Kavkaski "�pijun"
Elvis u �e�eniji
Ratni reporter "Tajmsa" Entoni Lojd opisuje kako se na�ao i kako se proveo u zato�eni�tvu ruske vojske u �e�eniji
"Hari" je bio glavni
islednik u mom slu�aju. Lice mu je uvek bilo pokriveno crnom maskom tokom ispitivanja i
nisam mogao da vidim kako on zapravo izgleda. "Voli� li Elvisa?", upitao me je
iznenada prve no�i u pritvoru. "O, da", tupo sam odgovorio, slu�en od gomile
pitanja kojima me je zasuo u prethodnim �asovima. Hari je odnekud iskopao kasetofon i
uklju�io ga. Sumornu �e�ensku ravnicu oko nas, obasjanu nebeskim zvezdama i signalnim
raketama, ispunila je muzika. Bojno polje na zapadu �e�enije plamtelo je od uzastopne
vatre oru�ja sa zemlje i kupalo se u �udnom ru�i�astom odsjaju. "Love me
tender, love me true", pevu�io je Kralj dok je ruska artiljerija grmela
kroz no�.
"Dobro, Entoni", po�eo je iznova Hari, nagnuv�i se napred dok su njegove o�i buljile u mene iz maske. "Vratimo se na po�etak jo� jednom..." Nalazio sam se u samoj utrobi ruske ratne ma�inerije, i to je sasvim sigurno bila jedna od nadrealnijih situacija u mom �ivotu. Hari je mnogo toga znao o meni, a sve �to sam ja znao o njemu je da ima 30 godina, da je agent FSB-a (KGB-ovog naslednika) i da je nau�io engleski u "specijalnoj �koli". Prvi put smo se sreli pokraj jednog puta u �e�eniji, dok sam stajao okru�en ruskim trupama i �ekao da specijalne policijske jedinice zavr�e bri�ljivi pretres moje garderobe i li�nih stvari. U to vreme, dve brigade su polako prodirale u zapadni deo separatisti�ke �e�enije, a ruske trupe su zatvorile �e�ensko-ingu�ku granicu �est dana pre toga. Takva situacija zatekla me je u Ingu�etiji, i o�ajni�ki sam poku�avao da se vratim u �e�eniju sa prijateljem i kolegom, 30-godi�njim ameri�kim fotografom Tajlerom Hiksom. U gradu Nazranu, ingu�koj prestonici upoznajemo neke �udne ljude.
Mojumder Amin je bogati Banglade�anin i predstavnik islamske organizacije povezane sa �e�enskim rukovodstvom, koja u�estvuje u naporima i pregovorima da se postigne sporazum. Me�u njegovim dokumentima na�ao se i faks sa potpisom ruskog premijera Vladimira Putina, �ija je sadr�ina o�igledno bila dozvola za ulazak u �e�eniju. Gospodin Amin je saop�tio da �e se ukrcati na brod koji plovi Volgom za Grozni, i upitao nas da li bismo i�li sa njim. Imali smo deset minuta da se odlu�imo. "Plan zvu�i toliko suludo da mo�e da upali", primetio je tada Tajler, �e�kaju�i zami�ljeno bradu. Prihvatili smo ponudu, povode�i se za diskutabilnom i krenuli sa njim. Plan je naravno propao. Putinov faks je odradio posao i uspe�no smo pro�li prva dva ruska kontrolna punkta, me�utim na granici nale�emo na ruske brigadire. Gospodina Amina su poslali nazad u Nazran (njegovi li�ni papiri su bili u redu), a Tajlera i mene velikom brzinom prebacili preko granice. Tako je po�elo na�e vreme u zarobljeni�tvu.
Hari je istovremeno i dobar i lo� policajac. Ponekad je prijateljski nastojen, a ume da bude hladan i zvani�an kad uo�i neslaganje u na�im izjavama. U stanju je da se seti najsitnijih pojedinosti iz na�ih odgovora, i rado iznosi te detalje ukoliko se ne�to ne sla�e. Nikad ne radi sam i obi�no je u dru�tvu drugog agenta FSB-a i naoru�ane pratnje. Naravno, neizbe�no smo po�eli sa scenarijem "�pijun na zadatku". Prvo je listao moj paso� i gledao uredno pore�ane vize iz svetskih kriznih podru�ja - Avganistana, Pakistana, Sirije, Libije, Jugoslavije i drugih, a potom me upitao: "Koji je va� �in i kakve su va�e du�nosti?" Jedan od komandanata ritualno nas je svakog jutra pozdravljao sa re�ima: "Dobro jutro, �pijuni." Najvi�e sam se brinuo da �e Rusi otkriti ko je moj kontakt unutar �e�enije. Pre nego �to su nas izbacili iz kola uspeo sam da pojedem stranicu mog notesa sa njegovim imenom i brojem telefona. Sekundu pre nego su nas rastavili, do�apnuo sam Tajleru da moramo da uskladimo pri�e - trebalo je da ka�e da samo ja znam sa kim treba da se sastanemo. Hari nikad nije saznao pravo ime �oveka.
