Vreme broj 462, 13. novembar 1999.

Kavkaski "špijun"

Elvis u Čečeniji

Ratni reporter "Tajmsa" Entoni Lojd opisuje kako se našao i kako se proveo u zatočeništvu ruske vojske u Čečeniji

"Hari" je bio glavni islednik u mom slučaju. Lice mu je uvek bilo pokriveno crnom maskom tokom ispitivanja i nisam mogao da vidim kako on zapravo izgleda. "Voliš li Elvisa?", upitao me je iznenada prve noći u pritvoru. "O, da", tupo sam odgovorio, sluđen od gomile pitanja kojima me je zasuo u prethodnim časovima. Hari je odnekud iskopao kasetofon i uključio ga. Sumornu čečensku ravnicu oko nas, obasjanu nebeskim zvezdama i signalnim raketama, ispunila je muzika. Bojno polje na zapadu Čečenije plamtelo je od uzastopne vatre oružja sa zemlje i kupalo se u čudnom ružičastom odsjaju. "Love me tender, love me true", pevušio je Kralj dok je ruska artiljerija grmela kroz noć.

"Dobro, Entoni", počeo je iznova Hari, nagnuvši se napred dok su njegove oči buljile u mene iz maske. "Vratimo se na početak još jednom..." Nalazio sam se u samoj utrobi ruske ratne mašinerije, i to je sasvim sigurno bila jedna od nadrealnijih situacija u mom životu. Hari je mnogo toga znao o meni, a sve što sam ja znao o njemu je da ima 30 godina, da je agent FSB-a (KGB-ovog naslednika) i da je naučio engleski u "specijalnoj školi". Prvi put smo se sreli pokraj jednog puta u Čečeniji, dok sam stajao okružen ruskim trupama i čekao da specijalne policijske jedinice završe brižljivi pretres moje garderobe i ličnih stvari. U to vreme, dve brigade su polako prodirale u zapadni deo separatističke Čečenije, a ruske trupe su zatvorile čečensko-ingušku granicu šest dana pre toga. Takva situacija zatekla me je u Ingušetiji, i očajnički sam pokušavao da se vratim u Čečeniju sa prijateljem i kolegom, 30-godišnjim američkim fotografom Tajlerom Hiksom. U gradu Nazranu, inguškoj prestonici upoznajemo neke čudne ljude.

Mojumder Amin je bogati Bangladešanin i predstavnik islamske organizacije povezane sa čečenskim rukovodstvom, koja učestvuje u naporima i pregovorima da se postigne sporazum. Među njegovim dokumentima našao se i faks sa potpisom ruskog premijera Vladimira Putina, čija je sadržina očigledno bila dozvola za ulazak u Čečeniju. Gospodin Amin je saopštio da će se ukrcati na brod koji plovi Volgom za Grozni, i upitao nas da li bismo išli sa njim. Imali smo deset minuta da se odlučimo. "Plan zvuči toliko suludo da može da upali", primetio je tada Tajler, češkajući zamišljeno bradu. Prihvatili smo ponudu, povodeći se za diskutabilnom i krenuli sa njim. Plan je naravno propao. Putinov faks je odradio posao i uspešno smo prošli prva dva ruska kontrolna punkta, međutim na granici nalećemo na ruske brigadire. Gospodina Amina su poslali nazad u Nazran (njegovi lični papiri su bili u redu), a Tajlera i mene velikom brzinom prebacili preko granice. Tako je počelo naše vreme u zarobljeništvu.

Hari je istovremeno i dobar i loš policajac. Ponekad je prijateljski nastojen, a ume da bude hladan i zvaničan kad uoči neslaganje u našim izjavama. U stanju je da se seti najsitnijih pojedinosti iz naših odgovora, i rado iznosi te detalje ukoliko se nešto ne slaže. Nikad ne radi sam i obično je u društvu drugog agenta FSB-a i naoružane pratnje. Naravno, neizbežno smo počeli sa scenarijem "špijun na zadatku". Prvo je listao moj pasoš i gledao uredno poređane vize iz svetskih kriznih područja - Avganistana, Pakistana, Sirije, Libije, Jugoslavije i drugih, a potom me upitao: "Koji je vaš čin i kakve su vaše dužnosti?" Jedan od komandanata ritualno nas je svakog jutra pozdravljao sa rečima: "Dobro jutro, špijuni." Najviše sam se brinuo da će Rusi otkriti ko je moj kontakt unutar Čečenije. Pre nego što su nas izbacili iz kola uspeo sam da pojedem stranicu mog notesa sa njegovim imenom i brojem telefona. Sekundu pre nego su nas rastavili, došapnuo sam Tajleru da moramo da uskladimo priče - trebalo je da kaže da samo ja znam sa kim treba da se sastanemo. Hari nikad nije saznao pravo ime čoveka.

