Pratovi četnici

Interesovanje za Huga Prata, slavnog italijanskog strip autora, najpoznatijeg po serijalu stripova o Kortu Maltezeu, ni četiri godine posle njegove smrti ne jenjava. Od devedeset pete naovaomo objavljen je niz knjiga posvećenih njemu i čudesnom lavirintu njegovih stripova. Najinteresantnije izdanje stiže nam upravo ovih dana. U pitanju je Pratov poslednji strip Morgan R. N. koji je završio neposredno pred smrt i čije izdavanje nije dočekao.

Posle njegove smrti avgusta 1995, italijanska strip revija Comic art je u periodu od septembra 1995. do februara 1996. ovaj strip objavljivala u nastavcima, ali svetsku premijeru doživeo je tek nedavno u izdanju belgijskog Castemana, ali i na stranicama pariskog dnevnika Le Mond, gde je izlazio u nastavcima.

Strip prati osnovne postulate Pratove estetike, u odnosu junaka, istorije i slobode, i gorčine kojom je ovaj trougao natopljen. Junak je ovoga puta Morgan, poručnik Britanske kraljevske mornarice, čiji je pitomac nakratko bio i Korto Malteze. Istorijski okvir drame su Drugi svetski rat i obale Jadranskog mora, od septembra 1943. do kraja rata. Kao u svim njegovim stripovima, junaci Prata i ovde su zarobljenici istorije, njenog lažnog morala i sumnjivih istina i interesa, što od njih čini empatične tragičke junake naročitog tipa.

Ono što je za nas posebno interesantno jeste što se Prat u svom testamentarnom stripu još jednom dotakao naše moderne istorije. Svog junaka, poručnika Morgana, septembra 1943, Prat šalje u specijalnu misiju u Jugoslaviju, da bi pomogao savezničkim trupama komandanta Tita, i narodnooslobodilačkoj vojni naroda i narodnosti bivše Jugoslavije. Do Tita Morgan neće stići, već njegov kolega Ficroj Maklin, ali će se zato sresti sa ljutim bradatim četnicima kojih se saveznici upravo odriču. Koliko je Morganov izveštaj komandi uticao na konačni ishod Teheranske konferencije ne znamo, ali će prevrtljivost istorijskih savezništava, koja kod naivnih indukuje istorijsku melanholiju, Morgana zateći povodom Slovena, kako Prat u stripu naziva Jugoslovene, još jednom u slučaju Tršćanske krize.

Izgleda da Balkan i njegova istorija, na našu veliku žalost, polako definitivno postaje egzotični rub civilizacije, poput nekad Divljeg zapada, koji je upotrebljiv još samo raznim umetnicima za kontekst u koji se odlično mogu smestiti razne romantične, tragične, komične, melodramatične i ine priče, sa naravoučenijem o nedostižnosti apsolutne pravde, sa sve antropološkim pesimizmom i njegovim izvedenicama.

Najlepša vest za ljubitelje i poštovaoce Huga Prata, koji žive u ovoj crnoj rupi od zemlje, jeste da se ovaj odličan strip može pročitati i na internetu, na sajtu francuske strip revije A suivre - www.asuivre.com/bd/prepub/planche.html?id=1

N. Grujičić

Balet: Orfej u podzemlju

Nedavno je na kamernoj sceni Madlenianum u Zemunu premijerno izveden balet "Orfej u podzemlju", u koreografiji Krunislava Simića, po motivima poezije Branka Miljkovića, sa Konstantinom Kostjukovim u naslovnoj ulozi.

Krunislav Simić, prvak baleta Narodnog pozorišta, kao koreograf je prvi put privukao na sebe pažnju baletske javnosti svojom kratkom koreografijom "Pijeta", za koju dobija Zlatnu plaketu na baletskom takmičenju u Novom Sadu 1988, i ulazi u najuži izbor za "Grand prix international video dance" u Francuskoj 1990. godine. Nešto kasnije postavlja svoj prvi celovečernji balet "Pokajnik" na sceni Narodnog pozorista.

Balet "Orfej u podzemlju", koji je dobio ime po jednoj od pesama Branka Miljkovića, nema velikih pretenzija, i to je ujedno njegova najveća vrlina. Jer na sceni su preovladavali stereotipni pokreti i koreografske celine, samo za nijansu savremenije od onog što smo videli pre desetak godina u radu ovog koreografa. Moglo bi se reći da Simiću, koji nesumnjivo poseduje zavidan senzibilitet i talenat, ipak više leže krace koreografske forme. Jer njegova predstava je skup raznih muzičkih motiva, od Morikonea do narodnih tužbalica, simbolike mitskog i hrišćanskog, poezije Branka Miljkovića (koju su glumci čitali toliko dramatično da je izgubila na svojoj lepoti), i dve Euridike kao dve pesnikove ljubavi. Da bi se iz svega ovoga dobila neka dublja i smislenija sinteza, potrebno je imati rediteljske veštine i izbegavati direktne aluzije - recimo Had je, kao sinteza mitskog i hrišcanskog, u kome se odvija dobar deo radnje, delovao nedovoljno upečatljivo, a maske igrača davale su predstavi dozu amaterizma. Ipak, najveća zamerka ide na račun preterano naglašenih hrišćanskih simbola - unošenje, pred kraj predstave, na scenu velikog krsta uz pojanje "Oče nas", koje upućuje na spasenje u veri (mada znamo kako je Miljković završio svoj mladi život), dalo je predstavi više izgled prigodne priredbe nego savremene koreografske postavke.