Dr�ali su nas u poljskim �atorima na artiljerijskim polo�ajima izme�u ispitivanja, sa �etom specijalnih vladinih snaga. Njima je na�e prisustvo bilo beskrajno zabavno. Spavali smo svi zajedno na podnim daskama oko kaljave pe�i, umotani u debele zimske kapute, i tri puta dnevno jeli paprika� i hleb.
"Dobro oru�je, odvratna hrana i dovoljno vode", izneo je svoje mi�ljenje o vojsci jedan od njih, �iste�i pu�ku sa prislu�kiva�em i cobra laserskim teleskopskim vizirom. Pu�ka je bila tehnolo�ko savr�enstvo koje ubija sa jedva �ujnim zvukom nalik ka�ljucanju. Bio je to tim sastavljen od jakih i sposobnih ljudi, uravnote�ena grupa specijalaca iz cele Rusije uklju�uju�i i lekare, snajperiste i veziste. Uprkos velikoj propagandi kojoj su bili izlo�eni, samo nekolicinu je zapravo zanimao rat u �e�eniji. Na ruskom radiju redovno su emitovana saop�tenja (koja su potvr�ivali i njihovi oficiri) da nema vi�e civila u glavnom gradu Groznom, te da svi �e�eni, osim terorista, �ele da ruske trupe zauzmu ponovo zemlju da bi mogli mirno da �ive.
"Ovo radim isklju�ivo zbog novca", rekao mi je jedan od njih, Nikolaj, dok sam se borio da shvatim pravila karta�ke igre koja se sa pravom zvala "ruska budala". Njegova plata je bila 1500 rubalja mese�no (37,5 funti) i smatrala se dobrom u odnosu na ruski standard, mada je sa tim novcem Nikolaj jedva izdr�avao �enu i �estomese�no dete koji �ive u Moskvi. On je imao 24 godine i u vojsci je od 18, prvo kao �lan paravojnih jedinica, a zatim kao pripadnik dve antiteroristi�ke specijalne jedinice.
"Rusija je u procepu izme�u starog komunizma i kapitalisti�kog sistema", objasnio je on, "tako da je na�a ekonomija potpuno uni�tena. Nije stvar u tome �elite li da budete vojnik, morate da radite bilo �ta da biste imali dovoljno novca." Hari i ostali oficiri sa kojima smo se susreli ta�no su znali �ta �ele od rata. "Pro�li put smo ga izgubili", rekao je nabusito, "i ovaj put imamo nameru da ga dobijemo."
Tada sam poslednji put video Harija. Nagovestio je da bi mogli biti preba�eni na drugo mesto, mogu�e u zatvor, i pitao da li nam ne�to treba. Zamolio sam ga za malo votke i prevoz do linije fronta, ali on se samo nasmejao i postavio jo� neka pitanja.
Borbe su se pomerale jo� dublje u �e�eniju, i tre�eg dana na�eg hap�enja sleteo je helikopter pored na�eg polo�aja. Tajler i ja smo optimisti�ki pomislili da bi tu mogao da se na�e neko sa dovoljno autoriteta da naredi na�e osloba�anje. Mislili smo do tog trenutka da je mogu�e da �e nas poslati u zatvor na neko vreme, ali da je to malo verovatno. Hvatala nas je jeza pri pomisli da nas je utamni�ila ogromna, staromodna organizacija u tom vremenu i prostoru. Obuzimao nas je strah pri pomisli da mo�emo biti prepu�teni zaboravu nedeljama, sede�i u nekoj �eliji ikakvog bez razloga i bez ikoga ko bi se zalo�io za na�e pu�tanje. Vojska je radila svoj posao, vlada se bavila nekim drugim poslovima, i svako je �eleo par�e �e�enije za sebe. Sudbina dvojice stranaca u tom trenutku nije bila od velikog zna�aja. Ako je i postojao lanac komande sa sedi�tem u Moskvi, nisam imao prilike da se uverim u to.
Niko se nije iskrcao iz helikoptera, me�utim ukrcali su nas dvojicu. U kljunu helikoptera sedeo je mladi� na smrt osu�en, obu�en u crno od glave do pete, sa ko�nom leta�kom kapom na glavi i plavim sun�anim nao�arama, zatim dva pilota i tri vojnika. Ma�ine su startovale, helikopter je kratko ledbeo u vazduhu, a zatim pojurio u pravcu severa. Ispod na�ih nogu naizmeni�no su se smenjivali tragovi tenkovskih gusenica sa rupama od eksplozija, a na istoku su gorela dva sela u plamenu. Helikopter se malo zatresao kad su mitraljezi po�eli da nas uzimaju na ni�an, a zvuk motora jedva se �uo od buke mitraljeza. Sve u svemu, bio je to let koji se pamti, a Tajler i ja smo se cerili kao deca (ili kao �to se mu�karci uvek smeju u helikopteru).
