Mitrohinov arhiv (3)

Borba protiv religije

Vasilij Nikitič Mitrohin posvetio je jedno poglavlje svoje knjige aktivnostima KGB-a prema crkvama i sveštenstvu u SSSR-u. Najveći broj dokumenata, po prirodi stvari, odnosi se na aktivnosti Prve glavne uprave KGB-a (spoljna špijunaža), ali su mu kroz ruke prolazili i krajnje zanimljivi papiri iz sektora unutrašnje bezbednosti. Sudeći po onome čega se dokopao i odabrao da objavi, Ruska pravoslavna crkva bila je decenijama "probušena" po KGB-u od vrha do dna. Naročito od vrha: patrijarsi, mitropoliti, arhiepiskopi, episkopi bili su redom zavrbovani; deo kodnih imena rasvetljen je, a deo nije; Sveti arhijerejski sabor decenijama se sastojao od samih saradničkih veza KGB-a. Priča Danila Kiša "Mehanički lavovi" (iz zbirke "Grobnica za Borisa Davidoviča") nije bila nikakvo preterivanje

Pošto je religija u komunističkoj dogmi kvalifikovana kao narkotik - "opijum za narod" - Čeka je odmah po slamanju kontrarevolucije počistila sveštenike u Gulag, crkve su pozatvarane i ta je stvar dovedena pod kontrolu. Mitropolit moskovski Sergej objavio je 1927. izjavu o lojalnosti sovjetskom sistemu, i to je bio poslednji udarac: vera je u Rusa postala ilegalna delatnost. Od Ruske pravoslavne crkve napravljen je "lepo uređen i loše vođen muzej", kako se neko tada izrazio; patrijarh i Sinod bili su praktično internirani u Zagorsku, ali Čeka i NKVD - po dobroj tradiciji - nisu ništa "prepuštali stihiji". Poslednji zamenik predsednika KGB-a Anatolij Olejnjikov priznao je u jednom intervjuu 1991. da je od početka nadzora nad Ruskom pravoslavnom crkvom oko 15-20 odsto sveštenika i monaha odbijalo da sarađuje sa Službom.

INFILTRACIJA: Staljin se - kao što je poznato - 1941, pritisnut Hitlerovim verolomnim napadom, setio da crkvu reaktivira na patriotskim osnovama. Posle Velikog otadžbinskog rata crkva je bila tretirana bolje, posle Staljinove smrti još bolje, ali je KGB nikada nije ispustio iz svog "humanističkog" zagrljaja. Pošto je "kadrovska politika osnova svake politike" (Lenjin), drugovi čekisti izbore patrijarha i episkopa takođe nisu prepuštali stihiji. Tako je agent pod kodnim imenom "Drozdov" bio vođen kroz jerarhiju do mesta mitropolita talinskog, a onda i do mesta Patrijarha cele Rusije, gde sedi i dan-danas. Jedan od retkih sveštenika koji su - po skupu cenu - ostali verni jevanđeljskoj misiji i nisu pristali na saradnju sa KGB-om, otac Gleb Jakunjin raskrinkao je mnoga imena episkopa i mitropolita, pošto je kao član Komiteta za slobodu savesti, posle neuspelog puča u avgustu 1991, imao uvid u deo arhive KGB-a koji se odnosio na crkvu. KGB je odmah zatvorio arhiv, ali je bilo kasno. Otac Gleb je bio optužen za "odavanje državne tajne", ali se nisu usudili da mu sude.

KGB je po liniji crkve sprovodio prema inostranstvu niz "aktivnih mera". Manji deo tih mera bio je usmeren prema emigrantskoj Ruskoj pravoslavnoj crkvi, u koju su infiltrirani agenti i iz čijih su krugova vrbovani saradnici. Cilj nije bio toliko kontrola crkve u rasejanju, koliko pristup matičnim knjigama u SAD i Kanadi, radi pribavljanja "legendi", lažnih identiteta za buduće agente. Veći deo aktivnih mera KGB-a crkvenim kanalima bio je usmeren na međunarodne i međureligijske organizacije, kakav je Svetski savet crkava. Pod izgovorom "borbe za mir i razoružanje", predstavnici Ruske pravoslavne crkve u Svetskom savetu crkava vodili su aktivnu antizapadnu politiku na vešt i kreativan način godinama. Istovremeno su širili agresivnu propagandu o "verskim slobodama" u SSSR-u i drugim zemljama bloka, što je dovodilo do problema i incidenata. Na inicijativu svojih crkvenih velikodostojnika, KGB je preduzimao akcije dezinformacija i širenja kleveta protiv drugih crkava i braće u Hristu.

