Intervju: Predrag Palavestra, akademik
Ne prihvatam opštu krivicu
"Bez obzira na svoju kulturnu tradiciju i na svoje istorijsko nasleđe, Srbi su danas jedan ponižen, siromašan, istrošen, u svakom slučaju zapušten narod"
U Predragu Palavestri (1930) -
književnom kritičaru i istoričaru, predsedniku Srpskog PEN-a i redovnom članu SANU-a,
nekadašnjem uredniku Mlade kulture, Književnih novina, Savremenika i direktoru
Instituta za književnost i umetnost u Beogradu, kritičaru i antologičaru, gostujućem
predavaču na univerzitetima u svetu i autoru brojnih knjiga - sagovornik lako otkriva
vrsnog poznavaoca književnosti. Ovo, međutim, nije priča o Andriću, koga Predrag
Palavestra uvek iznova čita kao "svetu knjigu Balkana i balkanskog
prokletstva", Dimitriju Mitrinoviću, "iskoraku u drugu dimenziju",
savremenoj književnosti, planovima Srpskog PEN-a i svemu drugom što nužno budi
znatiželju, već pogled jednog savremenika u zrelom stvaralačkom i životnom dobu na
okruženje u kojem živimo.
"VREME": Zbog čega je objavljena nova zbirka Dokumenata Srpskog PEN-centra? Stiče se utisak da Srpski PEN uvek iznova ima potrebu da potvrđuje privrženost demokratskim principima i Povelji PEN-a. Zašto to ne čine i drugi centri u svetu?
PALAVESTRA: Ako vas dobro razumem, vi pitate i zašto se pravdamo ako nismo krivi. To pomalo liči na logiku Karađoza iz Andrićeve "Proklete avlije". Za njega nema nevinih ljudi, svako je za nešto kriv sve dok se ne dokaže da je nevin. U našem vremenu i na ovom prostoru odavno ne važi pravilo da onaj ko nije optužen ne treba da se brani. Toliki građanski komoditet nemaju danas više čak ni velike civilizacije, koje nisu prošle iskustvo totalitarizma, gde je kao i u svakoj "prokletoj avliji" svako kriv dok ne dokaže svoju nevinost.
Danas u Evropi i deca u školama uče da su Srbi izmislili "etničko čišćenje". Za zapadni svet Srbi su danas prokažen i nepoželjan soj ljudi izvan zakona, bez građanskih i ljudskih prava kakva imaju drugi narodi: bez prava da putuju, da trguju, da se opuste i da uživaju u maloj ljudskoj sreći. Za Srbe više ne važe građanska pravila ni standardi koji se primenjuju prema drugima. Dok smo nekada govorili da živimo pred vratima Evrope, sada, na kraju dvadesetog veka, na Srbe se gleda kao na potencijalne kandidate Suda za ratne zločine u Hagu. Srbija je danas geto izvan granica civilizovanog sveta.
U takvoj situaciji jedna od prvih dužnosti ljudi koji su imali neke veze sa Zapadom i koji su sa dosta muke zadržali svoje mesto u jednoj velikoj i uglednoj međunarodnoj organizaciji kakva je Međunarodni PEN, bila je da pokušaju probiti taj tvrdi zid bojkota i nepoverenja, da izađu iz gulaga i da se suprotstave svim predrasudama i lažima kakve su se podjednako širile i šire se i spolja i iznutra. Hteli smo da pokažemo jedno drugačije lice Srbije.
Dokumenti o kojima me pitate zapravo su naša legitimacija za svet. Ulaznica koja Srpskom PEN-u daje pravo na mesto u porodici Međunarodnog PEN-a. Budući da smo se već našli u položaju da moramo dokazivati svoju istinu, odlučili smo da obavestimo međunarodnu i domaću javnost o delovanju srpskog PEN-a tokom poslednjih dvanaest meseci. Izneli smo naše stavove i stavove naših članova u odnosu na opšte stanje u zemlji partijske diktature i građanskog otpora, počev od nakaradnih zakona o štampi i univerzitetu pa do rata na Kosovu i NATO razaranja Srbije. Slične dokumente objavili smo i 1993. godine uoči kongresa u Santajgo de Komposteli, i oni su imali uticaja da se održi status Srpskog PEN-a u Međunarodnom PEN-u. Danas su ovi dokumenti građa za istoriju.
Zašto je Srpski PEN-centar, zajedno sa čitavim narodom, opterećenim nezahvalnim i teškim teretom kolektivne krivice (ili preciznije - kolektivne odgovornosti), uopšte doveden u ovakvu situaciju?
