Kompjuteri i privatnost

Neko nas posmatra

Ni Internet nije ono što je nekad bio. Više nikad nećete biti sigurni šta sve prolazi kroz telefonsku žicu koja vas vezuje sa svetom

Da li vas neko špijunira? Naravno, tako nešto je nemoguće u ovoj našoj državi, gde ljudske slobode i građanska prava predstavljaju autentičnu svetinju koju vlast ("narodna vlast", ne kaže se bez razloga) i ne pomišlja da okrnji. Ali, šta ćemo sa ostatkom planete, naročito njenom zapadnom polovinom, čiji se vlastodršci deklarativno kite šarenim perjem demokratije, a sa druge strane čine sve da običnog čoveka sputaju ili stave pod prismotru? Perspektive su mračne, ima sve više dokaza za to, čak i mimo "TV dnevnika".

Ovde je reč o Internetu. Globalna svetska računarska mreža do sada se uspešno opirala svim pokušajima monopolizacije i instrumentalizacije od strane onih koji ne drže previše do privatnosti i slobode reči. Štaviše, Internet je vremenom postao sinonim za liberalnu komunikaciju koja ignoriše državne granice i uspešno premošćava rasne, verske i intelektualne razlike. U tom obilju informacija, svako će, pre ili kasnije, pronaći kutak u kome će imati iluziju da predstavlja građanina sveta. Međutim, nema tog medija koji se ne može upotrebiti u krajnje sumnjive svrhe.

Nedavno je objavljena vest da program RealJukebox namenjen slušanju muzike sa računara, proizvod poznate američke firme RealNetworks, špijunira (muzičke) afinitete i aktivnosti svojih mnogobrojnih korisnika (13,5 miliona registrovanih mušterija). Princip po kome RealJukebox funkcioniše vrlo je jednostavan: kad god pokrenete ovaj program sa željom da još jednom uživate u svom Vivaldiju ili kradom (od onih naivčina koje vam veruju za Vivaldija) preslušate novi CD Šemse&Šabana, "Veliki Brat" vas ipak gleda i zna šta radite. Ukoliko ste istovremeno priključeni i na Šemsu i na Internet, program konspirativno šalje gomilu interesantnih podataka iz vašeg kompjutera pravo u centralu RealNetworks-a. Kompanija će iz obilja dostavljenih informacija saznati koliko muzičkih fajlova trenutno imate u svom računaru, koji muzički format preferirate, koji je audio kvalitet vaše elektronske muzike, koji žanr najradije slušate, koji ste CD upravo ubacili u svoj kompjuter, i još mnogo toga. Podaci nisu anonimni - zajedno sa njima šalje se i identifikacioni broj koji se unikatno dodeljuje svakom novom korisniku prilikom registracije. Prema tome, ako ste legalni vlasnik pomenutog "džuboksa", više ne vredi da lažete sve oko sebe kako popodne provodite metanišući uz klasičnu muziku. Zaposleni u RealNetworks-u vrlo dobro znaju šta prija vašem uhu.

Kompanija smatra da se ovim ne povređuje privatnost korisnika. Kako odgovorni u kompaniji tvrde, ne postoje fascikle sa dosijeima pojedinaca, niti se sakupljeni podaci distribuiraju drugim zainteresovanim firmama, niti je registracija besplatne verzije programa obavezna da bi program funkcionisao. Sakupljeni podaci koriste se u sasvim benigne, uglavnom marketinške svrhe. Oni treba da pomognu kompaniji da bolje profiliše svoju ponudu za određene segmente tržišta ugađajući individualnim sklonostima svojih mušterija.

Međutim, kompanija je zatrpana pritužbama gnevnih korisnika i organizacija za zaštitu privatnosti na Internetu. I jedni i drugi se slažu da je RealJukebox pravi "trojanski konj", program koji kobajagi radi nešto korisno dok krišom pravi štetu, uhodi ili potkazuje svog korisnika. Pritisak onih koji veruju kako nijedna kompanija nema pravo da špijunira svoje konzumente postao je toliko veliki da je morao da reaguje i Rob Glejzer, direktor RealNetworks-a: "Pošto smo sagledali situaciju, došli smo do zaključka da smo zeznuli stvar [baš tako, tim rečima, prim. aut.] i da pod hitno moramo nešto da uradimo. Za početak, prestali smo da uz informacije koje dobijamo putem Interneta utvrđujemo i identitet korisnika." Da ironija bude veća, Glejzer je nekada bio član upravnog odbora fondacije Electronic Frontier, neprofitne organizacije koja se bavi zaštitom privatnosti u sajberspejsu.

Nakon svega, kompanija sada zna da neko u sajberspejsu sada sluša Šemsu, ali više ne zna o kome se tačno radi. Da vam možda nije pao kamen sa srca?

Famozni identifikacioni kod nije izmišljotina programera iz RealNetworks-a. Majkrosoftov multimedijalni plejer takođe generiše jedinstveni matični broj koji se potom koristi prilikom kupovine putem Interneta. Vrlo zgodno za praćenje ukusa potrošača ili dubine nečijeg džepa, zar ne? Da stvar bude još gora, mnoge velike firme imaju nameru da unikatne serijske brojeve ugrađuju i u hardver računara, kao da je reč o traktorskoj šasiji ili kamionskoj prikolici. Stvar je postala vrlo škakljiva kada je Intel u svoj novi mikroprocesor ubacio identifikator koji pogodnim programom može da se očita a zatim koristiti za praćenje kretanja korisnika računara po Internetu. Oko čitavog slučaja podigla se velika prašina, iako je Intel neprestano ponavljao kako će novi serijski broj radikalno povećati sigurnost elektronske trgovine i novčanih transakcija, i ništa više. Kompromis je nađen tek kada je Intel pristao da na novim procesorima inicijalno isključi ovu identifikaciju. Korisnik može sam da je naknadno aktivira ako to želi, na sopstvenu odgovornost, naravno.

Sve u svemu, ni Internet nije ono što je nekad bio. Verovatno da više nikad nećete biti sigurni šta sve prolazi kroz telefonsku žicu koja vas vezuje sa svetom i kakve sve tajne cure iz vašeg doma samo zato što ste se polakomili na neko jeftino parče softvera. Zato nam jedino ostaje da se nadamo kako ćemo uz odličan Zakon o informisanju uskoro dobiti i još bolji Zakon o Internetu koji će ovim negativnim pojavama stati na put. Makar svi zajedno morali da se ponovo vratimo na guščije pero i mastionicu.