Prva faza obnove

Zakrpljena država

Prva faza obnove infrastrukture koštala je, izgleda, oko milijardu dinara, što bi - prema prosečnom realnom kursu tokom gradnje u pet meseci - bilo oko 50 miliona dolara. Reč je o sirotinjskoj državi, pa je i obnova sirotinjska. Samo su nam političari i njihove pobede veličanstveni

Pet meseci nakon što je predsednik SRJ Slobodan Milošević kraj mosta na Dunavu kod Beške svečano "proglasio otvaranje" radova na obnovi zemlje posle NATO bombardovanja (14. juna), republički premijer Mirko Marjanović je u Vladičinom Hanu, prilikom puštanja u saobraćaj obnovljenog betonskog mosta preko Južne Morave (5. novembra), oglasio da je uspešno završena prva faza obnove i da je urađeno "sve što smo planirali i u predviđenim rokovima". Prilikom dodele 150 odlikovanja pojedincima i firmama koje su se istakle u prvoj fazi, Milošević je precizirao da je u njoj osnovni cilj bio obnova vitalnih objekata saobraćajne, privredne i komunalne infrastrukture (3. novembra).

BEZ PRECIZNE CENE: Bez obzira na gotovo komična preterivanja o "genijalnim projektima" i o "ogromnoj i jedinstvenoj energiji naroda", posao koji je izveden u prvoj fazi doista je pokazao da Srbija ima dobre i krupne građevinske firme i visokostručne projektante, inženjere i radnike (prosečna plata branše je u avgustu bila oko 740 dinara mesečno), koji su u teškim uslovima opšte oskudice u vrlo kratkom roku "zakrpili Srbiju". Osim, praktično još nerešenog, pitanja prekida magistralnog evropskog železničkog i rečnog saobraćaja kod Novog Sada.

Uočljivo je, na prvi pogled da, prilikom svih proslava ovog uspeha Vlade Srbije i njenih poreskih obveznika, niko ne spominje obnovu privredne infrastrukture, mada je i tu ponešto vitalno učinjeno - iako daleko manje od potrebnog. Najviše u obnovi elektroenergetskog sistema, koji je kako-tako rehabilitovan za nivo potrošnje u kome gotovo ne rade najveći industrijski korisnici i koji ne može izdržati masovno grejanje, ali koji je neočekivano respektabilan i uglavnom stabilan. Sve ostalo, uključujući i nedovoljne opravke u rafinerijama u Pančevu i Novom Sadu, koje su navodno osposobljene za dnevnu preradu 7000 tona sirove nafte (sa ogromnim učešćem teških, manje vrednih derivata), očigledno je ostavljeno za drugu fazu i dalje.

Teškoću realnog dimenzionisanja prve faze obnove čini okolnost da vodeći ljudi prilikom pompeznih svečanosti, u kojima povodom opravke velikih objekata sami govore o "jedinstvu naroda i državnog rukovodstva", ne objavljuju i precizne finansijske podatke o ceni koja se plaća za ispravku posledica NATO bombardovanja. Republički premijer Mirko Marjanović je u ekspozeu u Skupštini Srbije (9. novembra) rekao da je do sada "iz realnih izvora" za obnovu zemlje obezbeđeno "preko milijardu dinara", a da ukupna vrednost radova zajedno sa drugom fazom "prelazi 2,5 milijarde dinara". Bio je to suviše uopšten i zaobilazan demanti poznatog priznanja potpredsednika njegove vlade Vojislava Šešelja (Radio Index, 17. oktobra) da se, naravno, za toliko velike radove moralo pribeći i štampanju dinara, to jest da se moralo pribeći inflacionom oporezivanju naroda da bi se obnovilo razrušeno.

