Nove knjige: Nebojša Savić i Goran Pitić - "Eurotranzicija"

Tri koraka za Evropu

Kao jedina krupnija zamerka ovoj knjizi moglo bi se uputiti samo pitanje - može li se o fundamentalnoj jugoslovenskoj krizi govoriti bez ikakve ozbiljnije naznake o političkim uzrocima koji su je načinili toliko dubokom

Mada su Nebojša Savić i Goran Pitić pisanje zajedničke studije "Eurotranzicija", kako kažu, završili na dan kada je počela prva konferencija za obnovu Jugoistočne Evrope u Sarajevu (29. jula) i mada su tek na kraj svojih razmatranja ubacili kao aneks tekst deklaracije o proglašenju famoznog Pakta o stabilnosti - cela njihova knjiga može se shvatiti kao "rečit pledoaje" za priključivanje Jugoslavije velikoj evropskoj jugoistočnoj inicijativi (da parafraziramo recenzenta Ljubomira Madžara).

Ova neverovatno "brza knjiga", valja to odmah reći, vrlo kompetentno i sveže tretira skoro bukvalno sve relevantne ekonomske probleme koji se danas vrte po medijima. Od ratne štete i modela poratne obnove (sa podsećanjem na Maršalov plan), do trenutnih procesa u zemljama u tranziciji, od Hankeovih, Frankelovih i Šulerovih predloga oko novčanih institucija i eurizacije balkanskih novaca, do preporuka za reformsku putanju Jugoslavije. Uz to, knjiga ima i moderan način saopštavanja, to jest organizaciju sadržaja - pa se doima gotovo i kao kakav priručnik o međunarodnim ekonomskim institucijama, i kao bedeker relevantnih komparativnih ocena i tabela, pa i kao sažeti katalog poslednjih svetskih i evropskih dokumenata o međudržavnim ekonomskim inicijativama (izdavači Ekonomski institut i Medija centar). Kao jedina krupnija zamerka ovoj knjizi moglo bi se uputiti samo pitanje - može li se o fundamentalnoj jugoslovenskoj krizi govoriti bez ikakve ozbiljnije naznake o političkim uzrocima koji su je načinili toliko dubokom?

GUBICI GDP: U obilju novih ocena i autorskih preporuka prvo treba primetiti da su Savić i Pitić, (oslonjeni na analizu Ekonomskog instituta - "Privreda Jugoslavije posle rata") ponudili svojevrsnu "reviziju" dosada dominantnih procena i ocena indirektne štete koju je u SRJ izazvalo NATO bombardovanje. Prema procenama koje oni iznose, pri izboru reformskog scenarija u Jugoslaviji ukupni gubici potencijalnog društvenog proizvoda (GDP) bi do 2005. godine iznosili 22 milijarde dolara, a bez reformi i otvaranja države taj gubitak bi se povećao na 26 milijardi dolara, no već 2001. godine SRJ bi upala u dramatične probleme zbog devizne nelikvidnosti. Pri tome se polazi od pretpostavke da se zemlja tek kroz šest godina može vratiti na nivo društvenog produkta od prošle godine.

Izjašnjavajući se nedvosmisleno za varijantu otvaranja prema svetu, Savić i Pitić analiziraju i pitanje ogromne zaduženosti SRJ, te iznose proračune da će ukupan spoljni dug ove godine biti 6,3 puta veći od godišnjeg izvoza, da bi za njegovo servisiranje po tekućim propozicijama bilo potrebno odvojiti 44 odsto vrednosti izvoza i da bi na kraju 1999. taj dug iznosio 94,1 odsto bruto produkta zemlje. Iz tog razloga, autori procenjuju da bi međunarodna zajednica za reformski scenario SRJ morala u dugom razdoblju omogućiti transfer 2,5-3 milijarde dolara stranih investicija godišnje - jer, posle deset godina u kojima je prosečna stopa bruto domaće štednje bila oko 10 odsto, drugog izvora za ulaganja nema na vidiku. Pri tome je samo za pokriće deficita u bilansu tekućih transakcija neophodno obezbediti oko 1,5 milijardi dolara, i to pod uslovom da se plaćaju samo konsolidacione kamate na reprogramirane zajmove. Inače, u prvim godinama Jugoslaviji bi bila potrebna stopa investicija od 30 odsto, a i kasnije tek nešto niža, ona od 25 odsto GDP.

Za jugoslovensku stručnu javnost malo neobično, Savić i Pitić se eksplicitno i bezuslovno opredeljuju i za punu eurizaciju jugoslovenske monete do 2002. godine, a čini se da prihvataju i ortodoksan (dakle najtvrđi) model valutnog odbora u monetarnoj sferi. U poglavlju koje posvećuju novčanoj oblasti autori vrlo precizno i opširno opisuju "savremenu arhitekturu" novčanih institucija i daju obilje podataka i ilustracija o tokovima "dolarizacije" (odnosno "markizacije") mnogih valuta u svetu (od primera Mauricijusa 1844. godine do 19 zemalja koje danas i institucionalno koriste modele deviznog veća). Zanimljivo je primetiti da se autori nisu usudili da tabelu sa koeficijentima dolarizacije u zemljama jugoistočne Evrope i zemljama u tranziciji dopune i nekim jugoslovenskim koeficijentom, ističući, istina, da bi taj zvanični koeficijent trebalo pored odnosa deviznih depozita prema ukupnoj novčanoj masi da uključi i devize u stranim bankama i deviznu gotovinu koja se valja unutar privrede. Proračunavanje našeg koeficijenta "markizacije" bilo bi zanimljivo, da bi smo se mogli uporediti sa Hrvatskom (59,6), Bugarskom (50,5), Slovenijom (38,5), Litvanijom (25,5) itd.

IZBEĆI PODELE: Nebojša Savić i Goran Pitić u svojoj skici scenarija ulaska SRJ u Evropsku uniju navode tri faze. U prvoj fazi bi se uveo novi jugoslovenski konvertibilni dinar, koji bi bio emitovan u sistemu valutnog odbora, vezan za nemačku marku, to jest euro, u paritetu 1 prema 1 - i to bez ikakvog prostora za elastičnost emisione politike. U drugoj fazi bi došla eurizacija domaće valute, a u trećoj bi se peglali uslovi ulaska u Evropsku uniju.

Mada smo na samom početku ove blic šetnje kroz "Eurotranziciju" Savića i Pitića napomenuli da je preterano uočljiv napor autora da se klone tugaljivih čisto političkih tema, to jest da o njima ne govore direktno, oni su se u završnici studije ipak odvažili da iznesu i neka svoja generalna opredeljenja - pod karakterističnim naslovom - "Neizvestan ishod". Oni prvo ističu da bi međunarodna zajednica za problem Jugoistočne Evrope morala da nađe "veoma kompleksna i nestandardna rešenja", te da bi svaki pokušaj oporavka ovog regiona bez uključivanja SR Jugoslavije bio osuđen na neuspeh. U tom smislu upozoravaju da bi trebalo izbeći podelu zemalja na Balkanu na "dobre" i "loše", naravno uz pretpostavku da se u Jugoslaviji "mora izgrađivati demokratija i slobodno tržište". Savić i Pitić plediraju na svetske centre da u traganje za rešenjima više uključe i same snage sa Jugoistoka. Najzad, oni veoma jasno upozoravaju da "većina zemalja u regionu ima gorka iskustva sa nekredibilnim političkim strukturama, pa šansu za realizaciju procesa tranzicije treba da dobiju nove liderske strukture oličene u tehnokratskim strukturama u svim oblastima".