Dobro raspolo�enje je ubrzo nestalo; helikopter nas je izbacio u Mozdoku, glavnoj ruskoj bazi u severnom Kavkazu. Nova stra�a nas je do�ekala neprijateljski i ugurala u automobil koji nas je odvezao do novog centra za ispitivanje. Ponovo su odvojili mene i Tajlera, i ubrzo sam sedeo preko puta pukovnika vojne bezbednosti koji je prevrtao moj paso� po rukama i podrugljivo se osmehivao. "Va� paso� je nestao upravo sada", obratio mi se �apatom, gurnuv�i ga u fioku. "Bez njega nemate identitet, ne postojite. Mi to mo�emo da uradimo ako ho�emo - da u�inimo da nestanete..."
Po�etak nije mnogo obe�avao, a tehnika njegovog ispitivanja �inila se potpuno beznade�nom. Situacija se polako menjala, i ve� posle nekoliko �asova do�li smo do faze ispijanja votke sa zdravicom za britansku vojsku. Pozvao je takozvanog "kompjuterskog stru�njaka" da proveri fajlove u mom laptopu (po milioniti put), ali on je bio toliko neve�t da je jedva znao da uklju�i kompjuter. U pore�enju sa Harijem i kompanijom, ovi momci su bili pravi klovnovi. Osetio sam se prili�no uvre�enim. Tajler je imao isti tretman, i posle nekog vremena izgledalo je kao da ne znaju �ta da rade sa nama. I tako, samo �to je smrklo isporu�ili su nas, po starom dobrom ruskom sistemu "prosledi dalje", drugoj FSB �eliji. I tako... natrag u Mozdok.
Smestili su nas u turobno, pra�njavo zdanje koje smrdi na truljenje, apatiju i stagnaciju, ostatak polumrtvog sistema. Lenjin je uporno gledao u nas sa zida svake sobe. Pro�li smo ponovo kroz pakao, pri�aju�i istu pri�u iz glava sada zamu�enih votkom. Izgledalo je kao da su nas samo prebacivali iz jedne grupe u drugu - ispitivale su nas jedna za drugom razne grupe bezbednosti koje o�ito nikad ne komuniciraju me�u sobom.
U zgradi je bilo �estoro ljudi, a smenu je vodio mladoliki �ovek po imenu Sa�a. Imali su siva, bezli�na lica i pripadaju grupi najglupljih ljudi koje sam ikad sreo. Atmosfera je postala prili�no napeta kada smo Tajler i ja po�eli da ispoljavamo umor i bes. Naime, bili smo uvereni da su ozbiljni diplomatski napori za na�e osloba�anje ve� uveliko u toku. Umesto da odgovaramo na njihova pitanja, odbijali smo saradnju dok nam ne dozvole da telefoniramo na�im ambasadama i da im ka�emo gde se nalazimo. Posle jedne takve glasne sva�e, ostavili su nas da spavamo na podu neko vreme, i upali u �etiri sata ujutro sa novim paketom pitanja. Na kraju sam ipak odgovarao na postavljena pitanja, jer je �utanje bilo podjednako besmisleno i uzaludno kao ceo taj doga�aj. Zatvorili su me u Sa�inu kancelariju, a Tajler je istovremeno u susednoj prostoriji bio podvrgnut jo� jednom tretmanu ispitivanja. "Odgovori�e� na moja pitanja", �uo se Sa�in glas. "Sit sam tvog sranja", vikao je Tajler na njega.
Kasnije tog jutra stigao je novi agent FSB-a, inteligentniji i prefinjeniji od svojih prethodnika. Ispratio nas je do centralne telefonske po�te gde nam je bilo dopu�teno da telefoniramo. (Objasnili su nam da nismo mogli da telefoniramo iz zgrade FSB-a zato �to je njen polo�aj tajna). Pozvao sam �ila Vajtela iz moskovske "Tajmsove" kancelarije. "Reci ljudima u ambasadi da su me FSB iz Mozdoka tretirali kao psa", glasno sam se po�alio. Rusko-englesko-ameri�ko diplomatsko udru�enje obave�tajaca, do tada nevidljivo i ne�ujno, najzad se oglasilo posle Vajteleove intervencije u britanskoj ambasadi. Ne znam ko je kome i �ta rekao, tek dvadesetak minuta nakon tog poziva agenti FSB-a odveli su nas na doru�ak u jedan restoran, a pola sata posle toga do�ao je taksi koji nas je vratio u Ingu�etiju.
Gospodin Amin je sedeo u hotelskom restoranu u Nazranu kad smo Tajler i ja u�etali unutra. "Zdravo, momci", �iroko nam se nasmejao. Zlatom opto�ena i izvezena kapica svetlucala je na njegovoj glavi. "Sutra kre�em ponovo za Grozni sa novim faksom za �e�ensku granicu. Ho�ete li da po�ete sa mnom?" Pogledao sam ga sa nevericom - �ovek je izgledao sasvim ozbiljan.
(The Times)
priredila Biljana Vasi�
