Nova ratna proza

Duboko lična priča

Veza između ratnog stanja sveta i književnosti snažno se potvrđuje i ovih dana; o onome što nam donese istorija neizostavno se pripoveda. Šta je poslednji rat doneo srpskoj književnosti? Doneo joj je celu biblioteku naslova koje je vrlo teško sistematizovati

Dok traje, rat je najužasniji vid sveta, a kada se završi ili kada se, kao u našem slučaju, još ne završi, on, između ostalog, postaje književna tema. Šta je tema tog i tog dela, pitao vas je u osnovnoj školi profesor srpskog, a sada, pogodite zašto, treba videti kakva je i šta je to tema rata u savremenoj ovdašnjoj književnosti.

Znamo, odavno, da tema, sama po sebi, ne određuje vrednost nekog književnog dela; književno delo vrednim ponajpre čini jezička obrada neke teme. Otuda posmatrano reklo bi se da je rat u književnosti tema kao i svaka druga, neko opisuje Borodinsku bitku, a neko, sa ne manjom umetničkom snagom i verodostojnošću, dočarava čitaocu izgled pepeljare koja počiva na stolu. Ne bi, ipak, bilo mudro smetnuti sa uma činjenicu da postoji izvesni apriorizam, izvesna povlašćenost pojedinih književnih tema. Nešto nas, jednostavno, već samo po sebi, zanima više od nečeg drugog. O slici pepeljare u književnosti ne organizuju se simpozijumi i okrugli stolovi, dok su, nasuprot tome, razgovori o ratu u srpskoj prozi, ko zna zbog čega, u poslednje vreme postali vrlo česti. Rat je, dakle, jedna od takvih, apriorno privilegovanih tema.

NAVALA ISTORIJE: Srpska književnost XX veka dobrim, ako ne i presudnim svojim delom u znaku je ratnog iskustva, kako u tematskom, tako i u saznajnom smislu. Rat nas, i u književnosti i u svakodnevnom životu, određuje više nego što bi se to na prvi pogled moglo reći. Čak se i periodizacije srpske književnosti najčešće vrše po ratnom principu. Stalno se, i uporno, i sa razlogom i bez razloga, govori o predratnoj, međuratnoj ili poratnoj književnosti, kao da, uopšte uzev, bilo koja književnost, bilo kog jezika, nije predratna, poratna ili međuratna, naprosto zato što se u istoriji uobičajilo ratno računanje vremena. Da, to je zaista tako, ali je srpska književnost hronično međuratna književnost. U njoj se rat vidi kao neprestana senka i oseća kao konstantno delujući fon. Hajde da se malo igramo igre slobodnih asocijacija. Kada kažemo Andrić, mi nikada ne pomislimo na "Ženu na kamenu" ili na "Jelenu, ženu koje nema", nego na ratni haos Bosne, dug nekoliko stotina godina. Kada kažemo Crnjanski, možda i pomislimo na "Mizeru" ili na "Stražilovo", ali se odmah setimo da fascinantna zbirka pesama "Lirika Itake" počinje rečima da je "povratak iz rata najtužniji doživljaj čoveka" i brzo se zatim spomenemo da je Vuk Isakovič u prvim "Seobama" otišao na vojnu. Pa dalje, redom, rat je ram književne imaginacije Rastka Petrovića, Dragiše Vasića, Mihaila Lalića, Oskara Daviča, Miodraga Bulatovića, Danila Kiša, Miroslava Popovića... Nema, zapravo, značajnijeg srpskog pisca kome rat nije nasilno naselio stranice. Bio je jedan takav, David Albahari, ali se pod navalom istorije, naprosto predao: i "Snežni čovek", i "Mamac", i "Mrak", i "Gec i Majer" puni su ratne jeze. I tako redom, sve do današnjeg dana, uključujući iskustvo poslednjeg balkanskog rata u XX veku.