Držali su nas u poljskim šatorima na artiljerijskim položajima između ispitivanja, sa četom specijalnih vladinih snaga. Njima je naše prisustvo bilo beskrajno zabavno. Spavali smo svi zajedno na podnim daskama oko kaljave peći, umotani u debele zimske kapute, i tri puta dnevno jeli paprikaš i hleb.

"Dobro oružje, odvratna hrana i dovoljno vode", izneo je svoje mišljenje o vojsci jedan od njih, čisteći pušku sa prisluškivačem i cobra laserskim teleskopskim vizirom. Puška je bila tehnološko savršenstvo koje ubija sa jedva čujnim zvukom nalik kašljucanju. Bio je to tim sastavljen od jakih i sposobnih ljudi, uravnotežena grupa specijalaca iz cele Rusije uključujući i lekare, snajperiste i veziste. Uprkos velikoj propagandi kojoj su bili izloženi, samo nekolicinu je zapravo zanimao rat u Čečeniji. Na ruskom radiju redovno su emitovana saopštenja (koja su potvrđivali i njihovi oficiri) da nema više civila u glavnom gradu Groznom, te da svi Čečeni, osim terorista, žele da ruske trupe zauzmu ponovo zemlju da bi mogli mirno da žive.

"Ovo radim isključivo zbog novca", rekao mi je jedan od njih, Nikolaj, dok sam se borio da shvatim pravila kartaške igre koja se sa pravom zvala "ruska budala". Njegova plata je bila 1500 rubalja mesečno (37,5 funti) i smatrala se dobrom u odnosu na ruski standard, mada je sa tim novcem Nikolaj jedva izdržavao ženu i šestomesečno dete koji žive u Moskvi. On je imao 24 godine i u vojsci je od 18, prvo kao član paravojnih jedinica, a zatim kao pripadnik dve antiterorističke specijalne jedinice.

"Rusija je u procepu između starog komunizma i kapitalističkog sistema", objasnio je on, "tako da je naša ekonomija potpuno uništena. Nije stvar u tome želite li da budete vojnik, morate da radite bilo šta da biste imali dovoljno novca." Hari i ostali oficiri sa kojima smo se susreli tačno su znali šta žele od rata. "Prošli put smo ga izgubili", rekao je nabusito, "i ovaj put imamo nameru da ga dobijemo."

Tada sam poslednji put video Harija. Nagovestio je da bi mogli biti prebačeni na drugo mesto, moguće u zatvor, i pitao da li nam nešto treba. Zamolio sam ga za malo votke i prevoz do linije fronta, ali on se samo nasmejao i postavio još neka pitanja.

Borbe su se pomerale još dublje u Čečeniju, i trećeg dana našeg hapšenja sleteo je helikopter pored našeg položaja. Tajler i ja smo optimistički pomislili da bi tu mogao da se nađe neko sa dovoljno autoriteta da naredi naše oslobađanje. Mislili smo do tog trenutka da je moguće da će nas poslati u zatvor na neko vreme, ali da je to malo verovatno. Hvatala nas je jeza pri pomisli da nas je utamničila ogromna, staromodna organizacija u tom vremenu i prostoru. Obuzimao nas je strah pri pomisli da možemo biti prepušteni zaboravu nedeljama, sedeći u nekoj ćeliji ikakvog bez razloga i bez ikoga ko bi se založio za naše puštanje. Vojska je radila svoj posao, vlada se bavila nekim drugim poslovima, i svako je želeo parče Čečenije za sebe. Sudbina dvojice stranaca u tom trenutku nije bila od velikog značaja. Ako je i postojao lanac komande sa sedištem u Moskvi, nisam imao prilike da se uverim u to.

Niko se nije iskrcao iz helikoptera, međutim ukrcali su nas dvojicu. U kljunu helikoptera sedeo je mladić na smrt osuđen, obučen u crno od glave do pete, sa kožnom letačkom kapom na glavi i plavim sunčanim naočarama, zatim dva pilota i tri vojnika. Mašine su startovale, helikopter je kratko ledbeo u vazduhu, a zatim pojurio u pravcu severa. Ispod naših nogu naizmenično su se smenjivali tragovi tenkovskih gusenica sa rupama od eksplozija, a na istoku su gorela dva sela u plamenu. Helikopter se malo zatresao kad su mitraljezi počeli da nas uzimaju na nišan, a zvuk motora jedva se čuo od buke mitraljeza. Sve u svemu, bio je to let koji se pamti, a Tajler i ja smo se cerili kao deca (ili kao što se muškarci uvek smeju u helikopteru).