Kolektivna odgovornost na koju mislite ima potpuno drugačiju težinu od kolektivne krivice. Odgovornost je stanje lične i grđanske savesti, a krivica je pravna kategorija koja se utvrđuje na sudu i po zakonu. Ta merila su poremećena i u svetu, a pogotovu u situaciji u kojoj su čitav jedan narod, čitava jedna civlizacija i čitava jedna kultura u velikoj meri demonizovani. Srpski narod već sada ispašta za grehove i krivicu svojih političkih vođa. Pred njim još uvek stoje velika i teška iskušenja samospoznanja i pune kritičke svesti, koju on treba da stekne o sebi samome. Iskupljenje i pokajanje nisu potrebni srpskoj istoriji, nego duši i savesti srpskog naroda.
Nedavno sam čitao članak američkog pesnika Čarlsa Simića, objavljen u listu The New York Review, o kolektivnoj krivici Srba i o krivici drugih prema Srbima. To je pošten i hrabar stav objektivnog posmatrača koji, doduše, ne vidi i ne razume neke nijanse u srpskoj nesreći. Otuda se ljudima iz onog dela sveta može činiti da postoje oštre razlike i da se jasno ocrtava podela između dobra i zla, ali su stvari ovde često mnogo komplikovanije. Odlučivale su nijanse, i još uvek odlučuju nijanse, odlučuju polutonovi, prelazna, protivrečna stanja i raspoloženja.
Vaše pitanje doživljavam i kao lični ispit savesti, tako da vam moram reći da ne mogu i ne želim da prihvatim nikakvu opštu, retoričku i neutvrđenu krivicu. Nikome se ne mislim pravdati i izvinjavati zato što pripadam svome narodu, ili što sam srpski pisac i intelektualac ili čak srpski akademik. Duboko u sebi osećam gorčinu i stid zbog mnogih stvari koje su Srbi činili drugima, gadim se osvetničkog junaštva nad nejakom sirotinjom i Limonova koji je sa Trebevića pucao na Sarajevo. Užasavao sam se i javno sam protestovao kada su rušene crkve, biblioteke, džamije i škole, kada su paljene kuće muslimanskih stanovnika u Bosni i kada su albanska deca terana u zbegove. Za to što sam govorio i pisao dobio sam naziv lošeg Srbina, telefonske noćne pretnje i psovke i - ono što se može nazvati trajnom političkom nepodobnošću.
Ali, moram vam reći da u ispit moje lične savesti ulazi i bol što je, posle punih dve stotine godina, moja porodica iz Mostara sasvim očišćena: danas su Palavestre samo na srpskim grobljima. Ili što, recimo, u Sarajevu, mom rodnom gradu, danas više nema nijednog člana moje porodice. Poslednji od njih, moj brat i snaha, sahranjeni su tamo za vreme opsade.
Upravo zato vam i kažem da ne vidim nikakvog razloga da primam ili preuzimam na sebe krivicu za ono protiv čega sam se od početka borio a još manje da se nekome drugome izvinjavam i kajem za patnje i nesreću koju su oni meni naneli. Možda se iz Amerike, sa Jamajke, ili nekog drugog dela sveta bolje vide razlike između kolektivne i lične krivice u ovoj našoj opštoj oluji i nepravdi nasilja, ali se nama, koji taj život ovde živimo kao svoj jedini život, mora dozvoliti bar to da odgovornost na savesti nosimo drugačije nego što se nosi krivica dokazana na sudu ili suđenju.
Da li i to što je jedan narod stavljen pred stub srama govori, na neki način, o stupnju njegove civlizacijske zrelosti?
Stepen naše civlizacije ne određuje okolnost da smo isključeni iz svetske zajednice, već to određuje faktičko stanje kako naš narod živi u ovom trenutku u ovakvom evropskom getu. Bez obzira na svoju kulturnu tradiciju i na svoje istorijsko nasleđe, Srbi su danas jedan ponižen, siromašan, istrošen, u svakom slučaju, zapušten narod. Izolovani smo od sveta i od svog prirodnog evropskog i hrišćanskog okruženja, saterani u ugao i prepušteni samovolji, zaostalosti, primitivizmu, ružnim nagonima, bahatosti i naročito - trpljenju. Ukratko, narod koji je politički poražen, moralno uzdrman i rasut. Stepen naše civlizacije danas određuje nizbrdica na kojoj se nalazimo, određuje ona pravna i građanska nesigurnost koju svako oseća, stalno i svakodnevno ponižavanje i zaplašivanje običnih ljudi, nadmoć šljama nad zakonom, vladavina drskosti i samovolje, ogromna neprosvećenost, niske i skučene duhovne potrebe, određuje ona rastuća beznadežnost među mladim ljudima koji će, ako se domognu velikog sveta, početi da razmišljaju kako da promene svoje ime da ih susedi ne prepoznaju kao Srbe.