OPSEDNUTOST: Mnogo veći problem KGB je imao sa drugim verskim zajednicama, pre svega baptistima i Jehovinim svedocima, mada ni sa Grkokatoličkom (unijatskom) crkvom nije išlo lako. Unijatska crkva, sa masovnom pastvom u Ukrajini, bila je teška za penetraciju, ali ni blizu baptistima i Jehovinim svedocima. Te dve verske zajednice bile su u Rusiji nove i punile su prazninu u kojoj su autentični vernici bili ostavljeni. Izgleda da su snaga njihove vere i prihvatanje mučeništva strašno iritirali KGB. Mitrohin navodi izveštaje lokalnih povereništava KGB-a o mukama koje su imali pokušavajući da se infiltriraju među baptiste i Jehovine svedoke. Pretnje nisu pomagale, na novac i privilegije bili su ravnodušni. Ostao je samo metod moralnih ucena: uhvatiti ga u grehu i pretiti razotkrivanjem pred sabraćom. Pošto je čovek krhka posuda, puna mana i podložan iskušenjima, čak se i među baptistima i Jehovinim svedocima našlo klijenata za KGB. To im nije mnogo pomoglo. Do svoga kraja 1991. KGB je ostao opsednut Jehovinim svedocima, što je umelo da dobije tragikomične dimenzije. Analitika je proizvodila paranoidne teorije zavere Jehovinih svedoka protiv međunarodnog proletarijata i prve zemlje socijalizma; Jurij Andropov je naročito imao pik na te bezazlene ljude i do kraja ih je progonio bez milosti.

Druga važna, i podjednako neuspešna, linija delovanja KGB-a bila je prema Vatikanu, kojim je Moskva bila opsednuta otkad je otkrila "koliko Papa ima divizija" 1956. Agentima iz vrha Ruske pravoslavne crkve naloženo je da se - pod legendom jačanja međuverskih odnosa i "borbe za mir" - infiltriraju u Vatikan i pokušaju da izazovu sukobe i razdor u kongregacijama. Izgleda da je kontraobaveštajna služba svete matere rimske katoličke crkve bila efikasnija. Na jednoj konferenciji obaveštajaca Varšavskog ugovora konstatovano je da nijedna služba nije uspela ništa u Vatikanu. Određenih uspeha bilo je, međutim, u pribaltičkim republikama SSSR-a i Mađarskoj. Sveštenici i redovnici iz zemalja Varšavskog ugovora, zavrbovani po KGB-u i lokalnim službama, uspeli su da stignu do Vatikana, ali daljih podataka o njihovim aktivnostima nema.

DROZDOV I OSTALI: Dolaskom Mihaila Gorbačova na vlast, Ruska pravoslavna crkva malo je odahnula, ali je jako vodila računa da niti zaostane, niti se istrči u procesu perestrojke i glasnosti. Kada je agent "Drozdov" kao patrijarh cele Rusije Aleksije na prestolu u Zagorsku krajem 1991. nasledio agenta patrijarha Pimena (kodno ime nepoznato), nosioca ordena Crvene zastave, smogao je hrabrosti da izjavi kako je "Rusija patila od teške bolesti u formi komunizma". Tešku i sramnu istoriju vrha Ruske pravoslavne crkve, međutim, nije bilo lako zaboraviti.

Otac Gleb Jakunjin uputio je januara 1994. otvoreno pismo patrijarhu Aleksiju (kodno ime "Drozdov"). Tamo je, između ostalog, napisao i sledeće redove:

"Ako se Crkva ne opere od nečisti špijunaže i potkazivanja, ne može se ponovo roditi. Na nesreću, samo je jedan arhijerej, arhiepiskop Hrizostom litvanski, imao hrabrosti da javno prizna da je bio agent i da navede svoje kodno ime 'Restavrator'. Nijedan drugi jerarh Crkve, međutim, nije sledio njegov primer.

Najznačajniji bivši agenti uključuju 'Drozdova' - jedinog čoveka Crkve koji je dobio službenu nagradu KGB-a 1988. za izuzetne obaveštajne zasluge - 'Adamanta', 'Ostrovskog', 'Mihailova', 'Topaza' i 'Abata'. Očigledno je da niko od ovih, niti drugih, manje značajnih agenata ne pokazuje spremnost da se pokaje. Naprotiv: oni se oslobađaju svojih pastirskih obaveza pod izgovorom da su neutralno obaveštavali o prilikama u Crkvi, a u crkvenoj štampi pojavljuju se članci u kojima se potkazivanje pravda potrebom opstanka Crkve u antireligioznoj državi. Kodna imena koja sam otkrio u arhivama KGB-a označavaju vrhunske jerarhe moskovske Patrijaršije." Agent sa kodnim imenom "Drozdov" nije odgovorio na otvoreno pismo oca Gleba Jakunjina.

Priredio: Miloš Vasić