Srbija danas

Antropološki eksperiment

Milošević se kladi da će njegovi panduri presudno uticati na ponašanje naroda, dok Amerikanci hoće da dokažu efikasnost kombinacije sankcija za režim i podrške za opoziciju

Ono što se o Srbiji u ovom trenutku u svetu misli i zna može da stane u jednu rečenicu: toj zemlji prete glad, zima i građanski rat, a građani su apatični. Nije im ni do čega i kao da im je svejedno šta će ih pokositi. Da li sva ta Apokalipsa preti baš zato što ljudi nusu u stanju da se brane ili oni, usled tolikih pretnji, gube nadu u mogućnost samoodbrane, šta je tu, dakle, uzrok a šta posledica - nije sasvim jasno, niti je koga mnogo briga. Onako na prvi pogled, svetu se čini da Srbi delom još tvrdo stoje iza svoga vođe, a delom ćutke ispaštaju grehe i trpe zasluženu kaznu.

Ipak, očekuje se da uskoro neko nešto preduzme. Ali, šta je to što bi ljudi u Srbiji sad trebalo da rade? Opozicija im dokazuje da ih čeka beda i smrzavanje sve dok ne sruše režim, a režim preti da će da ubija ako bude kakve pobune. Ratovaće protiv svojih građana kao protiv NATO-a, samo uspešnije. Propagandne pripreme su već temeljno obavljene, pale su najteže optužbe, policija je već izvela neke probne akcije i nekima od onih što jako žele promene promenila lični opis. Kad stvari ovako stoje, cinizam je reći da su ljudi apatični. Ko bi bio vedar i živahan, kad mu s jedne strane kažu da mu predstoji lagano umiranje ako se ne pokrene, a s druge obećavaju to isto samo brzo, ako se usudi da se mrdne s mesta?

Izgleda da su režimski argumenti za sada ubedljiviji, makar zbog brzine. Tu Miloševićevu prednost Zapad pokušava da nadoknadi izolacijom i sankcijama od kojih se valjda očekuje da obore cenu ljudskog života ako je moguće do nule, pa da narodu postane sasvim svejedno, da se oslobodi straha pošto ostane bez ikakve nade.

Situacija je počela da liči na nekakav antropološki eksperiment, gde su u opticaju dve suprotne teorije. Milošević se kladi da će njegovi panduri presudno uticati na ponašanje naroda, dok Amerikanci hoće da dokažu efikasnost kombinacije sankcija za režim i podrške za opoziciju. Miloševićeva teorija je jednostavnija, a pored toga u pitanju je njegova koža, dok Amerikanci nikako da pronađu pravu formulu, pa povremeno izgleda kao da pomažu onom koga bi da kazne i obrnuto. Ali, s druge strane, njima se ne žuri. Gledano iz Vašingtona dovoljno je što neke sankcije pogađaju nekoga u Srbiji, ostalo su nijanse. Tu se i Crna Gora vidi uglavnom kao još jedna opoziciona stranka, zanimljiva onoliko koliko može da napakosti Miloševiću. Ako bi se mirno osamostalila bila bi zaboravljena i prepuštena sebi, a idealno bi bilo ako bi samo pokušala, a Milošević onda krenuo silom protiv nje. Tu bi onda opet moglo biti posla za međunarodne snage i zato Zapad šalje protivrečne signale koji izgledaju kao ohrabrenje čas Podgorici da se odvoji, čas Beogradu da čuva jedinstvenu državu.

Tako ispada da je po Crnu Goru najprobitačnije da što duže ostane u sadašnjoj poludistanci i održava napetost u odnosu na Beograd. Za to ima dovoljno opravdanja ali, naravno, ta nedefinisanost nije večita i jednom će morati da se rasplete. Kako god to ispadne, verujem da će se Crnogorci rado sećati baš ovih godina kao posebno berićetnih, plus što im se ime po velikom svetu pominjalo.

Sad smo još dobili i rezultate američke ankete o raspoloženju u Srbiji koji su tako zgodni da jedva mogu da prepoznam Srbe.

Obožavaju demokratsku opoziciju, neće da čuju za Miloševića, ne zanima ih ni Kosovo ni išta slično, ne sećaju se NATO-a i samo bi da žive bolje. Da čujem ko sad ima još nešto da kaže o denacifikaciji. I čemu još služe sankcije ako se narod već tako divno opametio? Ako veruju ovoj anketi Amerikanci bi sad morali da zamole opoziciju da više ne vrši nikakve pritiske, da se okane demonstriranja i veselo se spremi za izbore. A ako ipak ne veruju?

Pa, opet isto. Uspeh nije zagarantovan, ali sve je bolje od strategije izazivanja Miloševića da još malo puca i ubija.