Mislite li da uopšte postoji neki aspekt u kome se može govoriti o krivici intelektualnog sloja za bilo koji od društveno-političkih procesa, naročito onih koji su se pokazali kao krajnje destruktivni?
Mislim da je nesumnjiva odgovornost jednog dela srpske inteligencije za ovakav razvoj političkih i društvenih odnosa u bivšoj Jugoslaviji nakon smrti Josipa Broza Tita. Ta odgovornost nije ni manja ni veća od odgovornosti slovenačke, hrvatske, pa i albanske inteligencije, koja je takođe podsticala bujanje nacionalizama u svojoj sredini. Razlika je jedino u tome što su njihovi nacionalizmi pobedili, dok je kod Srba nacionalna svest zloupotrebljena kao pokretač pogrešne politike koja je poražena. Ipak, nikada nisam prihvatio tvrdnju, i o tome sam pisao, da su srpski, hrvatski, slovenački ili albanski intelektualci glavni krivci i pokretači rata na tlu Jugoslavije.
Jugoslaviju su, po mome dubokom uverenju, srušile i razbile moćne partijske birokratije po republikama, naročito osnažene i ohrabrene nacionalizmima u svojim sredinama kada je prestao Titov faraonski pritisak iz centra, i kada je svaki lokani moćnik u vrhovima svoje partije krenuo da pojačava svoju diktatorsku moć. Intelektualci i pisci dolivali su dosta ulja na tu vatru, učvrstili su vođu u njegovoj svesti i nesumnjivo su razgoreli plamen nacionalizma ali, budimo pošteni, oni nisu pokrenuli ratnu mašinu, oni nisu delili oružje, oni nisu vodili naoružani narod na prve susede.
Doprinos srpske inteligencije ocenjuje se kao destruktivan valjda zato što su srpski partijski kadar i politička birokratija, pod zastavom srpskog nacionalizma, svoj narod gurnuli u nesreću i sramotu i doveli ga do poraza. Tamo gde je postignuta pobeda doprinos inteligencije ne smatra se destruktivnim. Ovde se, međutim, krivica za poraz sa obraza vlasti, koja je vodila rat, prebacuje na račun inteligencije, i to, moram priznati, uz vrlo izdašnu pomoć i podršku onih navodno liberalnih krugova koji bi trebalo da vide i raspoznaju razliku između vladajućih snaga i grupa poslušnika među intelektualcima, s jedne strane, i čitavog unesrećenog i ojađenog naroda sa druge. To jest, da ne amnestiraju prave vinovnike rata time što će moralnu krivicu preneti na inteligenciju i celi narod, koji je već kolektivno kažnjen za zločine koji su činili pojedinci.
Čini se da je bilo dosta zloupotreba pojedinih pisaca i segmenata kulture za propagandne svrhe? Da li su Višegradske staze posvećene Ivi Andriću tokom rata bile adekvatno mesto za političke govore i proglase?
Svakako da je bilo ratnih i propagandnih zloupotreba književnosti i kulture i u ovom ratu, i čini se da ih je bilo uvek u svim ratovima i revolucijama. Biće ih možda dogod bude ljudskog roda i sukoba između ljudi. Svako hoće da njegova pravda bude starija i da njegovo pravo bude najpreče. To vodi ka zloupotrebi. Postoji bezbroj primera instrumentalizacije književnosti i kulture u ideološke svrhe, postoji mnoštvo dokaza o političkim i moralnim zloupotrebama duhovnih i umetničkih vrednosti u čitavome svetu, i mi u tome imamo znatan doprinos. Ne znam na šta konkretno mislite kada pominjete Višegradske staze, ali mi se čini da se Andrić i dalje uvlači ili "učitava" u ratne ideologije i naše sukobe. Time su se doskora bavili neki ljudi u Hrvatskoj, i posebno u Bosni, gde je Andrić čak cenzurisan u školskoj lektiri, ali je ipak uz Mešu Selimovića javno priznat kao pisac najbojih romana napisanih na tom prostoru. Zloupotreba ima svakojakih vrsta i sa različitim pobudama, koje se na kraju, meni se bar tako čini, uvek izjalove. Zato zloupotrebe, u stvari, ne bi trebalo ozbiljno razmatrati kada je reč o ozbiljnim književnim, kulturnim ili duhovnim dobrima.
Slobodan Kostić