Republički ministar građevina Dejan Kovačević se, međutim, na sednici Sindikata građevinarstva Srbije ("Politika" od 27. oktobra) držao zvanične verzije, pa je rekao da se svi objekti grade iz realnih izvora, to jest iz posebne takse od 0,15 odsto (na svaku finansijsku transakciju i žiralnu uplatu), te se po tom osnovu mesečno sakupi 70 miliona dinara, zatim iz republičkog budžeta, "kao i iz posebnog programa republičke Vlade". Mada taj Vladin "posebni program" deluje najmisterioznije, ne manje je čudno da Vlada za obnovu uspeva da izdvoji nešto i iz republičkog budžeta - s obzirom na to da je ministar finansija Borislav Milačić nedavno izjavio da su neizmirene poreske obaveze u Srbiji dostigle ogroman iznos od oko devet milijardi dinara (preduzeća duguju 7,2 milijarde dinara). Oko eventualnog "zaduživanja" Srbije i njene Direkcije kod Narodne banke Jugoslavije već je bilo dosta nagađanja, ali se o tome malo šta precizno može doznati, jer je centralna banka uvela restrikcije na podatke o tekućem kretanju novčane mase.

DONATORSKA MISTERIJA: Ako pođemo mukotrpnim putem rekonstruisanja finansijske strane prve faze obnove, preko onoga što je objavljeno u srpskoj štampi, moramo se držati samo najkrupnijih izliva otvorenosti naših ministara. Tako je još 15. juna štampa zabeležila izjavu ministra Branislava Ivkovića da je za zapošljavanje radnika koji su ostali bez posla usled ratnih dejstava Vlada Srbije (takozvani "Socijalni program") planirala da obezbedi 1820 miliona dinara - i to iz dnevnica solidarnosti (između jedne i šest, zavisno od visine zarade) 400 miliona, 200 miliona iz Fonda za razvoj, 100 miliona od zavoda za tržište rada, 10 miliona iz posebnog fonda Vlade i 710 miliona dinara iz bankarskih kredita. Te bankarske kredite, koje spominje Ivković, zapravo obezbeđuje i usmerava Narodna banka koja i dalje ima pravo da usmerava 50 odosto svačijeg kreditnog potencijala za posebne namene obnove i izgradnje.

Iako je ovde reč o planu zbrinjavanja radnika, koji je kasnije smanjen sa 70.000 na 20.000 hiljada ljudi koji će se pomoći, verovatno je reč o planiranju višenamenskog fonda (ili je bar iz tog fonda, ad hoc, pomognuta prva faza građevinske obnove). Mada ova cifra sama po sebi ne pomaže mnogo u traganju za odgovorom na naše pitanje - koliko je zasad tačno koštala opravka Srbije, ovaj Ivkovićev pregled novčanih izvora pruža indikaciju o tome kako su sakupljane pare za vanredno saniranje porušenih firmi i obnovu infrastrukture. Uostalom, većina tih instrumenata za sakupljanje para za obnovu uvedena je još tokom rata u vidu uredbi, koje su 15. jula ukinute i "ugrađene" u redovne zakone.

Poznato je da je za početak građevinskih radova do početka jula Vlada Srbije izdvojila 50 miliona dinara, što je tek bilo dovoljno za početak obnove 18 mostova i još četiri krupna objekta po neposrednoj pogodbi sa izvođačima. Kasnije, 30. jula, Direkcija za obnovu je raspisala licitaciju za još 13 mostova (deset na međunarodnom putu E-75), sa rokom predaje dokumentacije najkasnije do polovine avgusta.

Krajem avgusta Direkcija je organizovala prvu donatorsku konferenciju sa pokušajem da se od jugoslovenskih i stranih banaka i firmi namakne 2488 miliona dinara, koliko je bilo procenjeno da je potrebno za obnovu 39 objekata putne infratsrukture na pravcu Horgoš-Preševo. Nažalost, nije objavljeno koliko je novca tačno sakupljeno - samo je zamenik direktora Direkcije Vlada Ostojić naznačio da je zaključeno 16 ugovora sa donatorima za obnovu 12 mostova. Tek kasnije Direkcija je objavila da je vrednost radova na ovih 12 mostova oko 60 miliona dinara, što sugerira zaključak da je od pozvanih donatora toliko i zatraženo. Tom prilikom su, inače, uručene plakete najvećim donatorima: tajanstvenom gospodinu Elradu iz Švajcarske, Peteru Temsu iz Nemačke, Beogradskoj banci, AIK banci iz Niša, Best holding-u iz Ivanjice, CIP-u iz Beograda, Progresu iz Beograda, niškom konzorcijumu donatora na čelu sa DIN-om i Pioniru iz Vrnjačke Banje.