Dobro raspoloženje je ubrzo nestalo; helikopter nas je izbacio u Mozdoku, glavnoj ruskoj bazi u severnom Kavkazu. Nova straža nas je dočekala neprijateljski i ugurala u automobil koji nas je odvezao do novog centra za ispitivanje. Ponovo su odvojili mene i Tajlera, i ubrzo sam sedeo preko puta pukovnika vojne bezbednosti koji je prevrtao moj pasoš po rukama i podrugljivo se osmehivao. "Vaš pasoš je nestao upravo sada", obratio mi se šapatom, gurnuvši ga u fioku. "Bez njega nemate identitet, ne postojite. Mi to možemo da uradimo ako hoćemo - da učinimo da nestanete..."

Početak nije mnogo obećavao, a tehnika njegovog ispitivanja činila se potpuno beznadežnom. Situacija se polako menjala, i već posle nekoliko časova došli smo do faze ispijanja votke sa zdravicom za britansku vojsku. Pozvao je takozvanog "kompjuterskog stručnjaka" da proveri fajlove u mom laptopu (po milioniti put), ali on je bio toliko nevešt da je jedva znao da uključi kompjuter. U poređenju sa Harijem i kompanijom, ovi momci su bili pravi klovnovi. Osetio sam se prilično uvređenim. Tajler je imao isti tretman, i posle nekog vremena izgledalo je kao da ne znaju šta da rade sa nama. I tako, samo što je smrklo isporučili su nas, po starom dobrom ruskom sistemu "prosledi dalje", drugoj FSB ćeliji. I tako... natrag u Mozdok.

Smestili su nas u turobno, prašnjavo zdanje koje smrdi na truljenje, apatiju i stagnaciju, ostatak polumrtvog sistema. Lenjin je uporno gledao u nas sa zida svake sobe. Prošli smo ponovo kroz pakao, pričajući istu priču iz glava sada zamućenih votkom. Izgledalo je kao da su nas samo prebacivali iz jedne grupe u drugu - ispitivale su nas jedna za drugom razne grupe bezbednosti koje očito nikad ne komuniciraju među sobom.

U zgradi je bilo šestoro ljudi, a smenu je vodio mladoliki čovek po imenu Saša. Imali su siva, bezlična lica i pripadaju grupi najglupljih ljudi koje sam ikad sreo. Atmosfera je postala prilično napeta kada smo Tajler i ja počeli da ispoljavamo umor i bes. Naime, bili smo uvereni da su ozbiljni diplomatski napori za naše oslobađanje već uveliko u toku. Umesto da odgovaramo na njihova pitanja, odbijali smo saradnju dok nam ne dozvole da telefoniramo našim ambasadama i da im kažemo gde se nalazimo. Posle jedne takve glasne svađe, ostavili su nas da spavamo na podu neko vreme, i upali u četiri sata ujutro sa novim paketom pitanja. Na kraju sam ipak odgovarao na postavljena pitanja, jer je ćutanje bilo podjednako besmisleno i uzaludno kao ceo taj događaj. Zatvorili su me u Sašinu kancelariju, a Tajler je istovremeno u susednoj prostoriji bio podvrgnut još jednom tretmanu ispitivanja. "Odgovorićeš na moja pitanja", čuo se Sašin glas. "Sit sam tvog sranja", vikao je Tajler na njega.

Kasnije tog jutra stigao je novi agent FSB-a, inteligentniji i prefinjeniji od svojih prethodnika. Ispratio nas je do centralne telefonske pošte gde nam je bilo dopušteno da telefoniramo. (Objasnili su nam da nismo mogli da telefoniramo iz zgrade FSB-a zato što je njen položaj tajna). Pozvao sam Žila Vajtela iz moskovske "Tajmsove" kancelarije. "Reci ljudima u ambasadi da su me FSB iz Mozdoka tretirali kao psa", glasno sam se požalio. Rusko-englesko-američko diplomatsko udruženje obaveštajaca, do tada nevidljivo i nečujno, najzad se oglasilo posle Vajteleove intervencije u britanskoj ambasadi. Ne znam ko je kome i šta rekao, tek dvadesetak minuta nakon tog poziva agenti FSB-a odveli su nas na doručak u jedan restoran, a pola sata posle toga došao je taksi koji nas je vratio u Ingušetiju.

Gospodin Amin je sedeo u hotelskom restoranu u Nazranu kad smo Tajler i ja ušetali unutra. "Zdravo, momci", široko nam se nasmejao. Zlatom optočena i izvezena kapica svetlucala je na njegovoj glavi. "Sutra krećem ponovo za Grozni sa novim faksom za čečensku granicu. Hoćete li da pođete sa mnom?" Pogledao sam ga sa nevericom - čovek je izgledao sasvim ozbiljan.

(The Times)
priredila Biljana Vasić