućnosti i Crvene zvezde što se jednostavno nije moglo prećutati. Od TV Crna Gora preuzeta je slika bez tona, jer je utakmicu komentarisao novinar koji samo za tu priliku poslat iz Beograda. Prilikom svakog tajm-auta dežurni u beogradskom studiju automatski je pritiskao dugme i puštao beogradske reklame kako se slučajno ne bi ubacili Crnogorci sa svojim reklamama. Kad god je u toku utakmice preko ekrana "curio" kajron sa nekom informacijom ili reklamom iz podgoričkog studija, iz beogradskog studija je sa dve-tri sekunde zakašnjenja kretala u dnu ekrana plava traka koja je prekrivala svaku reč i sprečavala svaku mogućnost "političke diverzije". Ljudi koji u RTS-u već godinama vode akciju "ništa nas ne sme iznenaditi" i brinu o budnosti, bezbednosti i samozaštiti zaista mogu biti zadovoljni kako je obavljen ovaj delikatan posao koji ih nesumnjivo kandiduje za specijalnu plaketu novobeogradske MZ "Bratstvo-jedinstvo" (MZ u kojoj se ništa ne prepuša slučaju već se kontroliše svaki stanar, parkirano vozilo i svaka kanta s đubretom bačena u kontejner).

Ono što se prošle nedelje tokom prenosa iz Podgorice nije moglo kontrolisati je svakako kamera koja je tokom prenosa ponovo prilično "volela" crnogorskog predsednika Đukanovića. Nekoliko puta se sasvim jasno videlo kako Đukanović otvoreno navija za prvaka Jugoslavije, ali reporter iz Beograda nije dozvolio da mu kamerman iz Podgorice podvali. Kad god bi se Milo pojavio na ekranu, on je to prećutao, iako u sličnim prilikama u beogradskom "Pioniru" obično prepozna svakog levog ministra, inače "istaknutog sportskog radnika". Ko će, uostalom, da prepozna baš svakog navijača u podgoričkoj "Morači"?