Nekako u to vreme, republički premijer Marjanović je u Zrenjaninu (1. septembra) izjavio da je za prvu fazu obnove obezbeđeno 700 miliona dinara, a da je "veoma značajno što je veliki broj donatora iz zemlje i inostranstva izrazio spremnost da učestvuje u obnovi i izgradnji". Pri tome je posebno istakao da je za obnovu elektroenergetskog sistema Vlada Srbije obezbedila 800 miliona dinara. Podaci koje je izneo Marjanović u izvesnoj su koliziji sa izjavom Boška Peroševića, predsednika Izvršnog veća Vojvodine (u više navrata, u Pančevu, Vrbasu itd.), da je u porušene objekte u Vojvodini "uloženo ili se ulaže" 700 miliona dinara (nije precizirao koliko su od tog posla zahvatile vojvođanske firme).

SKROMNE SNAGE: Zanimljivo je (prema dostupnim podacima) primetiti da je, pojedinačno gledajući, ispao najskuplji pontonski most u Novom Sadu za koji je potrošeno 45 miliona dinara. Ostali objekti su daleko jeftiniji - Most kod Kovina koštaće oko 24 miliona dinara, a ostali i manje. Naravno, skupe su i stambene jedinice, na primer stanovi u Vranju 15 miliona dinara, u Aleksincu oko 20 miliona dinara.

Kad se na kraju pogleda ova gomila podataka i sporadičnih izjava, ispada da je velika obnova zemlje zasad daleko jeftinija od ratnih priprema, spoljne izolacije, promašaja ekonomske politike i posledica anahronog privrednog sistema - koji su, na primer, u zbiru u prvom polugođu rezultirali tekućim gubicima u poslovanju od preko 18 milijardi dinara. (Zanimljivo je pri tome primetiti da su u poređenju sa istim razdobljem prošle godine gubici čak manji za trećinu - jer, kad se manje radi, manje se gubi.)

Okreni obrni, prva faza obnove infrastrukture koštala je, izgleda, oko milijardu dinara, što bi - prema prosečnom realnom kursu tokom gradnje u pet meseci - bilo oko 50 miliona dolara. To, naravno, nije nikakva indikacija stvarne štete koju nam je nanela NATO bombarderska kampanja i koja je mnogo, mnogo puta veća. Ako je verovati "Završnom računu" Grupe 17 jugoslovenskih ekonomista, NATO je na infrastrukturnim objektima ostavio štetu od 805,4 miliona dolara, pa bi ispalo da je Vlada Srbije udarnički popravila šesnaesti deo štete. To, međutim, nikako ne znači da je uspeh graditelja i poreskih obveznika mali, a da su reči u njihovu pohvalu prevelike. No, reč je o sirotinjskoj državi, pa je i obnova sirotinjska. Samo su nam političari i njihove pobede veličanstveni.

Ipak, uprkos sve uspešnosti prve faze obnove, jedna stvar nikako nije uspevala Miloševiću, Milutinoviću, Marjanoviću, Tomiću i ostalima koji su vredno "sekli vrpce" na obnovljenim mostovima, nadvožnjacima i stambenim objektima - nisu im uspevali politički govori i uveravanje naroda da on to sve što je porušeno može sam platiti po koncepciji "obnove iz sopstvenih izvora". Prvaci vladajuće stranke su za ovu "sabotažu" okrivili opoziciju koja je "nametala druge teme" dok se gradilo najnužnije.

Činjenica da su "sopstvene snage" zasad dosegle oko 50 miliona dolara dosta govori o njihovoj izdašnosti. Okolnost da je obnovu i izgradnju pratila daleko veća erozija standarda stanovništva - govori samo jedno: Srbiju više koštaju ovaj sistem i međunarodna izolacija nego obnova i izgradnja.

Rezultati