NIJE U REDU: Veza između ratnog stanja sveta i književnosti snažno se potvrđuje i ovih dana; o onome što nam donese istorija neizostavno se pripoveda. Već sada se, na osnovu knjiga objavljenih tokom poslednjih desetak godina, nazire odgovor na pitanje: šta je poslednji rat doneo srpskoj književnosti? Doneo joj je celu biblioteku naslova koje je vrlo teško sistematizovati i ta je poteškoća razlog više da kritika, racionalizujući produktivni nered enormne stvaralačke produkcije (a enormnost takođe nešto govori), pokuša da pokaže kako je sve moguće pisati o ratu. Uostalom, o čemu bi to srpski pisci uopšte mogli pisati nego o ratu, rat je osnovno stanje neravnoteže ovdašnje stvarnosti, a tamo gde je neravnoteža, tamo je začetak priče. Jer, tamo gde je sve u redu, nema se o čemu pričati. Ovde, međutim, već godinama ništa nije u redu.

Rat je, reklo bi se, neminovno, neizbežno, kao nekakav mutant osmog putnika, naselio imaginaciju brojnih, ako ne i svih savremenih srpskih pisaca, od Slobodana Selenića ("Ubistvo s predumišljajem") preko Gorana Petrovića ("Opsada crkve Svetog Spasa") do Živojina Pavlovića (posthumno objavljena knjiga "Blato"). Staro "tolstojevsko" pravilo da su za književni opis istorijskih zbivanja, pa i onih ratnih, posmatrači važniji od neposrednih učesnika, potvrdilo se, na relativno nov način, i u delima savremenih srpskih pisaca, odnosno onih koji su po nevolji ljutoj postali pisci. U stvari, izgleda da su svi postali pisci. Osećanje da vas iskustvo prevazilazi (a tako je u ratu) prvi je uzrok bavljenja književnošću, jer vam se u takvom slučaju umišljeno učini da je vaše sopstveno iskustvo važno i za druge, važnije od svih drugih pojedinačnih iskustava. Pa je u srpskoj književnosti poslednje decenije ovog veselog veka, uprkos izgleda definitivnoj abdikaciji čitatetljstvujušćeg publikuma, došlo do prave poplave literature i "literature" inspirisane ratom. Svako ko je patio (čast ljudskoj patnji) pisao je knjige, ne obazirući se na činjenicu da više niko ne želi da čita to što je napisano. Danas malo ko piše uvažavajući činjenicu da autentičnost životne patnje ne garantuje autentičnost književnog dela. Ko zna, možda se zato i tako mnogo piše, svi su uobrazili da su njihove reči važnije od drugih, taština je provalila sve etičke i kulturne barijere, u toku je sumanuta civilizacijska trka koja će se na kraju završiti kolektivnim skokom u ponor. Da ne bih zvučao kao crvcnuti prorok koji u njujorškom metrou svakoga dana proglašava smak sveta, dok ne dočekam svoj novobeogradski metro (biće i to!), ispričaću vam jednu neduhovitu ali indikativnu anegdotu. Kada sam jednom novopečenom piscu od nevolje pokušao da sasvim mirno obrazložim da herojsko ili kukavičko učešće u nekom ratu, sasvim svejedno, ne daje garancije da će baš svaki od učesnika toga rata prekosutra napisati "Rat i mir", oterao me dođavola, uz reči da ja pojma nemam kako je "tamo bilo" i da bih drukčije pričao da sam "tamo bio" (verovatno bih!) i da ja ne znam kako to izgleda kada bombe svuda oko tebe padaju. Tada zaista nisam znao, bilo je to pre nego što su NATO-anđeli, a mi nismo anđeli, rasturili kinesku ambasadu u mom neposrednom susedstvu. Teturao sam, te noći, van sebe po stanu, ali mišljenje ipak nisam promenio, pisac od nevolje zaista nije postao Tolstoj, što mu inače srdačno želim.