Pesnikova "Golgota", žal za izgubljenom ljubavi, nežnost i "prejake reči", ritmika Miljkovićevih stihova i tragika mita o Orfeju i Euridici bili su logična inspiracija za Simića, i naveli su ga da iskreira nekoliko estetski vrlo lepih i za oko prijatnih koreografskih fraza, ali generalna postavka u ekspresionističkom stilu, koji uveliko nestaje sa svih svetskih pozornica - dala je delo koje odiše patetikom.

Konstantin Kostjukov, šarmantan i siguran, lako je savladavao za njega ne baš previše zahtevne zamisli koreografa. Nažalost, i njegovim lakim skokovima i izražajnom igrom provejavala je doza patetike, što publici očigledno nije smetalo jer je predstava naišla na topao prijem. Gordana Simić, kao prva Euridika, bila je tehnički sigurna, a njen lirski nadahnuti duet sa Orfejom verovatno je i najbolji deo predstave. Oksana Storožuk, kao druga Euridika, nije imala dovoljno prostora da ostavi neki jači utisak, ali je kao i ceo ansambl korektano realizovala ideje koreografa.

Jelena Sredić

Najbolji - Vels i Šijan

Tokom ove nedelje u tri beogradska bioskopa: Takvud sinepleksu, Dvorani Doma sindikata i Muzeju jugoslovenske kinoteke održana je sedma Balantajns sinemanija, koja je prefiksom "milenijum" označila svoju osobenost. Naime, ljudi iz Taka, distributerske kuće koja je glavni organizator čitave manifestacije, odlučili su da ove jeseni sinemaniju posvete isključivo najboljim filmovima svih vremena. Do liste od sto najboljih filmova došlo se fuzijom liste kritike i liste publike, a opsežna akcija sprovođenja ankete trajala je mesec i po dana i rezultirala prikupljanjem 4000 glasačkih listića publike i 108 lista ljudi koji se bave filmom. Za kritiku najbolji film je "Građanin Kejn" Orsona Velsa, a na prvom mestu liste publike je Kopolin "Kum". "Građanin Kejn" visoko se kotira na listi kritike, dobio je duplo više poena od drugoplasiranih "Tragača" Džona Forda, koji je opet od strane publike dobio vrlo malo glasova. U vrhu liste su "Prohujalo sa vihorom", "Odiseja u svemiru", "Kazablanka", "Lovac na jelene", "Let iznad kukavičjeg gnezda"... Kada su autori u pitanju primetno je da su neki reditelji (kao Orson Vels) dobili puno glasova zahvaljujući jednom filmu, dok je u slučaju Ingmara Bergmana i Luisa Bunjuela disperzija glasova na više od deset filmova dovela do toga da prvi nema nijedan film na listi, a drugi je tu sa samo jednim ("Veridijana"). Alfred Hičkok je reditelj sa najviše filmova na listi - pet, nekolicina reditelja zastupljena je sa po četiri filma (Džon Ford, Felini), a neka velika rediteljska imena, kao što su Viskonti i De Sika, potpuno su zaboravljena.

Što se domaćeg filma tiče, lista od 30 najboljih nije donela neka veća iznenađenja - na prvom mestu se, očekivano, našao Šijanov film "Ko to tamo peva". Na listi su još tri filma ovog reditelja; Kusturica i Dragojević imaju po tri, a sa dva ostvarenja na listi su se našli Živojin Pavlović, Aleksandar Saša Petrović i Miša Radivojević.

"Za mene je jako prijatno iznenađenje da filmska kritika (i to mlada filmska kritika) izuzetno ceni neke autore koje starija ne ceni, i u tom smislu mi je drago što su 'Tragači' Džona Forda na drugom mestu liste kritike i što su pretekli neke mnogo izvikanije filmove. S druge strane, žao mi je što neke filmove ni kritika ni publika ne poznaje dovoljno tako da su recimo neke stvari potpuno zapostavljene, između ostalog, indijska kinematografija ili latinoamerička kinematografija", kaže za "Vreme" Dragan Jeličić, koordinator ove akcije i prvi čovek Taka.