Srbija u razbijenom ogledalu

Odbrana gradova?

Ako hoće da iznudi suštinski povoljnije izborne uslove, opozicija mora da sačuva gradove na koje bacaju oko radikali i socijalisti

Znate li kog je dana nastao ovaj tekst? Nastao je 17. novembra 1999. Da, to je Onaj Novembar kad smo počeli da kisnemo protiv vlasti i kisnuli 88 dana.

Režimske partije konačno su odlučile da silom većine u republičkom parlamentu pripreme uslove za sopstveni povratak u gradove. Zakon o lokalnoj samoupravi je, posle dugog kišeljenja po fiokama, donet prošle nedelje u Skupštini Srbije u odsustvu poslanika Srpskog pokreta obnove. Ova partija je potom najavila da će gradove braniti. Lider SPO-a Vuk Drašković sastao se sa članovima gradske uprave u Beogradu, koji su potom na gradskoj televiziji Studio B čitav sat pokazivali podatke i grafikone dokazujući da republička vlada politikom depresiranih cena otežava održavanje vitalnih gradskih sistema. Vidi se ipak da to nije predizborna rasprava - gradski funkcioneri zalažu se za poskupljenja komunalija, a pred izbore se za poskupljenja niko ne zalaže.

Na drugoj strani, SPO je odbacio optužbe Srpske radikalne stranke na račun gradskih vlasti. Šešeljevi radikali sada preuzimaju ulogu "ovna" za razbijanje gradskih kapija - uporno govore da treba raspisati lokalne izbore. Ako zaista misle na lokalne izbore, radikali mora da su se sa socijalistima već čvrsto dogovorili o jedinstvenoj listi, pošto sudeći po dosadašnjim izbornim rezultatima i po anketama javnog mnjenja proizilazi da oni teško imaju neke šanse ako nastupe sami u izborima na lokalnom nivou, po novom giljotina sistemu (jednokružni većinski, prvi nosi sve).

INSTITUCIONALNI UDAR: Politikolog Vladimir Goati (Pres klub, 15. novembra) ukazuje da je usvajanje novog Zakona o lokalnoj samoupravi "institucionalni udar" i da to vladajuća koalicija testira opoziciju da li će pristati na takmičenje "za malo više od ništa". Goati upozorava da je taj zakon, u sklopu sa važećim zakonom o informisanju, "veliki korak ka ukidanju opozicije", i da bi sledeći korak vlasti mogao da bude zakon o javnim skupovima, posle kojeg će "opozicija konačno shvatiti da je ukinuta, ako bude imala gde to da pročita".

Ta dijagnoza implicira da je borba za gradove deo borbe za suštinske izborne uslove. Jovanka Matić iz Instituta društvenih nauka pokazala je (isti Pres klub) na osnovu višegodišnjeg istraživanja "pokrivenosti" različitih aktera u izbornom procesu da je režim iz godine u godinu sve više koristio monopol u državnim medijima. Zastupljenost režimskih partija i opozicije na državnoj televiziji 1990. izmerena je odnosom 2:1; na sledećim izborima 1992. godine bilo je 18:1; godine 1996 bilo je 21:1, da bi na izborima 1997. zastupljenost vladajuće koalicije merena "faktorom" 65, a bojkotaša nulom (0)! Na drugoj strani, na primer na Studiju B, odnos "prisustva" vlasti i opozicije u informativnim programima imao je obrnut smer - 1:5, 1:6, 1:6...

Zorica Radović, saradnik Instituta za evropske studije, ocenjuje (isti Pres klub) da je, kako sada stvari stoje, zahtev SPO-a za skupštinsku raspravu o izbornim uslovima unapred osuđen na neuspeh, jer je iznet u formi deklaracije umesto u formi predloga skupštinskog zaključka o formiranju okruglog stola vlasti i opozicije ili zakonskog predloga. (SPO je dan posle toga saopštio da još čeka na odgovor vlasti i da će se kasnije pojaviti i sa predlogom novih izbornih zakona.)

Uz te dijagnoze lakše je naslutiti taktiku vlasti. Moguće je da ona snuje da razvodnji raspravu o izbornim uslovima, da lokalne izbore pod nekim izgovorom raspiše pre ostalih, da eventualnom pobedom uspostavi monopol i nad mrežom lokalnih TV stanica, i da se onda kao s nekog brda "pogađa o izbornim detaljima". Gora varijanta po opoziciju je da režim ekspresno "prihvati sve uslove" i da pre nego što eventualni ustupci daju rezultat hitno raspiše izbore. Po dijagnozi Zorice Radović i Vladimira Goatija, za optimalne pripreme izbora potrebno je 3-6 meseci.

STARA LICITACIJA: Na opozicionoj sceni zasad se čuju samo stara licitiranja da li treba odgovoriti bojkotom takvih lokalnih izbora ili možda dogovorom o zajedničkoj listi. Vlast, kakva je, verovatno bi više volela bojkot, da u vakuumu zauzme gradove i da se pravi luda, a naročito bi volela delimični bojkot, koji bi imobilisao polovinu ili trećinu opozicionog biračkog tela.

SPO, koji je sada očito na potezu, najavljuje da će po prestanku protesta Saveza za promene (stari račun!) pozvati građanstvo u borbu za opšte izborne uslove. Portparol SPO-a Ivan Kovačević izjavljuje na redovnom brifingu da ako se građani ne odazovu na taj poziv - znači da ne žele vanredne izbore.

Suštinski interes opozicionih partija je da pred odlučujuću izbornu bitku sačuvaju uticaj u gradovima, infrastrukturu, novac i medije pod svojom kontrolom.

Ako uključe puni pogon i prevaziđu međusobne tenzije, opozicionari u toj bici ne moraju da budu tako inferiorni. Mnogo opozicionih aktivista sada je u gradovima "neko" (odbornik, gradski funkcioner, član upravnog odbora ili nekog saveta, direktor). Iz toga sledi pretpostavka da bi oni, ako budu grubo izazvani, branili plen i pozicije. Takođe, motiv za odbranu gradova stvara i nagoveštaj da bi slobodni gradovi možda mogli da dobiju nešto strane pomoći, koja bi izostala u slučaju "pada gradova". Vlast, sudeći po jednoj izjavi saveznog sekretara za informisanje Gorana Matića, neće ometati isporuke goriva koje Evropska unija namerava da pošalje Nišu i Pirotu, samo izražava sumnju da će taj program ikada biti sproveden.

Ukratko, ono što vidimo liči na gradove u opsadi, izgladnjivanje, kupovinu vremena, manevrisanje, preračunavanje i širenje straha.