NOVI DEFETIZAM: I tako su se poslednjih godina, kao da je ranije bilo drukčije, u srpskoj književnosti uobičajile knjige o ratu, od svake vrste: priče, romani, dnevnici, reportaže, zbirke pesama, zbirke dokumenata, zbirke članaka, zbirke kopita i rogova. Osim knjiga u kojima se književni izraz, ako je to književni izraz, koristio za dokazivanje "svetih nacionalnih istina" - što je univerzalna balkanska (srpska, hrvatska i muslimanska) pojava, te se tako i iz negativne perspektive dobro vidi da su ljudi i kulture na ovim geografskim širinama prirodno upućeni jedni na druge, makar se mrzeli i makar jedan jezik kojim govore zvali različitim, svojim imenima - pojavilo se, na sreću, i nešto knjiga koje će jednom, kada sve ovo prođe, možda i ostati kao književno svedočanstvo još nesmirenih smutnih vremena. Zasad se ništa ne zna. Među tim knjigama jasno se razaznaju dve struje. Jednu od njih moguće je prepoznati po neimaginiranom, dakle faktografski verodostojnom opisu neposrednog, ratnog iskustva (Stevan Tontić, Radovan Vučković, Zdravko Krstanović, Nebojša Jevrić, Nenad Veličković, Nebojša Devetak), dok se druga zasniva na manje ili više fikcionalizovanom, i naročitim tonom obojenom kazivanju o životu autsajderskih "junaka" u ratu. Priče i romani gotovo cele generacije srpskih proznih pisaca 90-ih godina, koja je saznavala svet i duhovno se formirala u novom, predratnom, ratnom i poratnom duhovnom okruženju, obeleženi su pripovedanjem o suludim ratnim vremenima ali, što im je takođe opšte svojstvo, na posredan i tematski netransparentan način, po pravilu iz pozicije pripovedača-marginalca koji trpi a ne indukuje suluda istorijska zbivanja, prenoseći kroz priču očajno i bezizgledno iskustvo bačenosti u ratnu egzistenciju na koju se nikako, ličnim gestom, ne može uticati. Ova osobina, i na to treba podsetiti, jeste korensko svojstvo srpskog pripovedanja treće decenije XX veka (Andrić, Crnjanski, Rastko Petrović), s tim da sadašnje pripovedanje nema više socijalno apelativnih, to jest etičkih i svakih drugih pretenzija, već se objavljuje kao krajnje individualno izveštavanje o nečemu što nam se zbilo, sa naglaskom na pitanjima i na stanjima, a ne na odgovorima i na predlozima. U pričama i romanima Vuleta Žurića, Vladimira Jokanovića, Srđana Valjarevića, Vladimira Arsenijevića, Gorana Petrovića i još ponekih novih pisaca uobličava se najnovije iskustvo sveta srpskoga jezika i srpskog podneblja, odnosno formira se novo poetičko i tematsko krilo koje nazivam ratnom prozom u novom ključu. Rat je, u knjigama pomenutih pisaca, pre svega fon, fatumski fon neke duboko lične priče. Nema više, u prozi pisanoj na takav način, ni traga od nekadašnje herojske perspektive koja je upisana u horizont očekivanja uvek kada se govori i piše o ratu. Ali, zato ima urbane vizije sveta (rat je antiurbana pojava, nije slučajno ovaj rat obeležilo ubijanje gradova), ima svedočenja o marginalnoj poziciji svakoga ko odbija da bude neposredni učesnik jer razume ili oseća da je svaki rat, a naročito ovaj, pomahnitala besmislenost, i ima, gle čuda, ironizacije ili, čak, poetizacije toga iskustva, što za rezultat, u krajnjem zbiru utisaka, porađa ne samo novi defetizam nego i posredno, književno, ali utoliko vrednije i dublje saznanje o tome kakav je minuli rat zapravo bio - prljav, sulud, nizak, nepotreban, nikakav. Lepi pridevi, nema šta. Posle svega, ostala je gomila prideva, i nešto knjiga. Malo li je? Krajem veka, slično njegovom početku, u srpskoj književnosti - o, usuda! - ponovo se priča katarzična, estetski produktivna, a postupkom inovativna stara priča o čoveku u ratu. Tako nam je, izgleda, pisano.